Pro­mo­ci­ja knji­ge pri­ča Mir­ka Ra­ko­če­vi­ća „Voz” odr­ža­na je u knji­ža­ri „Obod­sko slo­vo” u pod­go­rič­kom Atlas ka­pi­tal cen­tru, u pri­su­stvu po­klo­ni­ka nje­go­vog do­sa­da­šnjeg opu­sa kao i onih ko­ji vo­le krat­ku pri­ču. Knji­ga je, svo­je­vr­stan omaž Bi­je­lom Po­lju Ra­ko­če­vi­će­vog dje­tinj­stva, onom gra­du i vre­me­nu ko­jeg vi­še ne­ma, za ko­jim se no­stal­gič­no osvr­će­mo su­ko­blje­ni sa su­ro­vom re­al­no­šću. Ujed­no, to je i za­pis o stvar­nim lju­di­ma, ka­ko je na­veo Ra­ko­če­vić, ko­ji su bi­li ili još uvi­jek je­su, oni ko­ji tvo­re i uti­ču na kre­i­ra­nje du­ha ovog gra­da, bez ko­jeg on ne bi bio pre­po­zna­tljiv ni­ti za­ni­mljiv. Sve na­rav­no, ra­di do­dat­nog pot­cr­ta­va­nja, pro­že­to lo­kal­nim go­vo­rom, i nji­ho­vim pu­nim ime­nom i pre­zi­me­nom. Za­to ne ču­di što je Ra­ko­če­vi­ću o nje­go­voj knji­zi po­red kri­ti­čar­ke mr Alek­san­dre Vu­ko­vić i Ra­do­mi­ra Ulja­re­vi­ća, iz­da­va­ča, go­vo­rio i Ve­li­bor Čo­vić, ko­ji je i sam ak­ter pri­če ,,Ra­dio”. Go­sti na pro­mo­ci­ji bi­li su i čla­no­vi ben­da „Mi­kro­ko­zma” Ni­ko­la To­mić (vo­kal) i Enes Zej­ni­lo­vić (gi­ta­ra).
Na­ja­vlju­ju­ći pred­sta­vlja­nje no­ve knji­ge Ra­ko­če­vi­ća, pod­sje­ća­ju­ći da je on autor i dva ro­ma­na ,,Be­dem” i ,,Neđ­me­đer”, Ra­do­mir Ulja­re­vić, is­pred ,,Obod­skog slo­va” ko­je je i ob­ja­vi­lo ,,Voz”, is­ti­če da su krat­ke pri­če kra­lji­ca vje­šti­ne ka­da je u pi­ta­nju knji­žev­nost.
Čo­vić pak, kao čo­vjek iz me­di­ja, is­ti­če po­seb­no za­do­volj­stvo što su i štam­pa­ni i elek­tron­ski me­di­ji uči­ni­li da ovaj ,,Voz” kre­ne ka či­ta­o­ci­ma na vri­je­me. Po nje­mu, ključ za či­ta­nje ove knji­ge tre­ba tra­ži­ti u pri­či ,,Fo­to­graf” ko­ja go­vo­ri o pr­vo­bor­cu Ba­tri­ću Ba­ću Ra­ko­če­vi­ću, ko­ji je pu­šku na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta za­mi­je­nio fo­to-apa­ra­tom, s ko­jim je na­red­nih 50 go­di­na bi­lje­žio sve i svja u Bi­je­lom Po­lju, Moj­kov­cu i Ko­la­ši­nu.
-Sni­mao je Ba­ćo Ra­ko­če­vić po­zna­te i ne­po­zna­te i na­pra­vio ga­le­ri­ju od ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da fo­to-por­tre­ta. Mir­ko Ra­ko­če­vić, kao sa­svim ma­li, gle­dao je u bo­re, oči, u du­šu ovih por­tre­ta. Ono što je Ba­ćo ra­dio fo­to-apa­ra­tom da­nas Mir­ko ra­di ri­je­či­ma. Ova uzroč­no-po­slje­dič­na pri­ča o umjet­nič­kom is­ka­zu Mir­ka Ra­ko­če­vi­ća, či­ni mi se, da po­sto­ji u sva­koj pri­či knji­ge ,,Voz” – re­kao je Čo­vić.
Alek­san­dra Vu­ko­vić is­ta­kla je na po­čet­ku, da iako je Ra­ko­če­vi­ća pre­po­zna­la knji­žev­na kri­ti­ka, ne­ma isti tret­man i na sa­vre­me­noj cr­no­gor­skoj knji­žev­noj sce­ni. Raz­log to­me, do­da­je ona, mo­žda se mo­že na­ći u spe­ci­fič­no­sti Ra­ko­če­vi­će­ve te­ma­ti­ke i je­zi­ka ko­jim se slu­ži, a ko­ji kao da je kre­i­ran u stal­nom či­ta­nju Ive An­dri­ća, Ri­sta Rat­ko­vi­ća, Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća, Ća­mi­la Si­ja­ri­ća.
- Je­zik ko­jim se autor slu­ži u ovih 18 pri­po­vje­da­ka je so­fi­sti­ci­ran, raz­nje­žen, me­lan­ho­li­čan, no­stal­gi­čan, i či­ni se da kao je­dan glas pri­o­zla­zi iz pu­ko­ti­na dva­ju svje­to­va. Svi­je­ta u ko­me je pri­po­vje­dač, glav­ni ju­nak od­ra­stao, obra­zo­vao, u ko­me se for­mi­rao, i onog svi­je­ta u ko­ji je hru­pio u no­vi vi­jek na ko­ji se te­ško pri­vi­ka­va. Zbog to­ga, kao u An­dri­će­voj ,,Na Dri­ni ću­pri­ja”, kao da uvi­jek ima­mo ne­ku za­vr­šni­cu ko­ja ka­rak­te­ri­še sa­vre­me­no do­ba, sa­vre­me­ni vi­jek, i je­ste kri­ti­ka sa­vre­me­nih so­ci­jal­nih, po­li­tič­kih i kul­tur­nih okol­no­sti dru­štva u ko­me ži­vi sa­da i u ko­me je glav­ni ju­nak – re­kla je Vu­ko­vi­će­va, do­da­ju­ći da su sve pri­če me­đu­sob­no po­ve­za­ne i da im je za­jed­nič­ka cr­ta po­tent­nost, ži­vot­nost li­ko­va i okol­no­sti o ko­ji­ma Ra­ko­če­vić pi­še.
Pre­po­ru­ču­ju­ći knji­gu za či­ta­nje mr Vu­ko­vić ka­že:
-Ove pri­če ima­ju na­ra­tiv­nu i je­zič­ku pu­no­ću, i mi­slim da će­mo ovoj knji­zi du­go­va­ti kad pro­đe iz­vje­sno vri­je­me iz­u­zet­nu za­hval­nost, jer uka­zu­je na ma­gi­stral­ne to­ko­ve raz­vo­ja na­šeg men­ta­li­te­ta i iden­ti­te­ta, ka­ko je­zič­kog i na­ci­o­nal­nog, ta­ko i ovog sa­vre­me­nog, ali uka­za­ti i na osnov­ne na­ra­ti­ve sa­vre­me­nog iden­ti­te­ta u Cr­noj Go­ri, i ka­ko ra­zu­mje­ti to sve no­vo što se nu­di, a što je glav­nom ju­na­ku ne­pri­hva­tlji­vo – re­kla je Vu­ko­vi­će­va, do­da­ju­ći da se već sa­da dje­lo Ra­ko­če­vi­ća mo­že opi­sa­ti kao kla­si­ka jer ne osku­di­je­va iz­u­zet­no­šću.
Ž.J.


Ka­ko je do­šao ,,Voz”

Za­hva­lju­ju­ći go­sti­ma, iz­da­va­ču, kao i di­stri­bu­te­ru Ju­me­di­a­mon­tu, jer se knji­ga „Voz” mo­že ku­pi­ti uz dnev­ne no­vi­ne „Dan”, Ra­ko­če­vić se po­seb­no osvr­nuo i na či­nje­ni­cu da je knji­gu ilu­stro­vao naš po­zna­ti sli­kar Pe­ro Nik­če­vić, a što je uti­ca­lo da ova­ko i na­slo­vi knji­gu.
- Sva­ku pri­ču je Nik­če­vić, či­ni mi se, a što je in­te­re­sant­no, do­ži­vio na isti na­čin kao i ja. Knji­ga ni­je ima­la ime, i kao kad čo­vjek do­bi­je di­je­te, pa ne zna ka­ko dam u da ime, već raz­mi­šlja 15 da­na, ta­ko sam i ja, li­sta­ju­ći, po­ku­ša­va­ju­ći da do­đem do po­god­nog ime­na, na cr­te­ži­ma Pe­ra Nik­če­vi­ća vi­dim voz uvi­jek. Na sva­kom cr­te­žu, ne­gdje u ćo­šku. I ta­ko se ime i na­met­nu­lo, po­go­to­vo što je i pr­va pri­ča ,,Voz”, a ta­da u Bi­je­lom Po­lju još ni­je bio pro­šao voz. I ta­ko se i na­met­nu­lo, da poč­ne ne­ko pu­to­va­nje una­zad, u ne­ki ob­ra­čun uslov­no re­če­no, na­šeg vre­me­na od­ra­sta­nja i po­i­ma­nja stvar­no­sti da­nas, ta dva svi­je­ta – re­kao je Ra­ko­če­vić.