PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Svoj knji­žev­ni opus Sto­ja­na (Ga­ro­vić) Mag­de­li­nić za­po­či­nje ro­ma­nom „Je­dan mo­gu­ći ži­vot”, ko­ji je imao vi­še iz­da­nja (1999. i 2003. „Na­rod­na knji­ga – Al­fa”, Be­o­grad i 2011. „Ra­ška ško­la“ Be­o­grad). Ovo dje­lo je prof. dr Ra­doj­ka Vuk­če­vić oci­je­ni­la kao „per­so­nal­nu isto­ri­ju”.
Upra­vo o „Jed­nom mo­gu­ćem ži­vo­tu” prof. dr Vuk­če­vić je go­vo­ri­la na Me­đu­na­rod­nom knji­žev­nom sku­pu či­ja je te­ma bi­la „Ro­man sje­ća­nja”, a odr­žan je u Her­ceg No­vom, 25.5.2006. Uva­že­na Vuk­če­vić je go­vo­ri­la i na pro­mo­ci­ji ro­ma­na S. Mag­de­li­nić u Pod­go­ri­ci, u ju­nu 2006. go­di­ne, i tom pri­li­kom uka­za­la da Sto­ja­na Mag­de­li­nić pra­vi is­ko­rak u iza­zi­va­nju post­mo­der­nih gra­ni­ca ta­ko što u svoj ro­man „Je­dan mo­gu­ći ži­vot” uvo­di zbir­ku sje­ća­nja, frag­me­na­ta, vje­ro­va­nja, mi­to­va, su­sre­ta, rat, s ci­ljem da re­kon­stru­i­še isto­ri­ju jed­ne po­ro­di­ce.
– Ovu per­so­nal­nu isto­ri­ju pi­še u vi­du odvo­je­nih fa­ka­ta, sla­žu­ći sje­ća­nja i mje­sta u sin­hro­noj i di­ja­hro­noj rav­ni i fik­ci­na­li­zu­ju­ći ih u ovom ro­ma­nu. Autor­ka od­re­đu­je 1942. go­di­nu za po­če­tak rad­nje ovog ro­ma­na, ko­me s pra­vom da­je na­slov „Je­dan mo­gu­ći ži­vot”. Pro­stor po ko­me se kre­ću li­ko­vi je­ste pro­stor se­la Bi­še­vo kod Ro­ža­ja, ko­ji se, za­hva­lju­ju­ći Dru­gom svjet­skom ra­tu ši­ri u vi­du kon­cen­trič­nih kru­go­va da bi ob­u­hva­tio di­je­lo­ve Ju­go­sla­vi­je, Al­ba­ni­je i Ita­li­je. Ta­ko Mag­de­li­ni­će­va pra­vi most iz­me­đu isto­ri­je i fik­ci­o­nal­ne na­ra­ci­je i po­ka­zu­je svo­je­vr­snu sa­mo­svi­jest o na­ra­tiv­noj i tek­stu­al­noj pri­ro­di pro­šlo­sti. Ti­me smje­šta ovaj ro­man u poststruk­tu­ra­li­stič­ki i post­mo­der­ni­stič­ki kon­tekst. Za­to se u ovom tek­stu pri­rod­no i spon­ta­no pre­pli­ću per­so­nal­na, isto­rij­ska i bi­blij­ska sje­ća­nja, mi­to­lo­ška re­ka­pi­tu­la­ci­ja i re­mi­nen­scen­ci­ja, an­tro­po­lo­ške i psi­ho­lo­ške ge­ne­ra­li­za­ci­je, a ne­ri­jet­ko i du­blje fi­lo­zof­ske me­di­ta­ci­je – na­vo­di prof. dr Vuk­če­vić.
Ona do­da­je da Mag­de­li­nić hra­bro raz­vi­ja svo­je broj­ne slut­nje u ovom tek­stu i sa stra­šću is­pi­tu­je i po­ni­re u ne­is­pi­ta­ne du­bi­ne bi­ća glav­nog li­ka, maj­ke Mi­lun­ke, či­ja is­po­vi­jest pred­sta­vlja po­tra­gu za re­cep­tom ka­ko oču­va­ti ljud­sko do­sto­jan­stvo pri su­o­ča­va­nju sa na­si­ljem i zlom, ka­ko u se­bi, ta­ko i u okol­nom svi­je­tu.
– Ta po­tra­ga po­ni­re i u ne­is­pi­ta­ne du­bi­ne bi­ća glav­ne ju­na­ki­nje i is­pu­nje­na je ni­zom ma­lih „epi­fa­ni­ja”, sna­žno po­et­ski ozra­če­nih pri­zo­ra, ina­če sa­svim obič­nih su­sre­ta i do­ži­vlja­ja ko­ji u ovoj na­ra­ci­ji po­pri­ma­ju go­to­vo mi­stič­ko, sim­bo­lič­ko zna­če­nje. Oni u ovom ro­ma­nu po­ka­zu­ju ka­ko per­so­nal­na na­ra­ci­ja, is­po­vjed­na pro­za, na­rod­no is­ku­stvo i pre­da­nje, Bi­bli­ja i svi­jet, sa­dr­že u se­bi sa­zna­nje o stal­no su­prot­sta­vlje­nim stra­na­ma ži­vo­ta i svi­je­ta. Ti­me je već na po­čet­ku Jed­nog mo­gu­ćeg ži­vo­ta na­go­vje­šte­na cen­tral­na te­ma ovog ro­ma­na: kon­trast i kon­flikt iz­me­đu dva su­prot­sta­vlje­na prin­ci­pa u ko­ji­ma le­že pri­mar­ni iz­vor ljud­ske sre­će s jed­ne stra­ne, i tra­ge­di­je s dru­ge, ka­ko na in­di­vi­du­al­nom, ta­ko i na ko­lek­tiv­nom pla­nu, iz­vje­sna va­ri­ja­ci­ja ero­sa i ta­na­to­sa – na­vo­di Vuk­če­vić.
Sto­ja­na (Ga­ro­vić) Mag­de­li­nić ro­đe­na je 1949. go­di­ne u Ba­šči, kod Ro­ža­ja, u Cr­noj Go­ri. Ško­lo­va­la se u Ro­ža­ja­ma, Kra­gu­jev­cu i Be­o­gra­du, gdje i da­nas ži­vi i stva­ra. U re­do­vi­ma ko­ji sli­je­de do­no­si­mo seg­men­te ko­je je iz ro­ma­na auto­r­ka sa­ma iza­bra­la. Na­sta­vi­će se