PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Is­ho­dom po­sje­te Dr­žav­nom sa­bo­ru no­vo­sad­ska de­le­ga­ci­ja ni­je bi­la za­do­volj­na za­to što su joj da­ta sa­mo uop­šte­na obe­ća­nja. Sto­ga je ona od­lu­či­la da po­sje­ti kra­ljev­skog na­mje­sni­ka, nad­voj­vo­du Ste­fa­na, pred­sjed­ni­ka vla­de gro­fa La­jo­ša Ba­ća­nji­ja i Ko­šu­ta. Nad­voj­vo­da je de­le­ga­ci­ju pri­mio sr­dač­no, dok se Ba­ća­nji dr­žao ari­sto­krat­ski oho­lo i, bez­ma­lo, pri­je­te­ći. On je sa­vje­to­vao Sr­be da bu­du str­plji­vi i tvr­dio je da će od do­bi­je­ne slo­bo­de oni ima­ti ko­ri­sti.
Na po­čet­ku raz­go­vo­ra Jo­van Po­lit, otac Mi­ha­i­la Po­li­ta De­san­či­ća, ka­zao je Ko­šu­tu da Sr­be ve­o­ma vri­je­đa što ih Ma­đa­ri zo­vu „Rac” i „vad Rac” (di­vlji Rac–di­vlji Sr­bin). Tu pri­mjed­bu Ko­šut je za­bi­lje­žio i tru­dio se da uvje­ri No­vo­sa­đa­ne da će u no­voj re­for­mi­sa­noj ma­đar­skoj dr­ža­vi sve na­rod­no­sti bi­ti uva­ža­va­ne i da će ih po­ve­zi­va­ti ma­đar­ski kao dr­žav­ni je­zik. Ka­da je po­sli­je to­ga Đor­đe Stra­ti­mi­ro­vić za­tra­žio da se uva­že srp­ska pri­vi­le­gi­jal­na pra­va i da se u skla­du sa pri­vi­le­gi­ja­ma Sr­bi­ma osi­gu­ra sa­mo­u­pra­va, a Ko­šut je za­stu­pao sta­no­vi­šte ma­đar­skog po­li­tič­kog na­ro­da, raz­go­vor se pre­tvo­rio u ozbilj­no su­če­lja­va­nje. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, na Ko­šu­to­vo pi­ta­nje šta se pod­ra­zu­mi­je­va pod srp­skim na­ro­dom, Stra­ti­mi­ro­vić mu je od­go­vo­rio: „Ple­me, ko­je ima svoj ro­đe­ni je­zik, obi­ča­je, na­vi­ke, i sam se o svom na­pred­ku bri­ne, a ima to­li­ko svi­je­sti, da to oču­va”. Po­sli­je to­ga Ko­šut je pi­tao: „Zna­te li, da na­rod mo­ra ima­ti i svo­ju sop­stve­nu vla­du?”. Na to pi­ta­nje od­go­vo­re­no mu je da Sr­bi ne idu ta­ko da­le­ko, ali da se ne mo­gu sa­gla­si­ti s tvrd­njom da u Ugar­skoj mo­že da po­sto­ji sa­mo je­dan – ma­đar­ski po­li­tič­ki na­rod. Ko­šut je na to uz­vra­tio iz­ja­vom: „(...) Pod sve­tom ma­đar­skom kru­nom ja ni­ka­da, ali ni­ka­da ne­ću da pri­znam dru­gu na­ci­ju i na­ci­o­nal­nost doli ma­đar­sku. Znam da ima lju­di i na­ro­da ko­ji go­vo­re dru­gim je­zi­kom, ali vi­še od jed­ne na­ci­je ov­dje ne­ma”. Uko­li­ko ma­đar­ska vla­da Sr­bi­ma ne obez­bi­je­di auto­no­mi­ju, u ko­joj će ima­ti pra­vo na upo­tre­bu svog je­zi­ka, oni će – od­go­vo­ri­li su No­vo­sa­đa­ni – pri­zna­nje svo­jih pra­va mo­ra­ti da po­tra­že na dru­gom mje­stu. Ne­za­do­vo­ljan i raz­lju­ćen ta­kvom iz­ja­vom, ko­ja mu je dje­lo­va­la kao pri­jet­nja, Ko­šut ju je oci­je­nio kao ve­le­i­zda­ju i iz­ja­vio da spor iz­me­đu Sr­ba i Ma­đa­ra mo­že ri­je­ši­ti sa­mo mač. Bio je to na­go­vje­štaj rat­nog su­ko­ba, ko­ji je ubr­zo iz­bio iz­me­đu Sr­ba i Ma­đa­ra. Do­bro­na­mjer­ni po­ku­ša­ji Te­o­do­ra Pa­vlo­vi­ća da svo­jim Srp­skim no­vi­na­ma do­ga­đa­je usmje­ri u mir­ni­je to­ko­ve bi­li su glas va­pi­ju­ćeg, jer su su­prot­no­sti iz­me­đu Sr­ba i Ma­đa­ra na ju­gu dr­ža­ve iz da­na u dan na­ra­sta­li, a od­no­si se za­o­štra­va­li.
Ka­da je stu­dent­ska omla­di­na u Po­žu­nu sa­zna­la za is­hod raz­go­vo­ra s Ko­šu­tom, upr­kos to­me što je Pa­vlo­vić u svo­jim no­vi­na­ma taj do­ga­đaj pre­ću­tao, od­lu­či­la je da si­đe u na­rod, oba­vi­je­sti ga o po­na­ša­nju ma­đar­ske vla­de i nje­nim ci­lje­vi­ma i pri­pre­mi ga za pred­sto­je­će do­ga­đa­je. Sve­to­zar Mi­le­tić je s tim za­dat­kom oti­šao u Šaj­ka­šku, Đor­đe Ra­dak u Ki­kind­ski di­strikt, Jo­van Živ­ko­vić u Srem, Bo­go­boj Ata­nac­ko­vić u Ba­ju, Som­bor i Su­bo­ti­cu, a Mi­ja Vla­ška­lić u Be­čej. Stu­den­ti su se do­go­vo­ri­li da se po oba­vlje­nom po­slu, 19. apri­la na­đu u No­vom Sa­du u go­sti­o­ni­ci „Kod Ze­le­nog vi­jen­ca”. O ak­ci­ja­ma stu­de­na­ta S. Ga­vri­lo­vić je na­pi­sao: „Kad su omla­din­ci sti­gli u za­vi­čaj, sve je već u vre­nju i ne­mi­ru. Tre­ba­lo je sa­mo ka­na­li­sa­ti spon­ta­ne agrar­ne po­kre­te u na­ci­o­nal­nom prav­cu, a ca­ru još uvi­jek oda­ne, ma­da po­ko­le­ba­ne gra­ni­ča­re od­vra­ti­ti od ge­ne­ral­nih ko­man­di i ita­li­jan­skog ra­ti­šta, te ih uvu­ći u op­šte­na­rod­ni po­kret – što je vođ­stvu tog po­kre­ta i omla­di­ni go­to­vo pot­pu­no uspje­lo”.
Ka­da je 18. mar­ta u Vu­ko­var sti­gla vi­jest o pe­štan­skoj pe­ti­ci­ji Sr­ba, ona je u tom sre­di­štu Srem­ske žu­pa­ni­je za­ta­la­sa­la sve sta­nov­ni­ke. Već 20. mar­ta sa­sta­la se žu­pa­nij­ska skup­šti­na ko­ja je za­si­je­da­la če­ti­ri da­na. Na njoj su vo­đe­ne žuč­ne ras­pra­ve iz­me­đu na­rod­nja­ka i ma­đa­ro­na. Ras­pra­ve su vo­đe­ne oko je­zi­ka i o to­me ko­me pri­pa­da Srem: Hr­vat­skoj ili Ma­đar­skoj. Tre­ćeg da­na za­si­je­da­nja ma­đa­ron­ska stru­ja is­tu­pi­la je s for­mu­li­sa­nim pro­gra­mom u tri tač­ke: 1. da se jav­ni po­slo­vi oba­vlja­ju na­rod­nim je­zi­kom; 2. da se Srem­ska žu­pa­ni­ja iz­ja­sni za „pe­štan­ske punk­to­ve” za­to da se ne bi Srem­ci „od slo­bo­de ugar­ske oci­je­pi­li i u sta­rom rob­stvu osta­li”; 3. da se oču­va­ju red i mir, vjer­nost ustav­nom vla­da­ru i da se po­svje­do­či lju­bav „bra­ći Ma­đa­ri­ma, s ko­ji­ma že­li­mo svag­da u so­ju­zu bi­ti”.
Ne­za­do­volj­ni ova­kvim ma­đa­ron­skim pro­gra­mom, na­rod­nja­ci, ko­je su pred­vo­di­li Sr­bi žu­pa­nij­ski či­nov­ni­ci, uspje­li su 3. apri­la da sa­zo­vu no­vu žu­pa­nij­sku skup­šti­nu. Pri­je to­ga oni su obez­bi­je­di­li ve­ći­nu u Ru­mi, Iri­gu i Ši­du. Me­đu­tim, ni ta no­va skup­šti­na ni­je do­ni­je­la pre­va­gu su­prot­sta­vlje­nim stra­na­ma, pa se bit­ka iz­me­đu ma­đa­ro­na i na­rod­nja­ka na­sta­vi­la. U toj bor­bi Srem se po­di­je­lio na sje­ve­ro­za­pad­ni – ma­đa­ron­ski i ju­go­i­stoč­ni – na­rod­njač­ki, ko­ji se, kao pre­te­žno srp­ski, uklju­čio u op­šte­srp­ski po­kret sa sre­di­štem u Kar­lov­ci­ma.(NA­STA­VI­ĆE SE)