PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Ob­rad je za­mo­lio stra­ža­ra da po­zo­ve Ha­sa­na, te, kad je on do­šao, za­mo­lio i nje­ga da ode u Bi­še­vo i oba­vi­je­sti po­ro­di­cu o nji­ho­voj sud­bi­ni. Sju­tra­dan ra­no sti­go­še Ob­ra­do­ve sna­he, Kru­na i San­da, te im on do­vik­nu da od­mah idu kod Su­lja, da ga za­mo­le da uči­ni ne­što za njih, da im ži­vo­te spa­si, da im po­zaj­mi zla­to, no­vac, bi­lo šta od vri­jed­no­sti, da po­nu­de ot­kup. Odo­še one, no, ubr­zo se vra­ti­še. Ka­žu, ni­su Su­lja na­šle.
Po­tom uđo­še dva ka­ra­bi­nje­ra i iz­ve­do­še Ob­ra­da i Mi­lun­ku na­po­lje. Go­mi­la­ju se oko njih na­o­ru­ža­ni voj­ni­ci, gu­ra­ju Kru­nu i San­du ko­je se pro­bi­ja­ju sa za­ve­žlja­ji­ma ro­be.
– Oba­ve­zno oti­di­te kod Aj­di­na i Vej­se­la, pre­ne­si­te im da sam ih za­mo­lio da vas ču­va­ju dok ova zla vre­me­na ne pro­đu. Ako se ikad živ vra­tim, odu­ži­ću im se – tre­se se Ob­ra­du bra­da dok na­ru­ču­je sna­ha­ma.
Po­re­đa­še se voj­ni­ci oko njih dvo­je, te ko­man­do­va­še po­kret. Kru­na i San­da se je­dva pro­gu­ra­še da se po­zdra­ve. Gr­le se i lju­be, jek­ću, za­gr­lje­ni, voj­ni­ci ih gru­bo raz­dva­ja­ju.
Dva­de­set do zu­ba na­o­ru­ža­nih Ita­li­ja­na, a me­đu nji­ma je­dan sta­rac i nje­go­va kćer­ka kre­nu­še pre­ko Ban­džo­vog br­da pu­tem za Peć.
Bio je 12. mart 1942. go­di­ne.
Pe­nju se uz br­do ću­te­ći. Ob­rad i Mi­lun­ka, sla­bo ob­u­če­ni i obu­ve­ni, ko­ra­ča­ju pro­sto­rom ko­ji im voj­ni­ci od­re­đu­ju. Sni­jeg škri­pi pod no­ga­ma, a vje­tar fi­ju­če, do ko­sti pro­bi­ja.
Po­pe­li su se, bez od­mo­ra, na Ku­lu, pa kre­nu­li na­ni­že. Is­pod pu­ta opru­žen mr­tav čo­vjek, po­red nje­ga mr­tav konj, iz­nad pu­ta još je­dan mr­tav čo­vjek, mo­zak mu po sni­je­gu pro­sut, ca­kli se za­le­đe­na krv. Ma­lo ni­že, sklup­čan go­lo­bra­di mla­dić, sav u kr­vi. Ona tri Ita­li­ja­na što su išla na­pri­jed, od­gur­nu­še mla­di­će­vo ti­je­lo, te se ono sko­tr­lja niz str­mi­nu, ali se za­u­sta­vi uz jed­nu kle­ku.
Noć je uve­li­ko bi­la pa­la kad su sti­gli u Peć. Grad uto­nuo u ta­mu i ti­ši­nu. Do­đo­še do jed­ne ve­li­ke ka­pi­je. Unu­tra se kroz sla­bo osvi­je­tlje­nje na­zi­ru dvi­je zgra­de od ka­me­na s ve­li­kim dvo­ri­štem, ogra­đe­ne bo­dlji­ka­vom ži­com, sa go­mi­lom na­o­ru­ža­nih stra­ža­ra.
Bio je to ču­ve­ni peć­ki za­tvor, Še­re­met ku­la.
Uve­do­še ih unu­tra i od­ve­do­še kod pre­fek­ta, Šip­ta­ra. Pi­ta ih on ko su, šta su jed­no dru­go­me, i zna­ju li za­što su uhap­še­ni. Oni re­ko­še da ni­šta lo­še ni­su uči­ni­li.
– U va­šim do­ku­men­ti­ma pi­še da ste po­li­tič­ki kriv­ci. To vam je naj­te­ža kva­li­fi­ka­ci­ja – ka­že on. – Ni­šta vam ne mo­gu po­mo­ći – re­če i po­zva stra­ža­re da ih vo­de.
Od­ve­do­še ih u odvo­je­ne zgra­de, Mi­lun­ku kod že­na, Ob­ra­da kod mu­ška­ra­ca.
Še­re­met ku­la je bi­la pu­na za­tvo­re­ni­ka. Sa Mi­lun­kom u so­bi bi­lo je pet­na­e­stak že­na, mla­dih i sta­rih, ško­lo­va­nih i ne­pi­sme­nih, uda­tih i ne­u­da­tih.
Iz­vo­de ih u šet­nju, uju­tru i uve­če. Pr­vo iz­ve­du mu­škar­ce, pa že­ne. Ob­rad je bio naj­sta­ri­ji od mu­ška­ra­ca. Pri­đe sva­ki put pod pro­zor Mi­lun­ki­ne so­be, pa raz­go­va­ra­ju, ni­su im bra­ni­li. Ni­ko ih ne po­zi­va, ni­ti sa­slu­ša­va. Za je­lo do­no­se po ma­lo ne­u­ku­sne čor­be i ko­ma­dić hle­ba. Cri­je­va sa­mo kr­če. A no­ću hlad­no. Pri­bi­ja­ju se že­ne jed­na uz dru­gu da im bu­de to­pli­je. Ja­sno je da su u za­tvo­ru sve Sr­bi, i to naj­vi­še iz Pe­ći. Nji­ma do­la­zi po­sje­ta sva­ko­ga da­na i do­no­si po­ne­što od hra­ne. Ipak, sva­ko­ga da­na do­vo­de no­ve za­tvo­re­ni­ke, pu­ni se Še­re­me­to­va­ča.
Stra­ža­ri, čak, ni­su bi­li lo­ši. Sve su to bi­li Šip­ta­ri iz Pe­ći i oko­li­ne. Po­zna­va­li su se sa za­tvo­re­ni­ci­ma, pri­ča­li me­đu­sob­no kad su za­ro­blje­ni­ci na­po­lju.
Do­ve­do­še jed­no­ga da­na či­ta­vu po­ro­di­cu: maj­ku, ćer­ku i dva si­na, Jo­vi­će­vi­ća. Za­tim sti­že i po­zna­ti peć­ki dok­tor, Vo­jo Gi­lić. Re­če otac Mi­lun­ki da su sa­mo dok­to­ru do­zvo­li­li da ko­ri­sti ja­stuk, čar­šav i će­be.
Pro­šla su dva mje­se­ca bo­rav­ka u Še­re­me­to­va­či, bi­la je sre­di­na ma­ja 1942. go­di­ne, kad ih pro­bu­di­še jed­no­ga ju­tra i na­re­di­še da po­ku­pe stva­ri i iza­đu na­po­lje. Po­pe­še se za­ro­blje­ni­ci na ka­mi­o­ne, ni­ko ne osta­de. Ne­ko re­če da ih tje­ra­ju za Ti­ra­nu.
Po­sle ne­ko­li­ko sa­ti pu­to­va­nja, sti­gli su u Pri­zren. Smje­sti­še ih u ne­ke sta­re za­tvor­ske zgra­de. Pr­lja­vo unu­tra, smr­di na mo­kra­ću i krv. Ko ima­de sre­će, do­če­pa se sla­me, ko oka­sni, osta­de na be­to­nu.
Uju­tru ih ra­no pro­bu­di­še, ka­žu, idu za Ska­dar.
Opet džom­be na pu­tu, tre­ska­nje, pra­ši­na, oštre kri­vi­ne. Cio dan se pu­to­va­lo. Noć je bi­la pa­la kad su sti­gli u Ska­dar.
Po­no­vo za­tvor, hlad­no­ća, be­ton, ra­no bu­đe­nje i na­sta­vak pu­ta. Ka­sno po­sle pod­ne sti­gli su na br­do zva­no Pre­za, s ko­jeg pu­ca po­gled na Ti­ra­nu. Mi­na­re­ta ne­bro­je­nih dža­mi­ja str­če vi­so­ko u ne­bo.
Smje­sti­še ih u dr­ve­ne, tek sa­gra­đe­ne ba­ra­ke. Oko ba­ra­ka pre­ple­te­na ži­ca, a svu­da na­re­đa­ni stra­ža­ri, šip­tar­ski i ita­li­jan­ski.
Ta­ko Ob­rad Bu­la­to­vić i nje­go­va kćer Mi­lun­ka po­sta­do­še sta­nov­ni­ci lo­go­ra u Pre­zi. Bi­lo je ukup­no šest sto­ti­na ro­bi­ja­ša, že­na i mu­ška­ra­ca.
Ov­dje im je, na sre­ću, po­što je bio po­če­tak lje­ta, bi­lo to­plo. Čak, po­ne­kad i pre­to­plo. Dva­put dnev­no su ih iz­vo­di­li na zrak, osta­lo vri­je­me su pro­vo­di­li u pa­vi­ljo­ni­ma. I bi­li su mno­go glad­ni. Do­no­si­li su im stra­ža­ri po ko­ma­dić pro­je, uvi­jek su­ve, ko­ja sa­mo iz­gre­be gr­lo i na­dra­ži že­lu­dac. Šip­ta­ri su do­no­si­li po­ne­što od hra­ne i pro­da­va­li oko lo­go­ra, pa ko je imao pa­re mo­gao je da se snab­di­je. Na­rav­no, uko­li­ko pot­pla­ti stra­ža­re.
No­ću se u mu­škom pa­vi­ljo­nu ču­la pje­sma. Pi­ta Mi­lun­ka oca ko to pje­va, a on ka­že da peć­ki za­tvo­re­ni­ci pje­va­ju ko­mu­ni­stič­ke pje­sme. Čim ih stra­ža­ri ču­ju, do­đu, pi­ta­ju ko pje­va, ali svi ću­te. Stra­ža­ri se iz­ga­la­me, pri­pri­je­te i iza­đu. Čim oni iza­đu, ovi još ja­če za­pje­va­ju. Mi­lun­ka se ču­di­la ka­ko to da srp­ski ko­mu­ni­sti usred Al­ba­ni­je, u lo­go­ru, pje­va­ju ko­mu­ni­stič­ke pje­sme.
– Po­bje­gla su dvo­ji­ca iz mo­je ba­ra­ke – ka­že Ob­rad ćer­ki jed­nog ju­tra – pa se či­ta­va uz­bu­na na­pra­vi­la. Je­dan od njih je šip­tar­ski ko­mu­ni­sta Ra­miz Sa­di­ku, a dru­gi je ne­ki Sr­bin, ne znam mu ime. Pro­bu­dio sam se kad su na­o­ru­ža­ni stra­ža­ri upa­li u ba­ra­ke i po­če­li da nas is­pi­tu­ju, uda­ra­ju­ći nas kun­da­ci­ma.
U tom tre­nut­ku pro­zva­še Ob­ra­da. I od­ve­do­še ga.
– Op­tu­ži­li su ih da su umi­je­ša­ni u bjek­stvo one dvo­ji­ce – re­če dok­tor Vo­jo Gi­lić – pa će ih od­ve­sti u ne­ki zlo­gla­sni lo­gor.
Mi­lun­ka je či­ta­vu noć pre­pla­ka­la.
(Na­sta­vi­će se)