PI­ŠE: Lju­bo­je Ž.Ron­do­vić


Pre­ma tur­skom rat­nom pla­nu, gar­ni­zon u Plje­vlji­ma imao je za­da­tak da uče­stvu­je u ope­ra­ci­ja­ma kad to na­đe za shod­no glav­ni ko­man­dant Omer-pa­ša. Na­re­đe­nje je iz­da­to kad se si­tu­a­ci­ja po­če­la ne­po­volj­no raz­vi­ja­ti, pa je tre­ba­lo sti­ći u po­moć sa što ja­čim sna­ga­ma i što pri­je, jer se Omer-pa­ši žu­ri­lo da za­u­zme Ce­ti­nje, pri­je ne­go ve­li­ke si­le po­sta­ve ul­ti­ma­tum. Da je to bio za­da­tak vi­di se i po to­me što je pri na­pa­du na Ša­ran­ce re­zer­va za­dr­ža­na. Na­re­đe­nje za po­moć je mo­ra­lo bi­ti upu­će­no po­čet­kom av­gu­sta, mo­bi­li­za­ci­ja od­re­da pri­je 10. av­gu­sta, a u Plje­vlja sti­žu pri­je po­la­ska ša­ran­ske če­te Jok­si­ma Kne­že­vi­ća za Ri­je­ku Cr­no­je­vi­ća, ka­ko pi­še i Vu­le Kne­že­vić. Tu se ko­man­dant Ibra­him-beg Alaj­be­go­vić sa­stao sa Ibra­him-be­gom Sel­ma­no­vi­ćem i ko­la­šin­skim ka­pe­ta­nom Ham­zom Mu­šo­vi­ćem. Alaj­be­go­vić je pri­hva­tio na­go­vor za na­pad na Ša­ran­ce iako mu se žu­ri­lo. To je bio je­di­ni na­čin da u što ve­ćem bro­ju pri­do­bi­je Ko­la­šin­ce, ko­ji su bi­li naj­ve­ći ju­na­ci, ali i naj­ve­ći sa­mo­volj­ni­ci. Na­sta­vlje­no je oku­plja­nje tur­skih sna­ga pri­sti­glih na pu­tu od Mo­sta­ra. Ras­po­red je iz­vr­šen u Ba­ri­ca­ma. Glav­ne sna­ge ko­je je či­nio tur­ski ba­ši­bo­zuk, na če­lu sa mi­ra­la­jem Alaj­be­go­vi­ćem od­re­đe­ne su za po­kret pre­ko Stri­či­ne i Po­lja za na­pad na Ru­dan­ce – Gor­nje Ša­ran­ce, gdje su im se pri­klju­či­li Ko­la­šin­ci želj­ni osve­te. Po­ve­li su i Sr­be čip­či­je za ko­mor­dži­je jer se oče­ki­vao ve­li­ki pli­jen u sto­ci.
Po­da­ci o broj­no­sti voj­ske ve­o­ma su ne­po­u­zda­ni i da­lje otvo­re­ni za is­tra­ži­va­nje. Naj­če­šće se na­vo­di da je uče­stvo­va­lo oko 6000 bo­ra­ca, što pr­vi na­vo­di voj­vo­da Mir­ko Pe­tro­vić, ko­man­dant cr­no­gor­ske voj­ske, ko­ji je naj­po­u­zda­ni­ji iz­vor. Kao vje­ro­vat­no se mo­že uze­ti uče­šće u bo­ju od 6000-7000 bo­ra­ca. To mo­že da od­go­va­ra i za ši­ru i užu te­ri­to­ri­ju mo­bi­li­za­ci­je. Re­zer­va je ima­la oko 2000-4.000 bo­ra­ca, pa se kao vje­ro­vat­na mo­že uze­ti pro­cje­na od 9000-10000 ukup­no mo­bi­li­sa­nih bo­ra­ca.
Mno­gi tvr­de da je Ibra­him Alaj­be­go­vić iz Plje­va­lja. Voj­vo­da Mir­ko Pe­tro­vić, ko­ji je kao ko­man­dant cr­no­gor­ske voj­ske bio oba­vi­je­šten, a pi­šu­ći pje­sme, pro­vje­ra­vao je po­dat­ke. I Ša­ran­ci, Vu­le Kne­že­vić i Vu­ko­man Dža­ko­vić tvr­de da je Alaj­be­go­vić iz Mo­sta­ra, te da je tur­ska voj­ska sku­plje­na iz Her­ce­go­vi­ne, di­je­la Bo­sne, San­dža­ka i Ko­la­ši­na. To je i lo­gič­no jer je uspje­šno ob­je­di­nja­va­nje i ko­man­do­va­nje mo­gao vr­ši­ti sa­mo onaj ko je po hi­je­rar­hi­ji iz­nad, pa je ko­man­dant ci­je­le voj­ske bio iz sje­di­šta Xercegovačkog san­dža­ka u Mo­sta­ru i za­to je ona bi­la broj­na. Bio je mlad, po či­nu mi­ra­laj (pu­kov­nik). Fo­čan­ski Alaj­be­go­vi­ći su od Čen­gi­ća. San­džak-bar­jak­tar Ha­san-Drn­da je iz Mo­sta­ra, gdje je bio na slu­žbi. Ka­pe­tan Ko­la­ši­na­ca Ham­za Mu­šo­vić, iz Stri­či­ne u Pro­šće­nju, ra­to­vao je i bio za­kr­vljen sa Ša­ran­ci­ma. On je u Plje­vlji­ma na­go­vo­rio Alaj­be­go­vi­ća da okre­ne voj­sku na Ša­ran­ce da im se osve­tio za po­raz na Po­lji­ma. U Ru­dan­ci­ma je do­zi­vao ka­pe­ta­na Jok­si­ma kad su mu pa­li­li ku­lu. Bim­ba­ša Kur­ta­ga (Ku­jo) Mi­ca­no­vić je bio je­dan od naj­u­gled­ni­jih tur­skih vo­đa i ju­na­ka u plje­valj­skom kra­ju. Od­vra­ćao je mi­ra­la­ja od na­pa­da na Ša­ran­ce. Re­dov­nom voj­skom, ,,aske­rom”, na Bi­tin­skom Po­lju ko­man­do­vao je Hu­se­in od Po­lja Pa­o­va (ili Adži-beg?) a po ne­ki­ma je na Za­glav­ku kod Gli­ba­ća i Ibra­him-beg Sel­ma­no­vić.
Broj­nost, kva­li­tet i br­zi­na kre­ta­nja bi­li su od­lu­ču­ju­ći za za­da­tak tur­ske voj­ske. Broj­nost i kva­li­tet su se mo­gli po­ve­ća­ti bor­be­nim Ko­la­šin­ci­ma je­di­no ako se pri­hva­ti nji­hov uslov da ka­zne Ša­ran­ce. Alaj­be­go­vić je oci­je­nio da je do­bi­tak sa Ko­la­šin­ci­ma ve­ći od gu­bit­ka od je­dan-dva da­na, ali je u iz­vr­še­nju tog za­dat­ka na­pra­vio sud­bo­no­sne gre­ške. Pr­va je što ni­je upo­tri­je­blje­na ak­tiv­na voj­ska „asker” na glav­nom prav­cu pre­ko Ta­re, ne­go je osta­la u re­zer­vi; a dru­ga što ne pred­u­zi­ma mje­re obez­bje­đe­nja za vri­je­me od­mo­ra na Braj­ko­va­či. Da je sva voj­ska pre­šla pre­ko Ta­re, stra­že na Ta­ri ne bi do­šle u po­moć, ni­ti bi se pri­ku­pi­le sna­ge iz zbje­go­va, ni­ti bi ma­le sna­ge od­bra­ne bi­le u sta­nju da na­pra­ve iz­ne­na­đe­nje. Ne­re­dov­na tur­ska voj­ska – ba­ši­bo­zuk, ima­la je svo­je vo­đe i bar­ja­ke ko­ji su se slu­ša­li i za ko­je se gi­nu­lo. Kad su vo­đe gi­nu­li, la­ko je do­la­zi­lo do pa­ni­ke. Ta­ko je zbog ne­bud­no­sti ko­man­dan­ta uspje­lo iz­ne­na­đe­nje, pa je do­šlo do po­gi­bi­je sko­ro či­ta­vog vođ­stva, do pa­ni­ke, pre­o­kre­ta i po­ra­za či­ta­ve voj­ske. Umje­sto da po­stig­ne glav­ni cilj pro­la­skom kroz dur­mi­tor­ski kraj sa la­kom po­bje­dom nad Ša­ran­ci­ma, gre­ške u ko­man­do­va­nju naj­vi­še su do­pri­ni­je­le po­ra­zu tur­skih sna­ga, iako su bi­le bor­be­ne i oko 14 pu­ta broj­ni­je.
NA­STA­VI­ĆE SE