Jed­no­ga da­na do­đe mno­go po­šte, što pi­sa­ma, što pa­ke­ta. Uđo­še nje­ne sob­ne dru­ga­ri­ce, sku­pi­še se na tri mje­sta, u tri ko­lek­ti­va, ras­pa­ko­va­še pa­ke­te, po­di­je­li­še hljeb i keks ko­ji su do­bi­le, pa sje­do­še da je­du. Ni­ko da je zov­ne, re­da ra­di. Ču­je zvec­ka­nje dvo­pe­ka pod nji­ho­vim zu­bi­ma, kao da joj po gla­vi taj zvuk stru­že.
U oča­ja­nju do­ne­se od­lu­ku da se ubi­je ska­ka­njem u mo­re.
Čim ih iz­ve­do­še na zrak, ona se odvo­ji od gru­pe, pa po­đe pre­ma be­ton­skoj ogra­di, tr­če­ći ko­li­ko je no­ge no­se.
Pre­sje­če je oštar glas i istog tre­nut­ka osje­ti ne­či­je ru­ke na vra­tu. Šče­pao je agent, uvr­će joj gla­vu, vi­če, pa je no­gom gur­nu u le­đa i okre­nu u prav­cu ba­ra­ke. Pe­to­ri­ca stra­ža­ra je okru­ži­še i uve­do­še u zgra­du gdje su kan­ce­la­ri­je. Uve­do­še je kod ko­man­dan­ta lo­go­ra. Re­ko­še mu šta je htje­la da ura­di. On po­če da vi­če na nju, psu­je joj maj­ku ko­mu­ni­stič­ku, i re­če da će za ka­znu pro­ve­sti se­dam da­na u sa­mi­ci.
Idi kod uprav­ni­ka lo­go­ra – po­sa­vje­to­va je jed­na že­na. – Za­mo­li ga da ti ka­znu uki­ne, mo­žda će se smi­lo­va­ti.
Istog da­na ode ona kod uprav­ni­ka. Re­če mu da ni­je htje­la da po­bjeg­ne, jer i ne mo­že, već da se ubi­je. I re­če da joj je naj­te­že to što otac ni­je sa njom.
On joj re­če da je ne­će sla­ti u sa­mi­cu. A po­sto­ji i mo­guć­nost da se spo­ji sa ocem. Sa­mo da na­pi­še mol­bu, ko­ju će on pro­slije­di­ti u Rim, gdje se o to­me od­lu­ču­je.
Mol­be na­pi­sa­še i svi dru­gi, a bi­lo ih je de­se­tak, či­ji su čla­no­vi po­ro­di­ca bi­li ot­pre­mlje­ni na Si­ci­li­ju.
Od to­ga da­na Mi­lun­ki je bi­lo lak­še. Glad je do­bro pod­no­si­la, a pre­ga­nja­nja iz­me­đu že­na o to­me ko je pa­tri­o­ta, a ko iz­daj­nik me­đu nji­ma, nijesu je za­ni­ma­la.
Svi su se ja­ko ob­ra­do­va­li kad ih oba­vi­je­sti­še da su mol­be iz Ri­ma ri­je­še­ne po­zi­tiv­no, i da će se svi spo­ji­ti sa svo­ji­ma. Ne­će ići ta­ko br­zo, ali je do­zvo­lje­no da se spo­je.
Po­tra­ja­lo je oko pet mje­se­ci to če­ka­nje na spa­ja­nje. Već su svi bi­li iz­gu­bi­li na­du da će im se že­lje ostva­ri­ti, kad jed­no­ga da­na, baš su bi­li na zra­ku, uplo­vi u lu­ku brod. Oni, po na­vi­ci, gle­da­ju gdje će lju­di ko­ji iz nje­ga iz­la­ze. Uz prat­nju ne­ko­li­ko ka­ra­bi­nje­ra, gru­pa lju­di s bro­da uđe u lo­gor. Jad­no iz­gle­da­hu, za­pu­šte­ni, neo­bri­ja­ni, pra­vi pro­sja­ci. Uve­do­še ih kod uprav­ni­ka, pa ih ubr­zo iz­ve­do­še. Me­đu nji­ma je­dva ko­ra­ča sta­rac, će­lav, odr­pan, mr­šav, sa­ma kost i ko­ža, sa ne­ka­kvim smo­tulj­kom is­pod pa­zu­ha. Za njim idu če­tvo­ri­ca mu­ška­ra­ca ne­što bo­ljeg iz­gle­da, pa još tro­ji­ca mla­đih lju­di, ta­ko­đe ne­u­red­ni i za­pu­šte­ni.
Ro­bi­ja­ši sto­je i gle­da­ju.
– Da li je tu Mi­lun­ka Bu­la­to­vić? – je­dva čuj­nim gla­som pro­go­vo­ri onaj sta­rac. – Ja sam njen otac – pro­mu­ca.
Mi­lun­ka mu pri­đe, uhva­ti ga pod ru­ku. Po­gle­da­še se u oči. Po­tom pa­do­še jed­no dru­gom u za­gr­ljaj.
To­ga da­na do­zvo­li­li su im da sje­de na­po­lju ko­li­ko god ho­će, da se is­pri­ča­ju. Čak je i uprav­nik iza­šao, pa ih gle­da i smi­je se.
Jed­no­ga da­na na Mi­lun­ki­no ime sti­že pa­ket od bra­ta Iva­na Bu­la­to­vi­ća.
U pa­ke­tu je bi­lo ki­lo bra­šna, po­la ki­la pre­pe­če­nog hlje­ba i ke­sa za­či­na. Nje­noj sre­ći ni­je bi­lo kra­ja.
Na­red­nih da­na je od ono ma­lo bra­šna mi­je­si­la hlep­či­će. Vru­ći hlep­či­ći, ko­ji su se pu­ši­li, bi­li su ta­ko uku­sni i mi­ri­sni. Tih da­na je i je­dan mje­šta­nin če­sto pro­la­zio po­red ogra­de, pa, kad god vi­di oca, on mu kri­ju­ći pru­ži po ne­ko­li­ko smo­ka­va iz kor­pe, ko­je Mi­lun­ka sta­vi u lo­nac s vo­dom da se ku­va­ju, pa u to do­da ma­lo bra­šna i za­či­na.
Pro­ži­vje­li su ta­ko ne­ko­li­ko da­na, go­ste­ći se. Mi­lun­ka je ma­lo je­la, sa­mo da bi za oca bi­lo vi­še.
Otac joj je pri­čao da su ne­ki lo­go­ra­ši u nje­go­vom pa­vi­ljo­nu bi­li or­ga­ni­zo­va­ni po ne­ka­kvim će­li­ja­ma, gru­pi­sa­li se i ba­vi­li ne­ka­kvim po­li­tič­kim ra­dom. To su bi­li ko­mu­ni­sti. Me­đu­tim, bi­lo je i onih lo­go­ra­ša ko­ji su bi­li za kra­lja i otadž­bi­nu, jav­no. Iz­bi­ja­le su sva­đe iz­me­đu jed­nih i dru­gih, če­sto i tu­če. Tu­kli su se krv­nič­ki Sr­bi iz­me­đu se­be u Ita­li­ji za­rad po­li­tič­kih gle­di­šta.
Ob­ra­da su vr­bo­va­li i jed­ni i dru­gi, ali je on do kra­ja ostao ne­u­tra­lan.
To lje­to, 1943. bi­lo je na iz­ma­ku.
Jed­no pro­hlad­no sep­tem­bar­sko pred­ve­če spu­sti­še se dvi­je le­tje­li­ce na be­to­ni­ra­nu za­ra­van, ne­da­le­ko od lo­go­ra, što na­mah pro­bu­di zna­ti­že­lju lo­go­ra­ša.
(Na­sta­vi­će se)