PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Svi sta­nov­ni­ci se­la Do­nje Bi­še­vo kod Ro­ža­ja su Bu­la­to­vi­ći. Iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta ži­vje­lo se u tom kra­ju u slo­zi sa kom­ši­ja­ma mu­sli­man­ske vje­re. Po­ro­di­ca Ob­ra­da Bu­la­to­vi­ća, pen­zi­o­ni­sa­nog ofi­ci­ra Cr­no­gor­ske voj­ske, bi­la je ve­li­ka. Ima­nje im je bi­lo naj­ve­će u či­ta­vom kra­ju. Naj­bo­lji pri­ja­te­lji su im bi­li Đo­zo­vi­ći iz Gor­njeg Bi­še­va. Po­sje­ći­va­li su jed­ni dru­ge sva­ko­dnev­no, is­po­ma­ga­li se u polj­skim ra­do­vi­ma, di­je­li­li do­bro i zlo. A on­da je 1941. po­čeo rat. Upla­ši­li su se i pra­vo­slav­ni i mu­sli­ma­ni. Ob­ra­do­vi si­no­vi su bi­li mo­bi­li­sa­ni, ali su se ubr­zo vra­ti­li, jer je sti­glo na­re­đe­nje Vr­hov­ne ko­man­de Ju­go­sla­vi­je da se voj­ska ras­pu­sti.
Ubr­zo po­tom fo­r­mi­ra­na je no­va vlast u Ro­ža­ja­ma (šip­tar­ska i ita­li­jan­ska), jer je grad pri­pao Ve­li­koj Al­ba­ni­ji, kao di­je­lu ita­li­jan­skog pro­tek­to­ra­ta. Pri­pad­ni­ci vla­sti su po­sta­li i ne­ki ov­da­šnji mu­sli­ma­ni. Ve­li­ki strah se uvu­kao u sr­ca pra­vo­sla­va­ca.
To­ga lje­ta, 1941. dva pu­ta su usred da­na na­pad­nu­te ku­će Bu­la­to­vi­ća. Oba pu­ta bi­lo je po de­se­tak ko­nja­ni­ka u šip­tar­skim i ita­li­jan­skim odi­je­li­ma, ali i obič­nim, sa fe­so­vi­ma na gla­va­ma. Oba pu­ta su otje­ra­li po ne­ko­li­ko gr­la sto­ke.
A on­da su jed­ne ok­to­bar­ske no­ći, te 1941, sve šen­lu­če­ći i pu­ca­ju­ći iz pu­ša­ka, na­pa­li tre­ći put. Pse su po­bi­li, šta­le otvo­ri­li, si­je­no za­pa­li­li, svu sto­ku otje­ra­li. Osta­la je pu­stoš i mno­go kr­vi od upu­ca­nih pa­sa.
Aj­din Đo­zo­vić im je do­tje­rao jed­nu svo­ju kra­vu, da dje­ca, ko­jih je bi­lo dva­de­se­to­ro, ima­ju mli­je­ka.
Već se i zi­ma pri­bli­ža­va­la, a strah je bi­vao sve ve­ći.
Jed­ne snje­go­vi­te no­ći za­pa­li­li su ku­ću i šta­lu Ob­ra­do­vog bra­ta Ri­san­ti­ja. U ku­ći, sre­ćom, ni­ko ni­je stra­dao, ali u šta­li je­su svi­nje. Kad su uku­ća­ni otvo­ri­li vra­ta šta­le, ugle­da­li su stra­vi­čan pri­zor: de­vet svi­nja na­re­đa­nih jed­na do dru­ge, ka­ko su po­ku­ša­va­le da po­bjeg­nu iz tog og­nja, a me­so na nji­ma cvr­či.
Kraj fe­bru­a­ra mje­se­ca, te 1942. do­nio je mno­go hlad­no­će i sni­je­ga.
Jed­nog le­de­nog ju­tra, u Ob­ra­do­vu ku­ću je do­šao Ha­san, ku­rir iz Pre­fek­tu­re. Ka­že, po­ru­čio pre­fekt da Mi­lun­ka, naj­mla­đa kćer Ob­ra­do­va, po­đe s njim za Ro­ža­je.
– Mo­raš da odeš u Sr­bi­ju i do­ve­deš oca – re­kao joj je stro­go ozbi­ljan Su­ljo H., nji­hov po­bra­tim, ko­ji za­mje­nju­je pre­fek­ta. –Ne do­ve­deš li ga, po­hap­si­će­mo že­ne i dje­cu.
Mi­lun­ka je već sju­tra­dan ot­pu­to­va­la za Sr­bi­ju. Otac je bio u Bre­sni­ku, kod Kra­lje­va, gdje mu je sin Ivan bio uči­telj.
Vra­ti­li su se za dva da­na, te je Ob­rad, po­sle jed­ne no­ći pre­spa­va­ne u Bi­še­vu, oti­šao za Ro­ža­je, po na­re­đe­nju pre­fek­ta.
Sju­tra­dan, 9. mar­ta u Bi­še­vo po­no­vo sti­že Ha­san, sa dvo­ji­com na­o­ru­ža­nih lju­di. Ka­že, na­re­dio pre­fekt da i Mi­lun­ka od­mah do­đe u Ro­ža­je.
Šče­pa­še je pra­ti­o­ci is­pod ru­ke.
Sa­mo što je sti­gla pred Pre­fek­tu­ru, šče­pa­še je pra­ti­o­ci is­pod ru­ke, i ugu­ra­še u ka­ra­bi­nje­ri­ju. Ta­mo je dvo­ji­ca Ita­li­ja­na pre­tre­so­še, uze­še joj do­ku­men­ta, i gur­nu­še u po­drum, u ko­me je, na nje­no ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, ugle­da­la svog oca.
Otac je bio si­gu­ran da će ih otje­ra­ti ne­gdje u rop­stvo. To je bi­la, za nje­go­vu mla­du kćer, naj­stra­šni­ja vi­jest, ko­ja se ubr­zo i ob­i­sti­ni­la.
– Vi ste na­ši za­ro­blje­ni­ci. Su­tra vas tje­ra­mo za Peć – re­kao im je po­sle dva da­na ita­li­jan­ski za­po­vi­jed­nik Đu­ze­pe.
(Na­sta­vi­će se)


Svi nje­ni ro­ma­ni

Sto­ja Mag­deli­nić je 2002. go­di­ne u iz­da­nju „Na­rod­ne knji­ge – Al­fa”, Be­o­grad, a po­tom i 2014. kod „Ra­ške ško­le”, ta­ko­đe u Be­o­gra­du ob­ja­vi­la ro­man „Iz le­gen­de pr­ste­no­vi”. Sli­je­de: „Do­ro­tea” – ro­man, 2005.g. „Na­rod­na knji­ga – Al­fa”, Be­o­grad i 2010. „Ra­ška ško­la” Be­o­grad; „Oli­ve­ra” – ro­man, 2009. 2010. i 2011. go­di­ne „Ra­ška ško­la” Be­o­grad, a po­tom je ovo dje­lo 2013. pre­ve­de­no na tur­ski je­zik (Iz­da­vač­ka ku­ća ARU­NAS, Istam­bul).