PI­ŠE: Lju­bo­je Ž.Ron­do­vić


Po­ra­zan uti­caj bor­be u dru­goj fa­zi na Braj­ko­va­či na jed­noj i pod­sti­ca­jan na dru­goj stra­ni, je do­veo do ko­nač­nog po­ra­za tur­ske voj­ske u ovoj, tre­ćoj fa­zi, u ko­joj su vo­đe­ne naj­ve­će bor­be u to­ku Ša­ran­skog bo­ja.
Sna­ge od­bra­ne su oja­čan­e i sa oni­ma ko­ji su pri­sti­gli iz zbje­go­va, a mo­žda i sa oni­ma sa stra­že s Le­ver Ta­re. Vje­ro­vat­no su bro­ja­le i do 450 bo­ra­ca, pa je od­nos ukup­nih sna­ga na po­čet­ku ove fa­ze Bo­ja bio 9:1. Stvar­ni od­nos sna­ga u bor­bi i tur­ska pre­moć su bi­li ma­nji, jer su tur­ske sna­ge bi­le iz­du­že­ne, raz­vu­če­ne, pa su pri­sti­za­le i vo­di­le bor­bu po di­je­lo­vi­ma, a bor­be­ni mo­ral im je opa­dao. Sna­ge u sre­di­ni, u uskom po­ja­su iz­me­đu šu­ma i u šu­ma­ma u du­ži­ni sko­ro 2 km su ne­is­ko­ri­šće­ne, jer tu ni­je bi­lo sna­ga od­bra­ne. Bor­bu su vo­di­le go­nje­ne tur­ske sna­ge na za­če­lju od do­njeg di­je­la Ru­da­na­ca i sna­ge ko­je su u gru­pa­ma pri­sti­za­le na če­lu do Ću­ru­ka­če is­pred Braj­ko­va­če. One su u bor­bi po­ste­pe­no gu­bi­le do­ta­da­šnju iz­ra­zi­tu nad­moć, jer su ih do­če­ka­le sna­ge od­bra­ne gru­pi­sa­ne u za­sje­di is­pred Braj­ko­va­če.Sa­da put stra­da­nja ni­je bio pre­ko Po­da i Ska­kav­ca. Skre­ta­ne su na­ni­že ra­ni­je, pre­ko Ne­šo­ve ko­se, pre­ko po­šu­mlje­nog i str­mog te­re­na do Ta­re. Mno­gi su se po­lo­mi­li niz vi­so­ke sti­je­ne Ćo­po­va­ca i is­pod Ko­zi­la, ko­je su di­rekt­no iz­nad Ta­re. Skri­va­li su se po šu­mi, pa su ih hva­ta­le i sje­kle i že­ne. Si­mo­ni­da Va­sa Kne­že­vi­ća, Ma­ri­ja, se­stra Iva­no­va, Vi­da Ga­vra Ra­ji­če­va i Je­la Pe­ta­še­va su po­sje­kle po dvi­je tur­ske gla­ve, pa ih je za ju­na­štvo da­ro­vao knjaz Ni­ko­la.
Stra­da­njem ne­pli­va­ča u Ta­ri je do­vr­šen po­raz i stra­da­nje i ovih sna­ga. Ta­ra je bi­la na­do­šla, ni­je bi­lo mo­sta, a voj­ska se­lja­ka ne­pli­va­ča ne­po­zna­ta ga­zo­vi­ma-bro­do­vi­ma je bi­la pri­ti­snu­ta po­tje­rom, pa se u vi­ro­vi­ma po­da­vio ve­li­ki broj Tu­ra­ka. Stra­da­nje tur­ske voj­ske opi­su­ju sti­ho­vi: „Što pu­sti­še na­ši Kra­ič­ni­ci/ niz tvr­de se po­lo­mi sti­je­ne/što ute­če niz sti­je­ne tvr­de/ u Ta­ru se vo­du po­da­vi­lo!/”. Po za­bi­lje­že­nom pre­da­nju, tur­ske žr­tve su uve­li­ča­va­ne, bi­lje­že­ći i iz­ja­ve pre­ži­vje­lih uče­sni­ka ko­ji su go­di­na­ma pri­ča­li da su pre­la­zi­li Ta­ru pre­ko le­še­va, a da ni­su okva­si­li opan­ke.
Ukup­ni gu­bi­ci osta­ju otvo­re­ni. Broj­ke su u te­žnji za ve­li­ča­njem po­bje­de obič­no pre­tje­ra­ne. Naj­u­vjer­lji­vi­ji su po­da­ci od voj­vo­de M.Pe­tro­vi­ća, pa se mo­že uze­ti da je bi­lo pre­ko 1200 po­gi­nu­lih. Naj­vi­še ih se po­lo­mi­lo na sti­je­na­ma Ska­kav­cu i Ćo­pov­ci­ma i uto­pi­lo u Ta­ri. Naj­i­stak­nu­ti­ji po­gi­nu­li su ko­man­dant mi­ra­laj Alaj­be­go­vić, san­džak-bar­jak­tar Ha­san Drn­da iz Mo­sta­ra, Ibra­him-beg Sel­ma­no­vić i bim­ba­ša Kur­ta­ga Ku­jo Mi­ca­no­vić iz Ma­o­ča. Ku­jo vo­di bor­bu bez pa­ni­ke, na li­je­vom kri­lu od Stu­de­na­ca do Braj­ko­va­če. Po­sje­kao ga je Jan­ko Vu­ko­vić No­vo­vić kod jed­nog ve­li­kog ka­me­na (od ta­da na­zvan Ku­jov ka­men) na sre­di­ni iz­me­đu Ska­kav­ca na ko­me je po­lo­mlje­na tur­ska voj­ska i Ta­re. Me­đu po­gi­nu­lim su: Ši­šo (Šo­šo?) Sel­ma­no­vić iz Plje­va­lja, se­dam Si­jer­či­ća iz Go­ra­žda, Be­ćir Ka­jo­vić iz Po­lja, Mu­šo­vić Be­go, ko­la­šin­ski mu­dir, Omer Đur­đe­vić. Iz ko­la­šin­skog kra­ja su: Fej­za­ga Ka­ljić od Li­je­ske, Asan­be­go­vić od Vra­ne­ša, od Moj­kov­ca Su­lja­ga Me­kić. Vo­đe re­zer­ve ko­ju či­ni re­dov­na voj­ska –asker su: Hu­se­in od Po­lja Pa­o­va, ko­ji je „ser­đed od ca­re­ve voj­ske” .
Za­ro­blje­no je oko 1600–1800, po ne­ki­ma i 2000 ko­nja se­dle­ni­ka, oko 20 bar­ja­ka, mno­štvo oruž­ja, po­su­đa, odje­će i na­ki­ta. Pli­jen je po­di­je­ljen i iza­bra­na je de­le­ga­ci­ja na če­lu sa Beć­kom sto­ti­na­šom i Živ­kom Ši­ba­li­jom ko­ja je od­ni­je­la da­ro­ve knja­zu Ni­ko­li: dva ha­ta i 12 sa­ba­lja, 20 bar­ja­ka sa alaj­bar­ja­kom i zvi­je­zdu Alaj­be­go­vi­ća.
(Na­sta­vi­će se)