- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Sa­njam da zo­vu iz ban­ke ka­ko to sva­ko­dnev­no či­ne i pri­je­te pro­da­jom sta­na zbog tri ne­pla­će­ne ra­te, al’ ovog pu­ta - ja kao umro, ja­vlja se su­pru­ga i plač­nim gla­som sa­op­šta­va go­spo­đi utje­ri­va­ču tu­žnu vi­jest…
–Mi­ha­i­lo je ju­tros pre­mi­nuo, da li bi­ste mo­gli…
–Če­kaj­te, ka­ko mi­sli­te pre­mi­nuo?! Pa, ju­če smo baš li­je­po raz­go­va­ra­li, ob­ja­sni­la sam mu ka­ko će­mo vam pro­da­ti stan zbog du­ga, dje­lo­vao je do­bro, zvu­čao ve­se­lo, ra­do­vao se se­lid­bi u par­kić…
–Na­či­sto, vje­ruj­te, evo već tri sa­ta ne mr­da, ‘la­dan k’o smr­znu­to po­vr­će, ru­men k’o li­mun u li­cu, pa ako bi­ste mo­gli za ko­ji dan da…
–Po­la­ko, po­la­ko, go­spo­đo… Smi­ri­te se, ži­vot mo­ra da­lje, kao i stam­be­ni kre­dit u „švaj­car­ci­ma“! Pri­mi­te na­še naj­i­skre­ni­je sa­u­če­šće i još jed­nu opo­me­nu pred ak­ti­va­ci­ju hi­po­te­ke, i ona će bi­ti pri­god­no sro­če­na i po­sla­ta kao mu­zič­ki te­le­gram uz pri­god­nu me­lo­di­ju za ovaj tu­žni tre­nu­tak ko­ji…
–Ne­moj­te da­nas, mo­lim vas!
–E, pa sad, ne­moj­te da­nas, ne­moj­te sju­tra, ne­moj­te do če­tr­de­sni­ce, po­la go­di­ne, go­di­ne da­na…a on sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no umro bez ika­kve kon­sul­ta­ci­je s na­ma da li nam to od­go­va­ra?! Ra­zu­mi­je­mo mi vas, ali pri­zna­će­te da ni­je is­pao ko­rek­tan pre­ma na­ma - umro, a ni da ja­vi za ra­te…
– Pa, umro je, ka­ko da ja­vi si­ro­ma’?
–Iz­vi­ni­te, ali po ugo­vo­ru oba­ve­zni ste da 30 go­di­na pla­ća­te ra­te, a ka­da ste pot­pi­si­va­li ni­je ni na­go­vi­je­stio da bi već po­sle de­set mo­gao da pre­mi­ne! Neo­zbilj­no s nje­go­ve stra­ne, za­i­sta…
–Ali, ka­ko je mo­gao da zna? Pa, vi ste ga i otje­ra­li u…
–A, da vi go­spo­đo, ako Vam ni­je pro­blem, pro­vje­ri­te po dže­po­vi­ma da ni­je ne­gdje osta­vio no­vac za ra­te, mi­slim, mo­žda mu je to bi­la po­sled­nja že­lja pa da je is­po­štu­je­mo…
–Go­spo­đo, naj­lju­ba­zni­je Vas mo­lim da da­nas ne…
–Ra­zu­mi­jem, ra­zu­mi­jem…mo­že li, re­ci­mo ova­ko, da mi u ime ban­ke da­mo či­tu­lju ti­pa: „Da­na tog i tog iz­ne­na­da nas je i sa­svim bez­ob­zir­no na­pu­stio naš du­žnik taj i taj, osta­viv­ši za so­bom ucvi­je­lje­nu že­nu, dje­cu i ne­pla­će­ne ra­te. Oža­lo­šće­na ban­ka ko­ja ga ni­ka­da ne­će za­bo­ra­vi­ti, do­slov­no, jbg, dug je dug…“
–Ali, za ovih de­set go­di­na pla­ti­li smo vam vi­še od 30.000 eura a opet du­gu­je­mo du­plo vi­še ne­go što smo uze­li, jer ste nas kra­li na ka­ma­ti, na če­mu god ste sti­gli… Stan od 50 kva­dra­ta ot­pla­ću­je­mo kao da smo ku­pi­li du­pleks na De­di­nju…
–Ka­ko Vas, go­spo­đo, ni­je sra­mo­ta da po­mi­nje­te no­vac i dug u ovom pre­te­škom tre­nut­ku za nas, evo še­fu eks­po­zi­tu­re po­zli­lo kad sam mu do­šap­nu­la: „Cr­ko još je­dan!“
–Pa Vi ste zva­li, Vi po­mi­nje­te, Vi in­si­sti­ra­te da mu pre­bi­ram po dže­po­vi­ma…
–Ne, ja sa­mo pi­ta­la da li je baš ona­ko mr­tav ili se sa­mo pra­vi kad mi zo­ve­mo?! Da li bi­ste mo­gli da sa­če­ka­te da do­đe ko­le­ga iz fi­li­ja­le i kon­sta­tu­je smrt, ni­je da Vam ne vje­ru­je­mo, ali či­sto da do­ne­se 100 gra­ma ka­fe i opi­pa čo­vje­ka, pre­tre­se dže­po­ve, ski­ne sat, pr­ste­nje, šta god ima od vri­jed­no­sti na se­bi? Obi­čaj je, zna­te, uvi­jek smo uz kli­jen­te u naj­te­žim tre­nu­ci­ma…
– Ali, sva­kog tre­nut­ka tre­ba da ga iz­ne­su iz sta­na pa…
–Iz­vi­ni­te, ne bu­di­te ta­ko pre­ten­ci­o­zni, jer ne tre­ba da ga iz­ne­su iz sta­na već iz na­šeg sta­na s ob­zi­rom na hi­po­te­ku, ta­ko da ne bi bi­lo lo­še da sa­če­ka­te još ma­lo, ne žu­ri ni­gdje, mi­slim, ha­ha­hahh…br­zo će ko­le­ga.
–Žao mi je, sti­gli su već…
–Do­o­o­bro, upi­sa­ću on­da da je go­spo­din Me­de­ni­ca od­bio da se ja­vi i da ne že­li da sa­ra­đu­je! Opro­sti­te, a ka­da je sa­hra­na, mo­žda ta­mo da se vi­di­mo?
–Na sa­hra­ni?!
–Da, pa to je ne­ka­ko i me­ta­fo­ra stam­be­nih kre­di­ta i sve­ga što smo vam či­ni­li ovih de­set go­di­na, ma­da ne znam o če­mu go­vo­ri­te, jer ako smo mo­žda ma­lo i od­stu­pi­li od ugo­vo­ra, bo­že moj, ni­je ugo­vor Sve­to pi­smo pa da ga se dr­ži­mo k’o pi­jan plo­ta što se ono ka­že, ha­ha­hah…
–Mo­lim vas da se ču­je­mo po­sle sa­hra­ne, mo­lim vas!
–Svra­ti­će ipak jed­na ko­le­gi­ni­ca, ona je, zna­te, ob­u­če­na baš za ta­kve stva­ri, utre­ni­ra­na ban­kar­ska na­ri­ka­ča, pa kad za­gr­mi ne­ma ko ne­će za­pla­ka­ti: „Ku­ku ban­ci da­nas i do­vi­je­ka, ko će pla­ćat’ za ovog čo­vje­ka?! Ode, kli­jent, osta hi­po­te­ka, ku­ku na­ma da­nas i do­vi­je­ka! Ode, kli­jent, pod go­mi­lu bla­ta, osta za njim ne­pla­će­nih ra­ta… Osta ra­ta, osta sit­na dje­ca, du­gu­je nam za bar tri mje­se­ca… Tu­žni sku­pe i tu­žna po­vor­ko, osta na­ma osje­ća­nje gor­ko… Za du­šu mu po­pi­će­mo pi­će, pa od sta­na mi­je­nja­mo klju­či­će… Po­volj­no ga pro­da­će­mo la­ko, nek se ja­vi za­in­te­re­so­van sva­ko…“
Bi­će vrh, vi­dje­će­te!
–Go­spo­đo, još je­dan­put Vas mo­lim da nas da­nas ne uz­ne­mi­ra­va­te…
–Ne, ni slu­čaj­no, ka­kvo cr­no uz­ne­mi­ra­va­nje, sad će na­ši lju­di u ti­ši­ni i s pi­je­te­tom da iz­ne­su i nje­ga i stva­ri, sa­mo re­ci­te gdje da ih sta­ve, uslu­gu ura­ču­na­va­mo u du­go­va­nje…
Pro­bu­dim se na­po­slet­ku, od­ge­gam do ku­hi­nje, pri­sta­vim ka­fu i pro­ci­je­dim: „Jbg, sa­mo san… Je­su li zva­li ovi iz ban­ke od ju­tros? Ako je­su, re­ci im da sam… Ma, ne vri­je­di, do­ći će da mi pre­tu­ra­ju po dže­po­vi­ma, ski­da­ju bur­mu, lan­čić, sat…