- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Oče­ki­vao sam da po­sle to­li­ko mu­ka i po­ni­že­nja Cr­na Go­ra ipak pro­đe ma­lo bo­lje. Svi smo zna­li da će, po­sle us­po­sta­vlja­nja ne­za­vi­sno­sti, do­ći do pri­li­va nov­ca. Đu­ka­no­vić je imao sre­će pa se sve to do­go­di­lo pred kraj ru­sko-ame­rič­kog sa­ve­zni­štva, u vrijeme sla­bih vla­da u Sr­bi­ji, a tek dvije go­di­ne uoči glo­bal­nog eko­nom­skog kra­ha. Me­đu­tim, ta vre­me­na, ta­ko slič­na za sve dr­ža­ve ko­je stek­nu nezavisnost (od Ber­lin­skog kon­gre­sa do da­nas) pro­šla su. Ula­zak u NA­TO, pre­ma cr­no­gor­skoj vla­di naj­va­žni­ji do­ga­đaj u 2017. go­di­ni, ni­je donio ni­šta po­seb­no. Za­o­kru­žu­je se de­ce­ni­ja re­ce­si­o­nih bu­dže­ta šted­nje. Dospijećem evro­bond ob­ve­zni­ca dug za 2019. iz­no­si­će za Cr­nu Go­ru iz­u­zet­no ve­li­kih 573 mi­li­o­na eura. Jav­ni dug pre­ma­šio je kra­jem pro­šle go­di­ne 66 od­sto BDP-a i iz­no­si 2,5 mi­li­jar­di eura. Sr­bi­ja je sa svo­jih 64 od­sto BDP i 24,3 mi­li­jar­de eura, upr­kos svim te­ško­ća­ma i op­te­re­će­nji­ma iz pro­šlo­sti, ma­nje za­du­že­na po gla­vi sta­nov­ni­ka. Cr­nu Go­ru sa­da, po­put ze­mljo­tre­sa, po­ga­đa po­ve­ća­nje PDV-a na 21 od­sto i ci­je­ne elek­trič­ne ener­gi­je za šest od­sto.
Ima li uop­šte na­de za dr­ža­vu či­ji pre­mi­jer tvr­di da je po­red ula­ska u NA­TO Cr­na Go­ra još uspje­la i u to­me što je „za­vri­je­di­la sna­žno po­vje­re­nje me­đu­na­rod­nih fi­nan­sij­skih in­sti­tu­ci­ja što je osno­va za ostva­re­nje glav­nog za­dat­ka ove Vla­de – stva­ra­nja uslo­va za obez­bje­đi­va­nje bo­ljeg ži­vo­ta gra­đa­na če­mu će Vla­da bi­ti bes­kom­pro­mi­sno po­sve­će­na i u na­red­noj go­di­ni“? Da­kle, vla­da ni­je spo­sob­na da sa­ma, re­su­r­si­ma Cr­ne Go­re, ostva­ri na­pre­dak. Bo­lji ži­vot ne do­no­si ni re­kord­ni tu­ri­zam, ni bi­lo ko­ja gra­na pri­vre­de, ni NA­TO, ko­ji je eto u Cr­noj Go­ri – „za­vjet­noj ze­mlji“ Ru­si­je gro­fa Ig­nja­ti­je­va – pro­šlog sep­tem­bra uspio da po­ra­zi Mo­skvu i Be­o­grad. Bo­lji­tak gra­đa­ni­ma do­la­zi, da­kle, za­hva­lju­ju­ći me­đu­na­rod­nim fi­nan­sij­skim usta­no­va­ma, a po­sred­stvom Vla­de. Do­bro je da je to ko­nač­no po­zna­to.
Cr­na Go­ra već dvi­je de­ce­ni­je ne di­je­li eko­nom­sku sud­bi­nu Sr­bi­je. Ipak, osim po­pu­li­stič­kih mje­ra i for­mal­nog po­ve­ća­va­nja pri­ma­nja, sve osta­lo ide te­ško i ka­ko bi to re­kao je­dan eko­no­mi­sta – „od lo­šeg ka go­rem“. Za­što je to ta­ko?
Cr­na Go­ra ima pri­liv svje­žeg, stra­nog ka­pi­ta­la ko­ji se čak po­ve­ća­va za­hva­lju­ju­ći ra­znim uti­ca­ji­ma ko­je či­tav svi­jet sma­tra štet­ni­ma (od kri­za i te­ro­ri­zma u ju­žnom Sre­do­ze­mlju, kra­ha grč­ke eko­no­mi­je, do glo­bal­nog oto­plja­va­nja...). Cr­na Go­ra ni­je dio de­mo­graf­skog su­no­vra­ta u kom se na­la­ze Sr­bi­ja, Bu­gar­ska i Hr­vat­ska. Cr­na Go­ra ne tro­ši sva­ke go­di­ne če­tvrt mi­li­jar­de eura na ote­ti dio svo­je te­ri­to­ri­je, ni­je do­mo­vi­na naj­ve­ćeg bro­ja prog­na­ni­ka u Evro­pi, ne in­ve­sti­ra osmi­nu bu­dže­ta u po­kra­de­ni pen­zi­o­ni fond, ne­ma „pri­ja­te­lje“ ko­ji je smje­šta­ju na „li­ni­ju va­tre“ u no­vom svjet­skom su­ko­bu. Ni­ko na nje­noj te­ri­to­ri­ji ne pra­vi ,,san­dža­kat’’. Za­hva­lju­ju­ći bla­go­sti, brat­stvu i de­mo­krat­skoj tr­pe­lji­vo­sti srp­skog na­ro­da, ni­ko još ni­je po­sta­vio pi­ta­nje po­la­ska je­di­nim pu­tem traj­no obes­pra­vlje­nih, ko­ji vo­di ka stva­ra­nju još jed­ne Re­pu­bli­ke Srp­ske na pro­sto­ri­ma gdje su Sr­bi u ve­ći­ni. Ako se ne­ko mo­žda na­lju­ti na ova­kav moj stav, ne­ka bu­de lju­ba­zan i pri­sje­ti se ka­kvo je obra­zlo­že­nje jed­no­stra­nog pro­gla­še­nja ko­sov­ske ne­za­vi­sno­sti... Ta­ko­đe da se ne za­bo­ra­vi da je Cr­na Go­ra bi­la me­đu pr­vih pe­de­set dr­ža­va ko­je su pri­zna­le al­ban­sku pa­ra­dr­ža­vu...
I upr­kos sve­mu na­ve­de­nom, vla­de Đu­ka­no­vi­će­vog re­ži­ma ni­su uspje­le da pro­mi­je­ne je­dan loš i u su­šti­ni me­ta­sta­zi­čan eko­nom­ski trend... Za­što?
Raz­log to­me je u sa­moj pri­ro­di ta­kvih re­ži­ma. Upr­kos po­volj­nim isto­rij­skim okol­no­sti­ma i lič­noj po­li­tič­koj sre­ći, naj­ve­ći uspjeh ova­kvih ma­lig­nih oli­gar­hi­ja je­ste sa­mo odr­ža­nje na vla­sti. Da bi ostva­ri­li vi­še od sa­da­šnjeg uspje­ha mo­ra­li bi da pre­va­zi­đu sa­mi se­be. Da po­vje­ru­ju da su dr­ža­va i na­rod iz­nad sve­ga i da sve to što ra­de i go­vo­re ni­je sa­mo šo­vi­ni­stič­ka man­tra ko­jom na­ro­de sva­đa­ju, a se­be oprav­da­va­ju. Gdje bi za­vr­ši­li Đu­ka­no­vić, Mar­ko­vić, Vu­ja­no­vić, Vu­ko­vić... ka­da bi pred se­be sta­vi­li ne­ki ve­li­ki na­ci­o­nal­ni cilj, ka­da bi se po­sve­ti­li stva­ra­nju no­ve eli­te, pro­svje­ti, kul­tu­ri, bor­bi pro­tiv ko­rup­ci­je...? S do­la­skom pr­ve ge­ne­ra­ci­je ško­lo­va­nih u svi­je­tu za­vr­ši­li bi mar­gi­na­li­zo­va­ni i raz­vla­šće­ni čak i bez ob­zi­ra na re­zul­ta­te iz­bo­ra. Jer struč­nost ni­je spo­sob­nost da se upr­kos sve­mu osta­ne na vla­sti. Pro­mje­na uve­re­nja i iden­ti­te­ta na na­čin na ko­ji zmi­je me­nja­ju ko­žu ni­je vr­li­na.
Do­ći će dan ka­da će se po­ka­za­ti da na­čin vla­da­vi­ne ko­ji je evo već tri du­ge de­ce­ni­je odr­žao ovaj re­žim ni­je nje­go­va vr­li­na ne­go, na­pro­tiv, ma­na cr­no­gor­skih na­ro­da. Po­ka­za­će se da po­li­tič­ku „cr­no­go­ri­za­ci­ju“ ne sa­mo da ni­je mo­gu­će iz­vo­zi­ti, kao što sa­da po­ku­ša­va­ju u Sr­bi­ju, već ona ni­je do­stoj­na ve­li­ke ve­ći­ne gra­đa­na Cr­ne Go­re ko­ji su pri­stoj­ni i prav­do­lju­bi­vi. Ta­da će se po­ja­vi­ti i to pi­ta­nje da li po­sle sve­ga svi vi, gra­đa­ni ove dr­ža­ve, ho­će­te i mo­že­te, ali što je još va­žni­je, da li za­slu­žu­je­te bo­lje? Po­put sta­rog sto­ljet­nog dr­ve­ta, afrič­kog ba­o­ba­ba, Đu­ka­no­vi­ćev re­žim mi­sli da će mo­ći da op­sta­je hi­lja­du go­di­na bez li­sta, cvi­je­ta i hla­da, sa­mo za­hva­lju­ju­ći iner­ci­ji tra­ja­nja i tro­va­nju ve­li­ke po­vr­ši­ne ze­mlje na ko­joj je po­ni­kao... Vri­je­me će, bez sum­nje, po­ka­za­ta­ti da mi­sli po­gre­šno i da ni­je­dan ti­ra­nin ni­je ja­či od na­ro­da ko­ji že­li slo­bo­du.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)