PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Bi­lo je po­ku­ša­ja, u re­do­vi­ma škol­ske omla­di­ne, sprem­ne da ra­di na stva­ra­nju ve­li­ke dr­ža­ve, ko­ja bi ob­je­di­ni­la sve Sr­be, da se na oruž­je pro­tiv Tu­ra­ka pod­stak­ne i na­rod Sr­bi­je. U tom smi­slu, u vi­du sti­ho­va, Jo­van Su­bo­tić upu­tio je po­ziv „na­ro­du sla­ven­skom s one stra­ne Sa­ve i Du­na­va”. Isto to uči­nio je i Te­o­dor Pa­vlo­vić u Srp­skim na­rod­nim no­vi­na­ma. Me­đu­tim, ta­kve pred­lo­ge Be­o­grad je s ra­ci­o­nal­nim obra­zlo­že­njem od­ba­cio, ali je za­to, ka­ko će­mo vi­dje­ti, u kri­tič­nim tre­nu­ci­ma po Sr­be u Ju­žnoj Ugar­skoj, u vri­je­me rat­nih okr­ša­ja s Ma­đa­ri­ma, svo­joj bra­ći pre­ko Sa­ve i Du­na­va ne­se­bič­no pri­sko­čio u po­moć. U tom tre­nut­ku, na sa­mom po­čet­ku re­vo­lu­ci­je, iz Kne­že­vi­ne je, po­sred­stvom be­o­grad­skih Srb­skih no­vi­na, Sr­bi­ma u Ugar­skoj sti­gao sa­vjet da se slo­že i ob­je­di­ne u bor­bi pro­tiv Ma­đa­ra, da u toj bor­bi idu za­jed­no s Hr­va­ti­ma, da ra­de za se­be i sop­stve­ne in­te­re­se, a da Sr­be u Sr­bi­ji osta­ve na mi­ru. Po­ru­če­no im je da ne bri­nu za Sr­be u Kne­že­vi­ni za­to što „mi ne zna­mo i za­do­bi­ti slo­bo­du i sa­ču­va­ti (je), i da pri­lič­no zna­mo su­di­ti o ča­su po­li­ti­ke, i na­či­nu slo­bo­de”.
Ne­za­vi­sno od zbi­va­nja u Pe­šti, mi­tro­po­lit Jo­sif Ra­ja­čić je, za­jed­no s Jo­va­nom Ha­dži­ćem, ot­pu­to­vao u Beč s na­mje­rom da za­tra­ži do­zvo­lu za odr­ža­va­nje Srp­skog na­rod­nog sa­bo­ra. Me­đu­tim, ka­ko je Dvor u me­đu­vre­me­nu pri­znao ma­đar­sku vla­du, Ra­ja­či­ću i Ha­dži­ću ni­je pre­o­sta­lo dru­go ne­go da ot­pu­tu­ju u Po­žun i od ma­đar­ske vla­de za­tra­že ne sa­mo sa­zi­va­nje sa­bo­ra u Kar­lov­ci­ma, već i po­se­ban od­sjek pri Mi­ni­star­stvu pro­svje­te sa srp­skim či­nov­ni­ci­ma za srp­ske škol­ske i cr­kve­ne stva­ri, „slo­bo­du ra­da pra­vo­slav­ne cr­kve, sop­stve­ne su­do­ve i nad­le­štva, upo­tre­bu srp­skog je­zi­ka u jav­nim po­slo­vi­ma”, a za gra­ni­ča­re pri­zna­nje nji­ho­vog vla­sni­štva na ze­mlju, pra­vo na slo­bod­no vo­đe­nje tr­go­vi­ne i ba­vlje­nje za­na­ti­ma, kao i pra­vo na slo­bod­no ško­lo­va­nje nji­ho­ve dje­ce. Svi ti za­htje­vi na­i­šli su kod Ma­đa­ra na glu­he uši.
Pri­li­kom bo­ra­va­ka u Be­ču Ra­ja­čić se sa­stao s Lju­de­vi­tom Ga­jom, Iva­nom Ku­ku­lje­vi­ćem Sak­cin­skim i Am­bro­zom Vra­nji­ca­ni­jem. Ti hr­vat­ski po­li­ti­ča­ri iz­ja­sni­li su se za pot­pu­ni pre­kid dr­žav­no­prav­nih ve­za s Ma­đa­ri­ma, sprem­ni u sve­mu da se oslo­ne na Austri­ju. Gaj je po­zvao mi­tro­po­li­ta da se pri­klju­či Hr­va­ti­ma i da sta­ne na če­lo srp­sko­hr­vat­skog po­kre­ta. Tu po­nu­du Ra­ja­čić je od­bio za­to što ni­je že­lio da do­no­si bi­lo ka­kve od­lu­ke bez Srp­skog na­rod­nog sa­bo­ra u Kar­lov­ci­ma, ali je na tom sa­stan­ku za­klju­če­no da Sr­bi i Hr­va­ti istu­pa­ju za­jed­no i da se me­đu­sob­no is­po­ma­žu.
Po iz­bi­ja­nju re­vo­lu­ci­je 1848. go­di­ne Sr­bi u Ugar­skoj na­šli su se u ve­o­ma te­škoj si­tu­a­ci­ji. Isto­ri­čar knji­žev­no­sti Mi­raš Ki­ćo­vić o to­me je na­pi­sao: „Bez sop­stve­ne si­le da do­đu do svo­jih pra­va, oni su iz­me­đu Austri­je i Ma­đar­ske sto­ja­li kao iz­me­đu če­ki­ća i na­kov­nja, iz­me­đu dva zla jed­na­ko opa­sna: s Ma­đa­ri­ma, mo­ra­li bi se u ime Ko­šu­to­ve po­li­ti­ke od­re­ći svo­je na­ci­o­nal­ne in­di­vi­du­al­no­sti, a s Austri­jom, osta­li bi sred­stvo za nje­nu bor­bu s Ma­đa­ri­ma”. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji ka­da ni­je znao na ko­ju će stra­nu, jer ni jed­na, ni dru­ga ni­je­su obe­ća­va­le ni­šta do­bro, mi­tro­po­lit Ra­ja­čić sma­trao je da bi bi­lo naj­bo­lje da Sr­bi osta­nu mir­ni. U tom smi­slu on se jed­nim pi­smom, na­pi­sa­nim u Po­žu­nu 18. mar­ta obra­tio svom pra­vo­slav­nom na­ro­du, kon­zi­sto­ri­ji i epi­sko­pi­ma. Naj­pri­je ih je oba­vi­je­stio o to­me da je vla­dar po­da­rio svo­jim po­da­ni­ci­ma „no­ve mi­lo­sti, no­va pra­va, no­ve slo­bo­de” a da će sta­re ras­pro­stra­ni­ti i umno­ži­ti. Uvje­ra­vao ih je da ima osno­va da se na­da­ju bo­ljem raz­vit­ku i na­pret­ku svih na­ro­da „pod skrip­tom ve­li­ko­ga austrij­sko­ga car­stva”, ali da bo­lje da­ne mo­ra­ju do­če­ka­ti u mi­ru i str­plje­nju, da ne smi­ju da vje­ru­ju ni­ka­kvim dru­gim gla­so­no­ša­ma i „da sva­ko­ga ro­da bun­dži­je i smu­tljiv­ce” od se­be tre­ba da od­bi­ju. Ra­ja­čić je pod­sje­tio da su se Sr­bi uvi­jek od­li­ko­va­li lo­jal­no­šću i vjer­no­šću pre­ma vla­da­ju­ćoj di­na­sti­ji, da su svag­da bi­li po­kor­ni pre­ma svo­joj mir­skoj i du­hov­noj vla­sti i da su se od­li­ko­va­li u tač­nom is­pu­nja­va­nju „svo­ji da­na­ka pra­ma svo­ji ze­malj­ski go­spo­da­ri i spa­i­ja”. Sto­ga je od njih tra­žio da ne iz­ne­vje­re svo­je pret­ke i nji­hov ama­net, već da im oni i na­da­lje bu­du ,,naj­ve­ća sve­ti­nja, naj­ve­ća sla­va, di­ka i po­nos”. Svoj pra­vo­slav­ni na­rod po­zvao je da slu­ša sa­mo glas svo­jih ar­hi­pa­sti­ra i du­hov­nih ota­ca, ko­ji ga „nig­da pre­va­ri­li, nig­da na zlo na­ve­li ni­su”. Tu ar­hi­je­rej­sku po­ru­ku sve pod­re­đe­ne vla­sti bi­le su du­žne da umno­ža­va­ju i ra­za­ši­lju na sve stra­ne po epar­hi­ja­ma i pa­ro­hi­ja­ma Kar­lo­vač­ke mi­tro­po­li­je.
Re­vo­lu­ci­o­nar­no ta­la­sa­nje me­đu Sr­bi­ma u Ju­žnoj Ugar­skoj naj­pri­je se ja­vi­lo u gra­do­vi­ma Voj­ne gra­ni­ce, u Pan­če­vu i Ze­mu­nu. Tu je ono, u tre­ćoj de­ka­di mje­se­ca mar­ta, is­po­lja­va­no ta­ko što je oba­ran sta­ri, a us­po­sta­vljan no­vi ad­mi­ni­stra­tiv­ni apa­rat vla­sti i što je, umje­sto do­ta­da­šnjeg nje­mač­kog, kao slu­žbe­nog je­zi­ka, u ma­gi­star­ske upra­ve uvo­đen srp­ski.
(NA­STA­VI­ĆE SE)