- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Shva­tio sam, ne smi­je čo­vjek da se ša­li ni kad pi­še ko­lum­nu. Mo­ra da ima mno­ge stva­ri na umu. I iz mno­štva te­ma­ti­ke ko­ja se nu­di da oda­be­re, do­volj­no atrak­tiv­nu. I na­rav­no, da oda­bra­nu te­ma­ti­ku opi­še do­volj­no do­bro. To uop­šte ni­je jed­no­stav­no. Ali, is­pi­sa­na ko­lum­na tre­ba da dje­lu­je jed­no­stav­no, što pod­ra­zu­mi­je­va da po­mi­ri mno­ge pro­ti­vr­ječ­no­sti, da pre­vla­da ne­lo­gič­no­sti ko­je se pri­kra­da­ju i u ži­vot i u tekst.
Evo, u to­ku pi­sa­nja ko­lum­ne sti­že mi vi­jest da je Ha­ški sud osu­dio Rat­ka Mla­di­ća na „do­ži­vot­nu ro­bi­ju“. Čel­nik Ha­škog su­da, od­mah hi­ta da ka­že, da se tom ro­bi­jom ne „osu­đu­je srp­ski na­rod“, što još vi­še is­ti­če ono što na ri­je­či­ma opo­vr­ga­va. Pre­su­da Mla­di­ću je­ste i pre­su­da Sr­bi­ma, ali tre­ba jav­no go­vo­ri­ti jed­no da bi se stvar­no mo­glo spro­vo­di­ti ono dru­go.
To što se ta­ko ve­li­ko i ljud­ski gle­da­no ne­iz­dr­ži­vo bre­me to­va­ri srp­skom na­ro­du na le­đa, mo­ra­lo bi se shva­ti­ti ta­ko – da Sr­bi ima­ju ne­ku du­blju ulo­gu u ovom svi­je­tu ko­ji „u zlu le­ži“.
Evo, pri­li­ke mi na­me­ću da za­sad osta­vim ovu te­šku te­mu, i da se pri­hva­tim, ma­lo lak­še, cr­no­gor­ske te­me gdje je su­đe­nje po­sta­lo dr­žav­no za­ni­ma­nje. Spe­ci­fi­kum cr­no­gor­skog su­da je u to­me što su­di lju­di­ma za ne­po­či­nje­ne zlo­či­ne. Cr­no­gor­ski tu­ži­lac, kao da je ne­spret­no ne­kad či­tao Ari­sto­te­lo­vu ,,Po­e­ti­ku’’, pa se ne za­u­sta­vlja na onom što je bi­lo u stvar­no­sti, ne­go se uglav­nom dr­ži ono­ga „što bi mo­glo bi­ti“. To što je stvar­no bi­lo i ni­je va­žno, ali je va­žno ono što bi mo­glo bi­ti. A to što bi „mo­glo bi­ti“, po Ari­sto­te­lu, tre­ba na­do­gra­di­ti fan­ta­zi­jom, što je Kat­ni­ću osnov­no za­ni­ma­nje. I ta­kav čo­vjek je ni­šta ma­nje ne­go dr­žav­ni tu­ži­lac, u dr­ža­vi ko­ja je na br­zi­nu sa­mu se­be smi­sli­la, ra­za­ra­ju­ći svo­je re­al­ne te­me­lje.
Ipak, ne­ka­ko sam za­hva­lan Cr­noj Go­ri, što mi je otvo­ri­la ovo­li­ko gro­znu te­ma­ti­ku. Ne­kad ne znam šta ću pri­je u tom to­li­kom te­mat­skom iz­o­bi­lju. Kad je u po­li­tič­kom ži­vo­tu pu­no ne­u­spje­ha i ne­sre­će, u stva­ra­lač­kom ži­vo­tu mo­že bi­ti pu­no uspje­ha i sre­će i sre­te­nja u stva­ra­nju. Jer Bog mi­sli o lju­di­ma, i kad lju­di ne mi­sle o Nje­mu, i kad ne mi­sle ni o če­mu, pa i kad sva­ko zlo mi­sle.
Ovih da­na i Nje­goš je bio naj­če­šća te­ma, što Nje­go­ša ni­ma­lo ni­je iz­ne­na­di­lo. Nje­ga ni­je mo­glo ni­šta ni na ze­mlji da iz­ne­na­di, a ka­mo­li na ne­bu. Ko­li­ko mi in­tu­i­ci­ja ka­zu­je – on je vr­lo za­do­vo­ljan, gle­da­ju­ći do­lje niz dru­mo­ve, gle­da­ju­ći kr­klja­nac i pa­kao cr­no­gor­ski, gle­da­ju­ći iskru ne­be­sku, ko­ja i u pa­klu ve­li­ka i li­je­pa dje­la či­ni.
Sa­tr­li bi­smo se dav­no da nam tu iskru ni­je osta­vio. Onu „iskru iz ka­me­na“, ili „ne­be­sku iskru“, sve­jed­no. To je ista iskra. Ko­ja ne da čo­vje­ku i na­ro­du da za­spi. I da ga pre­ga­ze ma­ga­re­ća ko­la. A ma­ga­ra­di je pu­no, ko­ja ću­la­ju ona­ko, i bez ko­la, i bez sa­ma­ra. Ko­ja su ni­či­ja, ko­ja je­dva če­ka­ju da ih ne­ko unaj­mi, pa da ra­de ne­što, i da ri­ču za ne­kog.
Dok pi­sac pi­še, po­želj­no je da bu­de u vla­sti do­bre za­blu­de ko­ja ga uvje­ra­va, da ako ne­što do­bro ob­ra­di, to i spa­sa­va od pro­pa­sti. Ha­os ima am­bi­ci­ju da sve pre­u­zme i sve uru­ši. A pi­sac ono što sta­vi u ri­je­či oti­ma od ha­o­sa, ili iz usta ne­ke ne­vi­dlji­ve ale. Cr­na Go­ra ne­kad čo­vje­ku iz­gle­da kao zla ala, ko­ja gu­ta svoj po­rod. A to je sta­nje kad stvar­nost ne mo­že da uđe u ri­je­či, i nju ob­u­zi­ma na­dah­nu­će pro­pa­šću, i po­bjed­nič­ki ci­ni­zam nad smi­slom i ri­je­či­ma, ko­je se pra­zne i ne­moć­ne, pre­tva­ra­ju u utva­re.
Pi­sac mo­ra da is­ku­si sve, mo­ra da­kle i da do­bro is­ku­si pri­ro­du ha­o­sa, ha­o­tič­no­sti i sti­hi­je, da bi se vi­še uže­lio bi­ća i ri­je­či ko­je mo­gu da uđu u stva­ri i po­sta­nu nji­ho­va je­zgra. Za­to vje­ra, i po­vje­re­nje, i uvje­re­nje, da i ri­je­či ne­što mo­gu da ra­de, ni­je ma­nja od vje­re i po­vje­re­nja u Bo­ga sa­va­o­ta.
Eto, zbog če­ka mi­slim da čo­vjek mo­ra da ima i strah Bo­ži­ji, i dok pi­še ko­lum­nu. Ali, sa­mo je jed­no si­gur­no – da stvar­nost s ne­mjer­lji­vom ma­što­vi­to­šću mi­je­ša kar­te, i če­sto lu­dost sta­vlja iz­nad mu­dro­sti.
Dra­gi či­ta­o­če, ako ste ima­li str­plje­nja da do ovo­ga mo­men­ta pra­ti­te pi­sca, za­hva­lju­je­mo na va­šem bes­kraj­nom str­plje­nju i po­vje­re­nju, i oslo­ba­đa­mo vas, mal­či­ce ne­volj­no, od da­ljeg na­po­ra, jer nam u istom mo­men­tu ne­sta­de i har­ti­je i ma­sti­la. To smo uze­li kao znak, da baš tu tre­ba za­vr­ši­ti tekst. Pa ka­ko je bi­lo pi­scu, ne­ka ta­ko bu­de i či­ta­o­cu.
(Autor je knji­žev­nik)