Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj


Di­ja­lo­zi i li­ko­vi Ku­ma u tre­nut­ku su ušli u ko­lek­tiv­nu svi­jest lju­bi­te­lja fil­mo­va. Film je od Al Pa­ći­na i Džem­sa Ka­na na­pra­vio ve­li­ke film­ske zvi­je­zde. „Kum” je je­dan od naj­ve­ćih i naj­slav­ni­jih ame­rič­kih fil­mo­va ko­ji svi vo­le, ne sa­mo oni ko­ji vo­le da imi­ti­ra­ju Kor­le­o­ne­o­ve, već i bi­zni­sme­ni i po­li­ti­ča­ri, ko­ji ga sma­tra­ju vr­hun­skom mu­dro­šću. Ta­ko­đe i ra­zni umi­šlje­ni li­ko­vi sa mar­gi­ne i stran­pu­ti­ce ži­vo­ta. Ve­li­ki Bran­do da bu ušao do kra­ja u lik Don Kor­le­o­nea išao je do naj­sit­ni­jih de­ta­lja, ta­ko da bi iz­mi­je­nio „fa­cu”, ni­je pu­nio usta va­tom ne­go je smo­lu li­je­pio na zu­be! Me­đu­tim, Bran­do se na do­dje­lu Oska­ra, da od­bi­je svo­ju na­gra­du ni­je se po­ja­vio, po­slao je la­žnog In­di­jan­ca „Satcheen Ma­lo Pe­ro” u nje­go­vo ime (!?) Ko­po­la je iz­gra­dio ve­ći dio te­me­lja za ki­ne­ma­to­gra­fi­ju se­dam­de­se­tih svo­jom ko­man­du­ju­ćom teh­ni­kom. Hra­bre, du­bin­ske i ve­li­čan­stve­ne sce­ne su le­gen­dar­ne – konj­ska gla­va u kre­ve­tu, So­ni­je­vo ubi­stvo, mi­je­ša­nje sun­cem oba­sja­ne svad­be u dvo­ri­štu i Don Kor­le­o­ne­o­ve dvor­ske audi­ci­je unu­tar ku­će i za­vr­šna sce­na ubi­sta­va ko­ja se od­vi­ja­ju za vri­je­me kr­šte­nja no­vog čla­na po­ro­di­ce Kor­le­o­ne. Majkl, ko­jeg dru­ge ma­fi­ja­ške po­ro­di­ce sma­tra­ju „ci­vil­nim” (ni­je umi­je­šan u ma­fi­ja­ške po­slo­ve) pa za­to mo­že ži­vje­ti nor­ma­la­nim ži­vo­tom, po­sje­ću­je oca u bol­ni­ci. Od­mah po­sta­je sum­nji­čav na­kon što je pri­mi­je­tio da ne­ma po­li­caj­ca da ču­va­ju Do­na. Shva­tiv­ši da mu je ocu opet na­mje­šte­no, on zo­ve So­ni­ja, a na­kon to­ga pre­mje­šta oca u dru­gu so­bu. Na­kon to­ga od­la­zi na­po­lje ka­ko bi pa­zio pred vra­ti­ma. Uz po­moć iz­ne­na­đe­nog En­ca, od­vra­ća So­lo­co­ve lju­de.
Do­la­zi po­li­ci­ja s ko­rum­pi­ra­nim ka­pe­ta­nom Ma­kla­ski­jem (Ster­ling Hej­den), ko­ji uda­ra Maj­kla u li­ce. Po­ja­vlju­je se Hej­gen s „pri­vat­nim de­tek­ti­vi­ma” ovla­šće­nim da no­se oruž­je ka­ko bi za­šti­ti­li Don Kor­le­o­nea. Po­tom se Majkl do­bro­volj­no ja­vlja da ubi­je So­lo­ca i ka­pe­ta­na Ma­kla­ski­ja. So­ni­ja i osta­le is­ku­sni­je čla­no­ve za­smi­je Maj­klo­va dr­skost, od­luč­nost ali i na­iv­nost, So­ni ga sa­vje­tu­je da ne smi­je da re­a­gu­je pre­vi­še emo­tiv­no. Me­đu­tim, Majkl ih uvje­ra­va da je ukla­nja­nje So­lo­ca i ko­rum­pi­ra­nog po­li­caj­ca Ma­kla­ski­ja u in­te­re­su po­ro­di­ce, to da on, kao „ci­vil”, ne­će iza­zi­va­ti sum­nju kod So­lo­ca. Sa­sta­nak iz­me­đu Maj­kla i So­lo­ca, uz pri­su­stvo Ma­kla­ski­ja, do­go­vo­ren je u re­sto­ra­nu, na­vod­no da se do­go­vo­ri mir me­đu po­ro­di­ca­ma. Majkl po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na od­la­zi do to­a­le­ta, uzi­ma pi­štolj ko­ji je pret­hod­no Kle­men­ca sa­krio iza vo­do­ko­tli­ća, ubi­ja So­lo­ca i Ma­kla­ski­ja. Po­ro­di­ca ga po­tom hit­no ša­lje na Si­ci­li­ju, dok se osta­li čla­no­vi pri­pre­ma­ju za rat pro­tiv pet uje­di­nje­nih po­ro­di­ca. Na Si­ci­li­ji, Majkl ži­vi pod za­šti­tom Don To­ma­zi­na, sta­rog pri­ja­te­lja po­ro­di­ce Ko­re­lo­no­vih. Majkl se že­ni mje­štan­kom, lje­po­ti­com Apo­lo­ni­jom, ko­ja ubr­zo gi­ne u ne­u­spje­lom aten­ta­tu na Maj­kla. U me­đu­vre­me­nu, u Nju­jor­ku, Don Kor­le­o­ne se vra­ća ku­ći iz bol­ni­ce. On je iz­van se­be na­kon što je čuo da je Majkl bio taj ko­ji je ubio So­lo­ca i Ma­kla­ski­ja. Vr­hun­ski kva­li­tet fil­ma ot­kri­va Ko­po­li­no ve­li­ko po­zna­va­nje kla­si­ka, kem­pa, no­a­ra i so­ci­jal­nih dra­ma, ali kri­ti­ka ko­ja sve ove go­di­ne op­sta­je je­ste da Kum glo­ri­fi­ku­je ma­fi­ju i raz­boj­ni­štva. Me­đu­tim, ta­ko­đe čvr­sto sto­ji i pi­ta­nje: da li u nji­ho­vom po­slu ima vi­še oprav­da­nja za ono što ra­de, u od­no­su na po­li­ti­ča­re la­žnog mo­ra­la i ča­sti, jer sve na kra­ju pla­ća­ju sa­mi, za­tvo­rom ili naj­ve­ćom cje­nom, ži­vo­tom. Dok ovi dru­gi, po­li­ti­ča­ri, pro­pi­su­ju pra­vi­la po­na­ša­nja, i sa­mi ih ne po­štu­ju, bo­ga­te­ći se na naj­kri­mi­nal­ni­je, bes­ča­sne na­či­ne bez ko­de­sa i skur­pu­la ku­ka­vič­ki se kri­ju­ći iza svo­jih imu­ni­te­ta !?
Sto­ji či­nje­ni­ca ko­ja ide na­ru­ku svim film­skim kri­ti­ča­ri­ma ko­ji ne sma­tra­ju da film glo­ri­fi­ku­je ma­fi­ju, da je pr­vo­bit­no ma­fi­ja, ili ko­za-no­stra (na­ša stvar) bi­la za­mi­šlje­na i funk­ci­o­ni­sa­la je kao or­ga­ni­za­ci­ja ko­ja je šti­ti­la i po­dr­ža­va­la ugnje­ta­va­ni sloj dru­štva: oti­ma­la od bo­ga­tih i po­ma­ga­la si­ro­ti­nju.
Tek ka­sni­je ona do­la­zi do svog bli­je­dog su­ro­ga­ta.
So­ni pre­bi­ja Kar­la jer je tu­kao Ko­ni. Na­kon što ju je Kar­lo još jed­nom pre­tu­kao, So­ni od­la­zi sam ka­ko bi ga pro­na­šao i ubio.
(Na­sta­vi­će se)