-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Pi­ta­li če­lič­nog Sta­lji­na sa ko­jim osje­ća­nji­ma upra­vlja svi­je­tom. Za­mi­sli se Džu­ga­švi­li, do­bro se za­mi­sli, i od­go­vo­ri: “Lju­bav je efe­mer­na, sa­mo je strah vje­čan!” Naj­vi­še Sta­lji­nu sme­ta što mu od­jed­nom sve to sme­ta.
Na Sta­lji­no­vu ini­ci­tij­vu, osni­va se Ko­mu­ni­stič­ki in­for­ma­ci­o­ni bi­ro 27. IX 1947. Oči­to, Sta­ljin ni­je bio za­do­vo­ljan dje­lo­va­njem Ko­min­ter­ne to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta. Od­lu­če­no je da sje­di­šte In­for­ma­ci­og bi­roa (Ko­min­for­ma) bu­de u Be­o­gra­du. Po Bro­zo­voj od­lu­ci, od­re­đe­no je da KPJ za­stu­pa­ju M. Đi­las i E. Kar­delj. M. Đi­las je i do­tad imao mno­go pu­te­ra na gla­vi zbog „li­je­vih skre­ta­nja“ u to­ku NOB-a. Ga­zio je kroz pu­sta­ru la­žnog mo­ra­li­sa­nja „sum­nji­vi mark­si­sta sa Bal­ka­na“. Žu­stro je pla­si­rao ne­i­sti­ne ka­ko su bor­ci Cr­ve­ne ar­mi­je pri­li­kom oslo­ba­đa­nja Ju­go­sla­vi­je si­lo­va­li 1.219 že­na, uz 359 po­ku­ša­ja si­lo­va­nja, 111 si­lo­va­nja sa ubi­stvom i 1.204 pljač­ke s fi­zič­kim po­vre­da­ma. Pa­to­lo­ška lu­da!
So­vjet­sko-ju­go­slo­ven­sko ne­sla­ga­nje ra­đa­lo se znat­no ra­ni­je u gla­va­ma ju­go­slo­ven­ske vr­hu­ške. Tre­ba sa­mo na­ći po­vo­da „za prin­ci­pi­jel­na raz­mi­mo­i­la­že­nja“.
Usli­je­dio je br­zi opo­ziv so­vjet­skih voj­nih sa­vjet­ni­ka i ci­vil­nih struč­nja­ka. Pro­sli­je­đen de­marš CK SKP (bo­lje­ši­vi­ka) CK KP Ju­go­sla­vi­je. A na­rod­ski re­če­no – pu­kla je ti­kva. Pr­vo su raz­mje­nji­va­na pi­sma J.B.Ti­ta i mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va SSSR V.M. Mo­lo­to­va (mart 1948). Sta­ljin je op­tu­žio ju­go­slo­ven­sku vr­hu­šku da u raz­vla­šće­nju do­ma­će bur­žo­a­zi­je okli­je­va, da su­vi­še to­le­ri­še pri­vat­nu svo­ji­nu, da for­si­ra uta­pa­nje u Na­rod­ni front, da ne pri­stu­pa odr­ža­va­nju kon­gre­sa KPJ, da­kle od­stu­pa od mar­ki­zma-le­nji­ni­zma. Ali, oni su „pre­tje­ra­no uobra­že­ni“, uz­vr­tje­lo im se u gla­vi, mi­sle da im je „mo­re do ko­lje­na!“
U „Be­loj knji­zi“ ob­ja­vlje­ni su zva­nič­ni i dru­gi do­ku­men­ti o agre­siv­nim po­stup­ci­ma vla­da SSSR i ze­ma­lja Is­toč­ne Evro­pe. Tih če­tri­sto i če­tr­de­set stra­na su do­ku­ment vre­me­na.
Po­sli­je oslo­bo­đe­nja, Pi­pe­ri ri­je­še da Sta­lji­nu po­klo­ne cr­no­gor­sku ro­bu. Za­pe­lo je kod opa­na­ka. Ja­vi se Je­li­ca: “Ja Je­li­ca, To­le i Se­ki­ca, –po­zdrav Sta­lji­nu. Ni­šta vi­še, ni­šta ma­nje.”
Ge­ne­ra­li ko­ji su bi­li Pi­pe­ri, njih osa­ma­na­nest, pre­da­li su po­klon Sta­lji­nu.
U Mo­skvi je bio B. Mi­ću­no­vić, u zva­nju am­ba­sa­do­ra, za taj pe­ri­od. Sta­ljin po­zva am­ba­sa­do­ra. Ci­je­lo pri­je­pod­ne Sta­ljin ne­ma vre­me­na da pri­mi am­ba­sa­do­ra Mi­ću­no­vi­ća. Sta­ljin ho­će da pro­vje­ri vi­jest iz Ju­go­sla­vi­je da je Ar­so Jo­va­no­vić li­kvi­di­ran od stra­ne Ud­be. Ta­da je Ar­so bio na­čel­nik Vr­hov­ne ko­man­de. Po­ti­če iz Pi­pe­ra.
– Što Pi­pe­ri da­nas či­ne – pi­ta am­ba­sa­do­ra Sta­ljin, i do­da­je: Kam im u dom!
Ni­šta vi­še. Sta­ljin je pre­mi­nuo 1953.god.
Lo­za pi­per­skih
Mar­ko­vi­ća
Ma­ni Kr­ke­lju Pa­vi­će­va iz Lu­to­va i po­zi­ve na Vu­ki­ća Si­mo­va iz Za­va­le, ma­ni Kr­ke­lju i Vu­ki­ća, dr­ži se sta­nja fa­ka­ta.
Ne­po­bit­no je utvr­đe­no ka­ko rim­ski im­pe­ra­tor Ira­kli­je po­zi­va (620.god.) slo­ven­ska ple­me­na da ma­sov­ni­je na­se­lja­va­ju pod­ruč­je Ili­ri­ka, zbog ku­ge, su­še i osta­lih ne­po­go­da. Ano­nim­ni do­klej­ski hro­ni­čar, ko­jeg mno­gi sma­tra­ju po­pom, prem­da ni­je to od­re­đe­nje tač­no, na­vo­di u svom spi­su „Kra­ljev­stvo Slo­ve­na“ (Reg­num Scla­vo­rum) za pr­vog vla­da­ra ka­ko je iza­bran čo­vjek slo­ven­skog ro­da, tj. to je bio Pre­li­mir, ko­ji je imao ti­tu­lu ve­li­kog žu­pa­na. Vla­dao je u pro­vin­ci­ji Pre­va­li­ta­ni, Di­o­kli­tji. Ovaj pr­vi vla­da­lac slo­ven­skog ro­da imao je če­ti­ri si­na, ko­ji­ma po­di­je­li te­re­to­ri­ju ko­jom vla­da­še. Hva­li­mi­ru da­de pre­djel Ze­tu sa gra­do­vi­ma, Pe­li­sa­vu (Bol­sla­vu!) da­de Tri­bu­ni­ju, Dra­go­sla­vu pri­pa­de pre­djel He­re­ni­jan­ski, Pre­vla­du (Spe­len­hu!) pri­pa­de pre­djel ko­ji se zo­ve Pod­go­ri­ja, a na la­tin­skom Sub­mon­ta­na. Sa­svim je iz­ve­sno da su na pod­ruč­ju da­na­šnjih Pi­pe­ra na­se­lja­va­li Lu­ža­ni, ko­ji su se mi­je­ša­li sa dru­gim sta­nov­ni­štvom.
Le­gen­du o ro­do­slo­vu, ko­je po­ti­če od ba­na Stra­hi­nje, či­ji je sin bio ban Zdr­no­je, unuk Goj­ko, pra­u­nuk Ni­ko­la, pa tek do­la­zi i voj­vo­da Pi­po, ali iz­vje­sni­jim po­sta­je ako je ban Stra­hi­nja slu­žbe­no na­zi­vao Đur­đe II Stra­ti­mo­vić – Bal­šić, uz sve je­zič­ke tran­skrip­ci­je ko­je oda­tle idu. To je ta pi­per­ska sa­ga!
Pa­vel A. Ro­vin­ski u svo­joj stu­di­ji „Čer­nor­diя“ (ob­ja­vlje­noj 1888, Sankt Pe­ter­burg), pi­šu­ći o Pi­pe­ri­ma, iz­ri­či­to na­vo­di da Pi­pa kao ro­do­na­čel­ni­ka ple­me­na ni­je bi­lo, ne­go kad su pri­do­šli no­vi do­se­lje­ni­ci za­te­kli go­to­vi na­ziv mje­sta Pi­pe­ri. Ne spo­ri da se Mi­lu­tin (valj­da sin Pi­pov) do­se­lio kroz Bra­to­no­ži­će i Lu­to­vo, na Sti­je­nu. Od nje­go­vog si­na voj­vo­de Li­je­ša pro­is­ti­kao je rod Li­je­še­vi­ća, ili Go­ri­ča­ni.
Jo­van Er­de­lja­no­vić svo­di „lu­tov­sku“ va­ri­jan­tu sle­de­ćim ri­je­či­ma: „... da oni ne­ma­ju pra­vo se­be na­zi­va­ti pra­vim Pi­pe­ri­ma ima­mo ja­san do­kaz u to­me što je nji­hov pre­dak Pi­po Ni­ko­lin ži­veo pre ot­pri­li­ke 350 god. (13–14 pa­so­va po 25 god.), da­kle oko sre­di­ne 16. ve­ka, a mi ima­mo sa­svim po­u­zdan pi­sa­ni po­da­tak da se ple­me Pi­pe­ri zva­lo tim svo­jim ime­nom još u sre­di­ni 15. ve­ka“. (Srp­ski et­no­graf­ski zbor­nik SKA, 1907. g.)
Ro­do­slov po­či­nje od ba­na Stra­hi­nje, či­ji je sin bio ban Zdri­no­je, unuk Goj­ko, pra­u­nuk Ni­ko­la, pa tek do­la­zi voj­vo­da Pi­po. Voj­vo­da Pi­po bio ože­njen Ko­vi­nom, a dru­gi je ne­ki hro­mi Pi­po, ko­ji je hra­mao, kri­vao i do­tao, i či­ja je že­na bi­la Ma­ra.
Ne­ma sum­nje da je voj­vo­da Pi­po, či­ji je otac bio Ni­ko­la, pa­ti od ne­po­u­zda­no­sti. Po­tom­ci Pi­po­vi bi­li Mi­jalj, Go­ji­slav, La­zar i Mar­ko, od ko­jeg po­ti­ču svi pi­per­ski Mar­ko­vi­ći. Ovaj Mar­ko La­za­rov ži­vio je na Ži­vi, po­red pla­ni­ne Brot­njik. Za mla­do­sti se spu­stio u Sti­je­nu Pi­per­sku, kod svog uja­ka. Pre­da­nje ka­že da je imao osam si­no­va. Iz­di­za­li su na Lov­ćen.
Ka­sni­ji po­tom­ci zo­vu se Pren­taš, Đu­ri­voj, Mi­loš i Ra­šo.
U kru­žnom vi­jen­cu uz­dig­nu­tih br­da oko Zet­ske rav­ni­ce, nad ogle­da­lom Ska­dar­skog bla­ta, a sje­ver­no od an­tič­ke Du­klje, ko­ja se na­zi­va i Vje­ro­grod, usje­če­na je Sti­je­na Pi­per­ska. U njoj se bi­je­li pe­ći­na Ili­je Ra­šo­va, ili opje­va­na Ku­la Mar­ko­vi­ća. Tu pe­ći­nu ozi­dao je ser­dar Ili­ja Ra­šov Mar­ko­vić, ne­gdje oko osam­de­stih go­di­na osam­na­e­stog sto­lje­ća. Pod­strek za po­di­za­nje ove utvr­de za­plam­tio u nje­go­vom sr­cu kao za­vjet­na opo­me­na na svo­je pret­ke iz­go­re­le od Tu­ra­ka u Ku­li Pe­tro­vi­ća 1743. god. U Ku­li Pe­tro­vi­ća u ži­vo­me og­nju spa­lje­no je še­zde­set pi­per­skih ju­na­ka, uklju­ču­ju­ći se­dam­na­est Mar­ko­vi­ća. Tu je iz­go­rio i Ra­šo.
Če­ka­lo se du­go na osve­tu. Voj­ska Ka­ra Mah­mu­ta ve­zi­ra od­mo­ri­la se u Spu­žu i po­šla je uz pi­per­ska br­da, pre­ko se­la Cr­na­ca. Sti­gla je na Sti­je­nu, spa­li se­lo i cr­kvu na Sti­je­ni. Vje­ro­vat­no da bi Tur­ci u dru­gom ju­ri­šu uspje­li da spa­le i ovaj kraj, ali u me­đu­vre­me­nu Sto­jan Sa­ve­ljić sa svo­jih še­zde­set pan­du­ra pri­te­če u po­moć, Sa­vić Ra­do­jev i Ba­jo­vi­ći sa Pi­pe­ri­ma uda­ri­še na glav­ni­nu tur­ske voj­ske. U zgod­nom ča­su iz Pe­ći­ne otva­ra se Ili­ja Ra­šov sa dru­ži­nom i do­če­ka ve­zi­ro­vu voj­sku, te je za­jed­nič­ki na­tje­ra­še na Or­lu­jak, gdje se ova tur­ska or­di­ja spa­sa­va­la sko­kom sa šmr­di­ke u am­bis.
(NA­STA­VLjA SE)