-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Na­ro­di Ju­go­sla­vi­je, pred­vo­đe­ni Ko­mu­ni­stič­kom par­ti­jom, pri­du­ži­li se SSSR kad je Nje­mač­ka na­pa­la ovu ze­mlju. Bor­ci NOP-a iz­dr­ža­li su nad­čo­vje­čan­ske na­po­re kad su se od­u­pi­ra­li oku­pa­to­ru i do­ma­ćim iz­daj­ni­ci­ma. Jo­sip Broz Ti­to ni­je do­bio od Ko­min­ter­ne na­log da bu­de ge­ne­ral­ni se­kre­tar Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, već je bio or­ga­ni­za­ci­o­ni se­kre­tar KPJ.
Ras­par­ča­va­nje te­ri­to­ri­je Ju­go­sla­vi­je iz­vr­še­no je, pre­ma di­rek­ti­vi fi­re­ra, u ko­rist Nje­mač­ke, Ita­li­je, Ma­đar­ske i Bu­gar­ske. Hr­vat­ska je do­bi­la sta­tus sa­mo­stal­ne dr­ža­ve, sa gra­nič­nim po­ja­som do sa­mog Be­o­gra­da. Voj­no oku­pa­ci­o­nu upra­vu u Sr­bi­ji i za grad Be­o­grad pre­u­zeo je na­ci­stič­ki Tre­ći rajh. Vr­lo br­zo su Njem­ci po­sta­vi­li đe­ne­ra­la Mi­la­na Ne­di­ća za svog sa­rad­ni­ka. Bez ob­ja­ve ra­ta, 6. apri­la 1941.g, nje­mač­ka oru­ža­na si­la po­či­nje in­va­zi­ju pre­ko gra­ni­ca Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, a već u šest ča­so­va rat­nim na­ci­stič­kim va­zdu­ho­plov­stvom vr­ši bru­tal­no bom­bar­do­va­nje otvo­re­nog Be­o­gra­da. U pr­vom na­le­tu, od 234 bom­bar­de­ra i 120 pra­te­ćih avi­o­na Nje­mač­ke oru­ža­ne si­le, do­la­ze­ći u ta­la­si­ma sa ru­mun­skih aero­dro­ma, ob­ru­ša­va to­ne ra­zor­nih i za­pa­lji­vih bom­bi po svim dje­lo­vi­ma Be­o­gra­da. Uza­lu­dan je bio po­ku­šaj pro­tiv­a­vi­on­ske ar­mi­je i po­no­snih pi­lo­ta 102. eska­dri­le VI lo­vač­kog pu­ka ju­go­slo­ven­ske voj­ske, ko­ji su na znak uz­bu­ne kre­nu­li u ne­rav­no­pra­van okr­šaj iz­nad Be­o­gra­da. Nad­moć­ne na­ci­stič­ke ne­ma­ni sa­vla­da­le su hra­bre bra­ni­o­ce. Be­o­grad je bio u pla­me­nu, a obla­ci pra­ši­ne i di­ma su­klja­li su iz ra­zo­re­nih zda­nja. Istog da­na nje­mač­ki to­va­ri smr­ti iz­ru­či­va­li su na Be­o­grad u još tri na­le­ta. Bom­bar­do­va­nje je na­sta­vlje­no i 7. i 8. apri­la, a ob­no­vlje­no 11. i 12. apri­la. Od ne­po­sred­nog dej­stva bom­bar­do­va­nja i mi­tra­lji­ra­nja, kao u ru­še­vi­na­ma i zga­ri­šti­ma iz­gu­bi­lo je ži­vot 2.370 sta­nov­ni­ka glav­nog gra­da. Sin­hro­ni­zo­va­na in­va­zi­ja ko­pe­ne ar­ma­de si­la oso­vi­ne na ju­go­slo­ven­ske gra­ni­ce za­po­če­la je isto­vre­me­no kad i bom­bar­do­va­nje Be­o­gra­da.
Oru­ža­ni usta­nak u Sr­bi­ji po­čeo je i raz­vi­jao se pod ru­ko­vod­stvom Šta­ba NO­PO Sr­bi­je i pod ne­po­sred­nim usmje­ra­va­njem od stra­ne Glav­nog, od­no­sno Vr­hov­nog šta­ba NO­PO Ju­go­sla­vi­je, ko­jim ru­ko­vo­di Jo­sip Broz. U oru­ža­nom ustan­ku, ko­ji je 13. ju­la 1941 g., po­čeo u Cr­noj Go­ri, pr­vu na­pad­nu ope­ra­ci­ju pro­tiv usta­nič­kih sna­ga iz­ve­le su ita­li­jan­ske sna­ge u Cr­noj Go­ri.
Ra­di uspje­šni­jeg ru­ko­vo­đe­nja bor­bom, PK KPJ za Cr­nu Go­ru for­mi­rao je 18. ju­la Pri­vre­me­nu vr­hov­nu ko­man­du na­ci­o­nal­no­o­slo­bi­lač­kih tru­pa Cr­ne Go­re, Bo­ke i San­dža­ka.
U Sr­bi­ji se vo­de oštre bor­be, na­ro­či­to oko Uži­ca, gdje je žr­tvo­van Rad­nič­ki ba­ta­ljon ka­ko bi obez­bi­je­dio pro­laz Vr­hov­nom šta­bu da pro­đe pre­ma Cr­noj Go­ri. U Ru­dom je osno­va­na Pr­va pro­le­ter­ska bri­ga­da. Vr­hov­ni štab je, po­sli­je to­ga, bo­ra­vio na Dur­mi­to­ru. Tre­ba ima­ti u vi­du da par­ti­zan­ske je­di­ni­ce pro­te­ži­ra­ju ge­ril­ski su­kob sa oku­pa­to­rom i do­ma­ćim iz­daj­ni­ci­ma.
U to­ku ra­ta su par­ti­za­ni od­ni­je­lu po­bje­du nad Ita­li­ja­ni­ma i čet­ni­ci­ma na Ne­re­tvi, pro­tiv Nje­ma­ca na Su­tje­sci, pri oslo­ba­đa­nju Be­o­gra­da, uz po­moć Cr­ve­ne ar­mi­je, i na Srem­skom fron­tu. Bor­ci NO­PO či­ni­li su ju­na­štva u to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Jo­sip Broz po­nu­dio je ostav­ku na mje­sto Vr­hov­nog ko­man­da­ta, po­sli­je bor­be na Su­tje­sci. Da ne do­đe do to­ga za­slu­žan je Dra­gi­ša Iva­no­vić. Jo­sip Broz je tvr­dio da ne mo­že bi­ti ko­man­dant ova­kvoj pljač­ka­škoj voj­sci ko­ja se ne li­bi da po­lo­če va­re­ni­ku sa po­su­da. Da osta­ne sve po sta­rom, po­bri­nu­li su se sa­bor­ci Vr­hov­nog ko­man­dan­ta. Još pri­je tog do­ga­đa­ja, Ko­min­ter­na je po­sla­la po­ru­ku pre­ko Vr­hov­nog ko­man­dan­ta da se ne no­se pe­to­kra­ke sa zvi­je­zdom, za­rad mi­ra u svi­je­tu. Jo­sip Broz ni­je se oba­zi­rao na stav Ko­min­ter­ne. Ni na to što se pot­pi­su­je kao „Ti­to”, če­mu se pro­ti­vi Ko­min­ter­na, Ti­to je da­vao pro­ti­vr­ječ­ne is­ka­ze.
Ne­gdje pri­je pr­vog za­sje­da­nja AV­NOJ-a, pri­ča mi Ra­do­van Zo­go­vić, tre­ba da do­đe Her­ta Broz (Has) iz Za­gre­ba. Ta­mo je na vla­sti A. Pa­ve­lić. Her­ta sa Bro­zom ima Alek­san­dra Mi­šu Bro­za. Her­ta je osun­ča­na, Ra­do­va­nu je bi­lo na­mi­je­nje­no da za ve­če­rom sje­di do Her­te. Mo­ga ja­da, ras­te­že Ra­do­van, uži­mao se na­ve­li­ko da ne do­dir­ne Her­tu. A, opet, zna­mo da Da­vo­ri­jan­ka Zden­ka Pa­u­no­vić bi­la je lju­bav­ni­ca Vr­hov­nog. Što da či­ni­mo? Tu su A. Ran­ko­vić, Ko­ča, Ivan Mi­lut­no­vić, Zo­go­vić... bez­ma­lo ci­je­li Vr­hov­ni štab. Do­go­vo­re se da Ran­ko­vić iz­ne­se Bro­zu sve što tre­ba o pro­le­ter­skom po­šte­nju i uvre­da­ma ko­je na­no­si Broz mo­ra­lu. Pri­je po­čet­ka, Ran­ko­vić se obra­ti Vr­hov­nom šta­bu i svim pri­sut­nim. Ra­ču­nao je da će Vr­hov­ni sje­me­nar se­bi pro­svi­ra­ti me­tak u če­lo. Sa­slu­šao je Broz sve pri­mjed­be. Na­sta ta­jac. Šta će Vr­hov­ni uči­ni­ti po­sli­je to­ga! Svi su po­gnu­li gla­ve. Če­ka­ju pu­canj. Ja­vi se Broz na­kon du­žeg raz­mi­šlja­nja: „Dru­go­vi, ja bez že­ne ne mo­gu da pla­ni­ram!”
Sna­đe se Ran­ko­vić: „Ako Vr­hov­ni ne mo­že bez že­ne da pla­ni­ra, to mu za­dvolj­stvo ni­ko ne mo­že spri­je­či­ti”. Svi se ra­zi­đo­še kao po­pi­ša­ni. Na­sta­vak sli­je­di pri­je II za­sje­da­nja AV­NOJ-a u Jaj­cu. Da­vo­ri­jan­ka se obra­ća Her­ti Broz: „Mo­ja dra­ga, u ovoj so­bi ne­ma me­sta za dve že­ne!”
Po­zo­vu Jo­si­pa Bro­za, ko­ji se za­vu­kao ne­gje­de. Pi­ta ga Her­ta: „Ko­ja ti je to že­na? Zar ti ja ni­sam za­ko­ni­ta?”. „Pa do­go­vo­ri­te se”, od­vra­ća Vr­hov­ni sje­me­nar. „Ni­si se, ja­šta, pre­tva­rao ka­ko se do­go­vo­ri­mo”, od­sje­če Her­ta, i ode u Za­greb.
Ve­li­ku smu­tu na­nio je M. Đi­las pri de­san­tu na Dr­var. Tvr­dio je Đi­las da je ne­ka ru­ska uj­dur­ma, iako je bi­lo ja­sno da se pri­pre­ma de­sant na Dr­var, u Ni­šu. Vr­hov­ni ko­man­dant sa di­je­lom Vr­hov­nog šta­ba se spa­sio uz po­moć so­vjet­skog va­zdu­ho­plov­stva. Pri­li­kom taj­nog Ti­to­vog do­la­ska u Kremlj na su­sret sa Sta­lji­nom (19.9.1944), ge­ne­ra­li­si­mus spo­či­ta mar­ša­lu niz pre­ko­ra. Bez sum­nje da su bor­ci Cr­ve­ne ar­mi­je na Srem­skom fron­tu „do­bi­li te­ške ba­ti­ne”, usled mar­ša­lo­ve ne­spo­sob­no­sti. Pri­li­kom dru­gog su­sre­ta sa Sta­lji­nom, Jo­sip Broz se još jed­nom na­šao na ni­ša­nu Sta­lji­no­vih ža­o­ka. Po­veo se raz­go­vor o spo­ra­zu­mu Ti­to–Šu­ba­šić, o Gro­lu i dru­gim stra­nač­kim li­de­ri­ma. Ti­to uz­vra­ća da se ra­di o ne­so­lid­nim po­li­ti­ča­ri­ma i po­dlač­kim na­mje­ra­ma. Sta­ljin će krat­ko i ja­sno: „Val­ter, pa za vas su svi po­dla­ci!”
A pri su­sre­tu sa Čer­či­lom u Na­pu­lju 1944, Jo­sip Broz jam­či Čer­či­lu da ne­ma na­mje­ru da uvo­di ko­mu­ni­zam u Ju­go­sla­vi­ji! Tak­nu­to, mak­nu­to. „Ti­to je­ste bi­tan­ga, ali je na­ša bi­tan­ga!”, na­vo­di bri­tan­ski Fo­rin ofis. Ju­go­slo­ven­ski na­ro­di iz­vo­je­va­li su slo­bo­du 15.5.1945. ka­da su oku­pa­ci­o­ne sna­ge sa na­ci­stič­kom Nje­mač­kom pot­pi­sa­le ka­pi­ta­la­ci­ju.
Ra­do­van Zo­go­vić, u to­ku ra­ta, na­pi­sao je pje­smu „Pje­sma o bi­o­gra­fi­ji dru­ga Ti­ta”. „Pi­ta­te o Ti­tu: ko je?/ Ma­ši­no, ma­šin­ko mo­ja, pi­ši!”
Po­e­ma je pre­ve­de­na na ru­ski je­zik 1945 g. Na po­le­đi­ni na ru­skom iz­da­nju Zo­go­vić na­vo­di svoj broj te­le­fo­na, kao ja ne znam taj broj.
(Na­sta­vi­će se)