Knji­žev­nost Pe­ri­vo­ja Po­po­vi­ća, pre­da­nog i is­traj­nog po­sle­ni­ka na po­lju oču­va­nja na­ci­o­nal­nog i kul­tur­nog iden­ti­te­ta, mar­ko­mi­lja­nov­skog i nje­go­šev­skog na­slje­đa, bi­la je te­ma ovo­ne­djelj­ne tri­bi­ne „Ri­ječ” Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re.
– Oso­be­na je i vi­še ne­go zna­čaj­na po­ja­va Pe­ri­vo­ja Po­po­vi­ća u srp­skoj knji­žev­no­sti Cr­ne Go­re kra­jem 20. i po­čet­kom 21. vi­je­ka, u tre­nut­ku naj­bur­ni­jeg vre­me­na, ko­je je pra­ti­lo naš na­rod po svim pre­sje­ci­ma i sve to na­šlo svoj su­bli­mat upra­vo u je­zi­ku i knji­žev­no­sti. Ovaj ras­pje­va­ni li­rik, a ne­ri­jet­ko i re­tor kra­jem še­zde­se­tih, to­kom se­dam­de­se­tih i go­to­vo či­ta­vih osam­de­se­tih go­di­na, uspio je da stvo­ri pre­po­zna­tlji­vo knji­žev­no dje­lo ko­je su kru­ni­sa­le re­spek­ta­bil­ne knji­že­ve na­gra­de i kao vr­hu­nac jed­nog pje­sni­ka – nje­go­vi sti­ho­vi ušli su u na­rod – na­gla­sio je knji­žev­nik Ve­se­lin Rak­če­vić, je­dan od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca cje­lo­kup­nog Po­po­vi­će­vog opu­sa.
On je do­dao da je Po­po­vi­će­vo knji­žev­no i kri­ti­čar­sko is­ka­zi­va­nje u pot­pu­no­sti kom­ple­men­tar­no sa nje­go­vim po­et­skim, pro­znim i dram­skim stva­ra­la­štvom.
– Pe­ri­vo­je Po­po­vić is­pu­nja­va svo­ju vo­ka­cij­sku nu­žnost ko­ju je ob­je­di­nio sa svo­jom sud­bin­skom mu­dro­šću i hra­bro­šću ko­ja je da­nas po­treb­ni­ja ne­go ika­da ra­ni­je – ja­san je Rak­če­vić, is­ti­ču­ći da je u pi­ta­nju auten­tič­na stva­ra­lač­ka ri­ječ.
Knji­žev­nik Slo­bo­dan Vu­či­nić go­vo­re­ći o no­voj Po­po­vi­će­voj knji­zi „Otvo­re­ni krug pat­nje”, po­ru­či­u­je auto­ru: „imaš du­šu, pa pa­ti!”
– Pe­ri­vo­je gra­di ve­li­ku pi­ra­mi­du pat­nje od svih pat­nji svo­jih mi­lih, dra­gih. Me­ni je ne­ka­ko naj­bli­ža pri­ča o maj­ci, ko­ju, ma ko­li­ko da po­na­vlja­mo, ne mo­že­mo is­pri­ča­ti do kra­ja. I pri­ču o maj­ci ni­ka­da ne mo­že­mo ni po­če­ti ni vo­di­ti ako ne po­me­ne­mo ku­ću. Sve osta­lo je ne­do­pri­ča­no, ne­is­ka­za­no, ne­do­re­če­no, neo­d­bo­lo­va­no... Pe­ri­vo­je sa­o­sje­ća i pre­ži­vlja­va sva­ku bolj­ku, ka­ko svo­ju ta­ko svo­jih dra­gih i mi­lih, svo­jih pri­ja­te­lja, lju­di uop­šte. Od­bo­lu­je pat­njom i ot­pa­ti bo­lom – sma­tra Vu­či­nić, is­ti­ču­ći da su pri­če u ovoj knji­zi na­sta­ja­le „iz ne­sa­ni­ce i ne­po­mi­ra, iz ži­vo­ta, iz ne­do­re­če­ne ri­je­či, iz zna­ka tra­ja­nja”.
Knji­žev­ni kri­ti­čar mr Ra­do­je Fe­mić go­vo­rio je o knji­zi „Me­dun­ske epi­sto­le”.
– Ne­u­ga­sli sjaj du­hov­nih ve­li­či­na auto­ra pje­snič­ke zbir­ke „Me­dun­ske epi­sto­le” na­vo­di na oda­va­nje svo­je­vr­snog pje­snič­kog oma­ža oni­ma či­je dje­lo pred­sta­vlja znak na­šeg pre­po­zna­va­nja u me­te­žu svjet­ske knji­žev­no­sti. Sto­ga se u fi­nal­nom di­je­lu pje­snič­ke zbir­ke na­la­ze epi­sto­le Cr­njan­skom, Pe­ki­ću, Se­li­mo­vi­ću, Bu­la­to­vi­ću... Ocr­ta­va­ju­ći li­ni­je pje­snič­kog, mi­sa­o­nog, isto­rij­skog i etič­kog en­ti­te­ta ko­jem po­no­sno pri­pa­da, autor „Me­dun­skih epi­sto­la” je uspio da lo­zin­ku du­hov­nog op­stan­ka za­pe­ča­će­nu koricama knji­ge, po­ša­lje do­la­ze­ćim na­ra­šta­ji­ma. Va­lja se na­da­ti da će kroz ra­fi­ni­sa­ni sen­zi­bi­li­tet, i od­va­žnost či­ta­o­ca, me­dun­ske epi­sto­le na­ći svoj od­go­va­ra­ju­ći od­ziv u vre­me­nu – ka­zao je mr Ra­do­je Fe­mić.
Mr Alek­san­dar Ću­ko­vić go­vo­rio je o Po­po­vi­će­vom kri­ti­čar­skom ra­du.
– Po­po­vi­će­va kri­ti­čar­ska ozbilj­nost i kom­pe­tent­nost pro­iz­i­la­zi iz nje­go­ve im­po­zant­ne eru­di­ci­je i sa­vr­še­nog po­zna­va­nja na­u­ke o knji­žev­no­sti, ali i slo­bo­di ko­ja se ogle­da u od­ba­ci­va­nju svih dog­mi i ste­re­o­ti­pa, što je i glav­na od­li­ka nje­go­ve naj­no­vi­je knji­ge ese­ja o mla­dim pi­sci­ma „Neo­po­e­ti­ka sna”. Knji­žev­na kri­ti­ka sno­si od­go­vor­nost u „ko­mand­nom lan­cu” za bu­duć­nost či­ta­o­ca. Ona ga, pre­ma mi­šlje­nju ne­kih tu­ma­ča, da­nas za­ne­ma­ru­je. Po­po­vić ne! – po­ja­snio je Ću­ko­vić.
Pe­ri­vo­je Po­po­vić, pje­snik, pro­za­i­sta, knji­žev­ni kri­ti­čar, edi­tor i ese­ji­sta, na ra­dost broj­ne pu­bli­ke, na­dah­nu­to je ka­zi­vao svo­je sti­ho­ve i či­tao pro­zne i dram­ske frag­men­te.S.Ć.


Za­hval­nost

Aka­dem­ski gra­fi­čar, sli­kar i li­kov­ni pe­da­gog Ra­do­i­ca M. Iva­no­vić, kao znak uza­jam­ne pa­žnje i za­hval­no­sti za ne­se­bič­nu po­dr­šku mla­dim stva­ra­o­ci­ma bez ob­zi­ra na oblast ko­jom se ba­ve, po­klo­nio je Pe­ri­vo­ju Po­po­vi­ću svo­ju iza­bra­nu gra­fi­ku, na knji­žev­noj ve­če­ri u Du­hov­nom cen­tru „Si­me­on Mi­ro­to­či­vi”, na Ne­ma­nji­noj oba­li.


Pje­sma iz­nad ži­vo­ta

– Pe­ri­vo­je Po­po­vić, pje­snik je či­je etič­ko opre­dje­lje­nje pje­smu i pje­va­nje i stva­ra­nje sta­vlja iz­nad ži­vo­ta! Po­sle­nik na po­lju na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, na­ci­o­nal­nog in­te­gri­te­ta, pje­snik ap­so­lut­no pre­dan pje­snič­koj mi­si­ji! Sve ono o če­mu pje­va Pe­ri­vo­je Po­po­vić na­ho­di se u ze­malj­sko–ne­be­skim ko­or­di­na­ta­ma, na ma­pi vre­me­na u bo­go­tra­ži­telj­skom prin­ci­pu, kao kon­stan­ta tra­ja­nja, kao sna­ga pri­če­šća, kao an­ti­pod per­fid­nom si­ste­mu raz­grad­nje i raš­či­nja­va­nja naj­sve­ti­jih tva­ri – sma­tra pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj, ured­ni­ca Tri­bi­ne „Ri­ječ”.