- Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Ak­tu­el­na vre­me­na su uvi­jek zbr­ka­na i te­ška, a mo­ral­ne vri­jed­no­sti od pam­ti­vi­je­ka iste. Osim De­set Bož­jih za­po­vi­je­sti, ko­jih bi tre­ba­lo da se pri­sje­ti­mo ovih da­na, li­je­po je ču­ti i ri­je­či maj­ke Te­re­ze, ohra­bri­ti se­be i na­pre­do­va­ti. Ona je go­vo­ri­la: ,,Čo­vjek je ne­ra­zu­man, ne­lo­gi­čan, se­bi­čan. Ni­je va­žno, vo­li ga! Ako či­niš do­bro, pri­pi­sa­će to tvo­jim se­bič­nim ci­lje­vi­ma. Ni­je va­žno, či­ni do­bro! Ako ostva­ru­ješ svo­je ci­lje­ve, na­ći ćeš la­žne prijatelje i is­kre­ne ne­pri­ja­te­lje. Ni­je va­žno, ostva­ruj svo­je ci­lje­ve! Do­bro ko­je či­niš, sju­tra će bi­ti za­bo­ra­vlja­no. Ni­je va­žno, či­ni do­bro! Po­šte­nje i iskre­nost či­ni­će te ra­nji­vim. Ni­je va­žno, bu­di iskren i po­šten! Ono što si go­di­na­ma stva­rao, u ča­su bi mo­glo bi­ti raz­ru­še­no. Ni­je va­žno, stva­raj! Ako po­ma­žeš lju­di­ma, mo­žeš lo­še pro­ći. Ni­je va­žno, po­ma­ži im! Da­ješ svi­je­tu naj­bo­lje od se­be, a on će ti uz­vra­ti­ti udar­ci­ma. Ni­je va­žno, daj naj­bo­lje od se­be’’!
Ove ri­je­či maj­ke Te­re­ze pi­šu na zi­du do­ma za dje­cu u Kal­ku­ti ko­jeg je ona i osno­va­la.
Ima­mo jed­nom u go­di­ni Bo­žić, jed­nom u go­di­ni sla­vi se ro­đe­nje Isu­sa Hri­sta. Ne­ka to vri­je­me bu­de po­sve­će­no mi­ru i ti­ši­ni. U tom mi­ru i ti­ši­ni, na­ći će­te od­go­vo­re na pi­ta­nja, na­ći će­te sna­gu ko­ja vam je po­treb­na da na­sta­vi­te. Tre­ba da re­ge­ne­ri­še­mo svo­je sr­ce, uro­ni­mo du­bo­ko u tra­di­ci­ju, mo­ra­mo se spo­ji­ti s lju­di­ma, po­ro­di­com, Bo­gom i iza­ći kao po­bjed­ni­ci. Tre­ba da pro­ži­vi­mo pra­vi smi­sao bla­gih da­na i ne­ka pra­znič­ni sto bu­de od­raz na­ših emocija, a ma­nje od­raz na­ših stra­sti.
Po­ku­šaj­mo da pro­či­sti­mo um i sr­ce, da se osna­ži­mo u za­jed­ni­štvu i mi­je­nja­mo se nabo­lje.
In­for­ma­ci­je ko­je sva­ko­dnev­no pri­ma­mo od­no­se se na kri­ze. Mo­ra­mo zna­ti da je pu­no vr­sta kri­za, to­ga mo­ra­mo bi­ti svje­sni. Ipak, sve one ima­ju ko­ri­jen u čo­vje­ku! Kri­za je vla­sni­štvo čo­vje­ka. Čo­vjek je stvo­rio kri­zu. Sva­ki čo­vjek, u du­bi­ni svog bi­ća, ima ja­ku že­lju za bli­zi­nom, to­pli­nom, do­bro­tom, nje­žno­šću, prav­dom, skrom­no­šću, uz­dr­žlji­vo­šću, vjer­no­šću, mi­rom, ra­do­šću, so­li­dar­no­šću, isti­nom i pri­hva­ta­njem, tj. za istin­skom lju­ba­vlju. Za­to mo­ra­mo zna­ti i bi­ti svje­sni da je upra­vo Bo­žić blag­dan te istin­ske lju­ba­vi. To je bla­gi dan Bož­je lju­ba­vi. Lju­ba­vi ko­ja je po­nov­no ušla u naš ze­malj­ski svi­jet. Ko­ja je pri­bli­ži­la i že­li pro­svi­je­tli­ti sva­kog čo­vje­ka i ci­je­lu ze­mlju. Ta lju­bav že­li pri­hva­ti­ti i pro­svi­je­tli­ti i sve na­ro­de. To je lju­bav ko­ja ne osva­ja lju­de na si­lu, ne­go im se da­ru­je. Sva­ki ži­vi čo­vjek ima iz­bor. Mo­že­mo je pri­hva­ti­ti ili od­ba­ci­ti. Zna­mo, osje­ća­mo da nam se pri­bli­ži­la Bož­ja lju­bav u Isu­su kao ne­ja­kom dje­te­tu. Iz­gle­da ne­mo­ćan, ali ako ga čo­vjek pri­hva­ti, ima sna­gu da uči­ni naj­tvr­đe i naj­kru­će sr­ce ple­me­ni­tim i nje­žnim. Taj ko­ji ga ta­kvog pri­hva­ti, ima hra­brost da od­ba­ci sva­ki strah. Ko ga pri­hva­ti, ima sna­gu naj­ve­će na­de. Isus omo­gu­ću­je čo­vje­ku ko­ji ga pri­hva­ti da po­sta­ne stvar­na oso­ba, ko­ja ne­će bje­ža­ti od se­be ni od dru­gih oso­ba. Čo­vjek s Isu­som ima ži­vot­ni cilj i mo­tiv ži­vlje­nja. Sna­ga te Isu­so­ve lju­ba­vi pre­o­bra­ža­va čo­vje­ka iz­nu­tra. Ta­ko pre­o­bra­žen, te­o­lo­ški re­če­no (ne­će mi za­mje­ri­ti oni ko­ji slu­že na­šem ne­be­skom go­spo­da­ru ako po­gri­je­šim u iz­ra­zi­ma) obra­ćen čo­vjek, ima sna­gu da se ob­li­ku­je u no­vu oso­bu i da stva­ra no­vu ze­mlju i traj­ni­je vri­jed­no­sti. I lju­di ko­ji su da­le­ko od Bo­ga že­le vi­dje­ti i sre­sti ta­kve oso­be. Za­to ne­ka i ne­vjer­ni­ci i ate­i­sti is­ku­se ka­ko smo mi, hri­šća­ni, bo­žić­ni lju­di. Mi, hri­šća­ni, ima­mo ve­li­ku od­go­vor­nost za sve lju­de i za či­tav svi­jet, za na­še po­ro­di­ce, za na­šu dje­cu ko­ju nam je upra­vo ON po­da­rio. Kroz bo­žić­ne zna­ko­ve do­bro­te, so­li­dar­no­sti, na­de, po­ni­zno­sti, pri­seb­no­sti, smi­sle­no­sti ži­vlje­nja, sna­ge za sva­ki­da­šnji­cu, ne­ka vi­de da smo istin­ski spo­zna­li i pri­hva­ti­li lju­bav ko­ja se u da­na­šnjim vre­me­ni­ma ob­ja­vi­la u Isu­su Hri­stu. Isti­na, bi­ti hri­šća­nin zna­či ži­vje­ti bo­žić­no i iz­van bo­žić­nih blag­da­na.
Kad se osvr­nem, pro­te­kla je go­di­na, kao i sva­ka dru­ga, bi­la pu­na uspo­na i pa­do­va. Ali, kao i sva­ka dru­ga, bo­lja je od one ko­ja joj je pret­ho­di­la. Bo­lja je jer smo na­u­či­li šta ne va­lja i u če­mu se, shod­no to­me, mo­že­mo na­da­ti da smo po­sta­li bo­lji.
Bla­gi da­ni su od­lič­ni, i uglav­nom ih svi vo­li­mo, ima­ju taj obi­čaj uni­šta­va­nja ra­zno­ra­znih ru­ti­na, ali se isto ta­ko na­da­mo da će za ra­nji­vu ka­te­go­ri­ju do­ni­je­ti ljep­še da­ne.
Kad re­zi­mi­ram go­di­nu ko­ju smo osta­vi­li iza se­be, či­ni mi se da je ura­đe­no do­sta na po­lju osna­ži­va­nja pra­va oso­ba sa in­va­li­di­te­tom... To­me je sva­ka­ko do­pri­nio i rad NVO sek­to­ra.
(Autor­ka je iz­vr­šna
di­rek­to­ri­ca NVO
,,Na­še sun­ce’’)