PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Sju­tra­dan, u šet­nji, pro­ne­se se vi­jest da je na ostr­vo do­ve­den Be­ni­to Mu­so­li­ni, ita­li­jan­ski dik­ta­tor. Ita­li­ja je ka­pi­tu­li­ra­la i od­re­kla se svo­ga sa­ve­zni­ka, Nje­mač­ke. Svi se us­ko­me­ša­li, i stra­ža­ri, i agen­ti, i sta­nov­ni­ci Pon­ce, pa i ro­bi­ja­ši, ko­ji­ma do­zvo­li­še da či­tav dan pro­ve­du na­po­lju.
Ta­ko bi i dru­go­ga da­na. Di­sci­pli­na pot­pu­no osla­bi. Agen­ti sko­ro da ne obra­ća­ju pa­žnju na za­to­če­ne lju­de.
Sed­mog da­na do­le­tje je­dan avi­on ko­jim od­ve­do­še Mu­so­li­ni­ja.
Sju­tra­dan po nje­go­vom od­la­sku, agen­ti na­re­di­še lo­go­ra­ši­ma da se spre­me. Na­pu­sti­će, ka­žu, ostr­vo. Po­žu­ru­ju ih, kao da je­dva če­ka­ju da ih se oslo­bo­de.
Ukr­ca­še se na brod, i od­mah kre­nu­še pre­ma kop­nu. Ubr­zo se po­če­še uka­zi­va­ti br­da, pro­plan­ci, šu­me, i gra­dić. Pri­sta­do­še uz oba­lu, no, svu­da su Njem­ci. To je bi­lo pr­vi put da ro­bi­ja­ši u Ita­li­ji vi­de Njem­ce, ko­ji opa­sno iz­gle­da­ju. Uni­for­me im či­ste, uteg­nu­te, si­ja­ju se či­zme i oruž­je. Šle­mo­vi na gla­vi i ozbi­ljan iz­raz li­ca za­stra­šu­ju­će su dje­lo­va­li na lo­go­ra­še, ali i na nji­ho­ve pra­ti­o­ce, ka­ra­bi­nje­re, ko­ji su ta­ko­đe upla­še­ni.
Pri­hva­ti­še ih nje­mač­ki voj­ni­ci, vi­ču da po­žu­re, po­stro­ja­va­ju ih na pri­sta­ni­štu. Po­stro­je­ne ih do­ve­do­še do jed­ne cr­kve u cen­tru gra­da. Ugu­ra­še ih u jed­nu zgra­di­cu iza cr­kve i tu osta­vi­še. Tu su osta­li dan i noć, a po­što se ni­ko ne po­ja­vi, kao da su ih za­bo­ra­vi­li, ro­bi­ja­ši iza­đo­še na uli­cu, pa kre­nu­še da tra­že ne­što za je­lo.
Ne­du­go po­tom za­ču se bru­ja­nje avi­o­na. Po­če­še pa­da­ti bom­be, ze­mlja se za­tre­se. Ro­bi­ja­ši se raz­bje­ža­še, jer su bom­be pa­da­le na sve stra­ne. Na sre­ću, ni­ko od njih ni­je bio čak ni po­vri­je­đen.
Istog da­na svi se sa­ku­pi­še pred cr­kvom na do­go­vor.
– Ni­ko nas ov­dje ne ču­va, ni­ti pra­ti – re­če Če­do Mi­jo­vić. –Pre­pu­šte­ni smo sa­mi se­bi. Naj­bo­lje bi bi­lo da se ne­gdje sklo­ni­mo. Pred­la­žem da ode­mo na ovo br­do, iz­nad gra­da. Ta­mo je gu­sta šu­ma, skro­vi­ta, i to nam od­go­va­ra. Mo­že opet bi­ti bom­bar­do­va­nja, a mo­gu nas Njem­ci po­hva­ta­ti i po­tje­ra­ti po­no­vo u lo­gor. Pred­la­žem da nas ne­ko­li­ci­na ode­mo u Rim i stu­pi­mo u ve­zu s Cr­ve­nim kr­stom, ne bi­smo li se ne­ka­ko do­ko­pa­li ze­mlje.
Svi se slo­ži­še s nje­go­vim pred­lo­gom.
Odo­še njih če­tvo­ri­ca, a osta­li lo­go­ra­ši se ras­po­di­je­li­še u vi­še gru­pa, da ne pri­vla­če pa­žnju Nje­ma­ca, te kre­nu­še put br­da. Ni­ko ih ne za­u­sta­vlja, ni­ti kon­tro­li­še. Ru­še­vi­ne su na sva­kom ko­ra­ku.
Po­pe­še se na br­do. Ma­sli­ne se raz­gra­na­le, po­mo­ran­dže za­žu­tje­le, mi­ri­še šu­ma. Pu­ca po­gled na mo­re i grad Fon­di.
Raz­mi­lje­še se ro­bi­ja­ši po šu­mi tra­že­ći sklo­ni­šte. Sva­ko na­đe svo­je dr­vo, te se smje­sti is­pod nje­ga. Ob­rad i Mi­lun­ka se smje­sti­še u je­dan gu­stiš, iz­me­đu dvi­je ma­sli­ne. Žbu­nje se uple­lo u gra­ne dr­ve­ta, a unu­tra za­klon, sa svih stra­na skri­ven.
I tu se na­sta­ni­še.
Ne­da­le­ko oda­tle bje­še jed­no se­lo.
Se­lja­ci su ih u po­čet­ku čud­no gle­da­li, pa se pri­vi­ko­še. Da­ju im po­ne­što od hra­ne, no, ni oni ne­ma­ju. Po­če­še si­la­zi­ti i u grad, u ma­njim gru­pa­ma. Ko je imao nov­ca, mo­gao je da ku­pi šta je htio, a ko ni­je, pro­sio je. Sta­ne na uli­cu i is­pru­ži ru­ku. I lju­di da­ju, mi­sle da su pro­sja­ci. Ali to se ra­di­lo sa­mo kad ne­ma Nje­ma­ca. Kad oni na­i­đu, ni­gdje ži­ve du­še na uli­ci ne­ma, svi po­bjeg­nu.
Ob­rad je, sre­ćom, imao ne­što nov­ca, pa Mi­lun­ka ode u grad i ku­pi bra­šno i kon­zer­ve. A po­ne­kad je po­ma­ga­la jed­noj se­ljan­ki oko sto­ke, te im ona da va­re­ni­ke, bra­šna i ja­ja. Či­ta­vo br­do je bi­lo pre­kri­va­no sta­bli­ma po­mo­ran­dži ko­je su bi­le sa­zre­le. Sva­ko­dne­vo su ih bra­li i je­li.
Uve­če su lo­ži­li va­tru, oku­plja­li se oko nje i pri­ča­li.
Kad mno­go za­hlad­ne, pu­sti­še ih se­lja­ci da spa­va­ju po šta­la­ma, sa ov­ca­ma i ko­za­ma.
U svom tom ja­du raz­bo­lje se Ob­rad. Pre­hla­dio se, valj­da, sje­de­ći po hlad­noj i vla­žnoj ze­mlji. Spa­de s no­gu, sa­svim one­mo­ća. Po či­tav dan le­ži na de­ki­ci, a hlad­no mu, sav se tre­se. Još na­ru­ču­je Mi­lun­ki da mu, ako ov­dje umre, ko­sti oba­ve­zno pre­ne­se u Bi­še­vo. Od­ve­de ga ona u grad, kod lje­ka­ra, ko­ji ga pre­gle­da i kon­sta­to­va da je do­bio upa­lu plu­ća, te mu pre­pi­sa lje­ko­ve. Na sre­ću, sta­nje mu se od­mah po­če po­pra­vlja­ti, tem­pe­ra­tu­ra spa­de, te ne­du­go po­tom sa­svim se opo­ra­vi.
Pro­đe ne­ko­li­ko da­na, kad po­zva­še lo­go­ra­še na zbor. Ka­žu, do­šli su dru­go­vi iz Ri­ma, zo­vu na do­go­vor.
– Do­šli smo – ve­li Če­do, ko­ji sto­ji sa dva ci­vi­la i pet ita­li­jan­skih voj­ni­ka – da vas vo­di­mo za Rim. Ovo su lju­di iz Cr­ve­nog kr­sta, a ovo ita­li­jan­ski par­ti­za­ni. Ni­šta se ne pla­ši­te, sve je sre­đe­no da se pre­ba­ci­mo za Ju­go­sla­vi­ju. Spre­mi­te se, od­mah kre­će­mo.
Ka­ko su se sa­mo ro­bi­ja­ši ob­ra­do­va­li!
Odo­še na br­do i za­čas po­ku­pi­še stva­ri.
Po­tom se upu­ti­še u grad, te od­mah sje­do­še na voz. Sva­ko od njih do­bi po pa­ket hra­ne, te kre­nu­še za Rim, vo­zom ko­ji je pun nje­mač­kih voj­ni­ka.
Kad sti­go­še u Rim, raz­mje­sti­še ih po gru­pa­ma, i smje­sti­še u ho­te­le. Da­do­še im no­vu odje­ću, ci­pe­le, veš, man­ti­le. (Na­sta­vi­će se)