PI­ŠE: Lju­bo­je Ž. Ron­do­vić

Po ro­do­slo­vi­ma se mo­že pro­ci­je­ni­ti da je za sve bor­be 1862. go­di­ne mo­glo je da se oku­pi oko 700 bo­ra­ca: 350 Ša­ra­na­ca, 250 Je­ze­ra­ca, 50-60 haj­du­ci-za­tar­ski usko­ci. Mo­gu­će je da je u Bo­ju uče­stvo­va­lo odje­lje­nje Usko­ka i Drob­nja­ka pod vođ­stvom per­ja­ni­ka Di­mi­tri­ja Ce­ro­vi­ća.
Tur­ska voj­ska je 9. av­gu­sta ju­ri­ša­la na Me­te­ri­ze, pa je knjaz Ni­ko­la po­slao pi­sma svim okol­nim ple­me­ni­ma da ša­lju po­moć za za­šti­tu Ce­ti­nja. Jok­sim Kne­že­vić je bio uda­rio na Šti­ta­ri­cu, pa je na­pad ob­u­sta­vljen i kre­nuo je u od­red No­vi­ce Ce­ro­vi­ća za Ri­je­ku Cr­no­je­vi­ća oko 15 av­gu­sta. U od­re­du je vje­ro­vat­no bi­lo naj­ma­nje 200 oda­bra­nih bo­ra­ca Ša­ra­na­ca i Je­ze­ra­ca (ma­da o Je­zer­ci­ma ne­ma po­da­ta­ka). Kre­nu­li su iako su zna­li za po­kret tur­ske voj­ske od Plje­va­lja. O sa­sta­vu Ša­ran­ske če­te je po­zna­to sa­mo da su njoj bi­li bar­jkta­ri Trip­ko Dža­ko­vić, Vuk Kri­va­će­vić i Le­ka Ron­do­vić ka­sni­ji sto­ti­naš. Po opi­su T. Ora­ov­ca knjaz Ni­ko­la je od­li­ko­vao bar­jak­ta­re ove če­te.
Ja­či­na stra­ža na Ta­ri je bi­la do 200 bo­ra­ca. Stra­žu na­spram Le­ve­ra oko 100 bo­ra­ca, je pred­vo­dio Ivan Ro­bo­vić, a ne­iz­vje­sno je nje­no uče­šće u Bo­ju. Na­spram Tre­šnji­ce 50-60 bo­ra­ca pred­vo­di sto­ti­naš Beć­ko Za­kić Ra­i­če­vić. Ona sti­že na Braj­ko­va­ču i uče­stvu­je u dru­goj fa­zi bo­ja. Stra­žu od oko 60 bo­ra­ca is­pod Po­da pred­vo­de Si­mo Ze­jak i Jan­ko No­vo­vić, i ona uče­stvu­je u bor­ba­ma na Po­di­ma.
U po­čet­ku se za od­bra­nu na Ru­dan­ci­ma sku­pi­lo oko 300 bo­ra­ca. Za pr­ve čar­ke sa Tur­ci­ma je osta­lo naj­vi­še 100 bo­ra­ca. Kad se od 700 ukup­nog bro­ja spo­sob­nih za bor­bu, od­bi­je 200 ko­ji su po­šli za Ri­je­ku Cr­no­je­vi­ća i oko 100 ko­ji su po pro­cje­ni osta­li na stra­ži na Le­ve­ri­ma i u zbje­go­vi­ma, u bo­ju je uče­stvo­va­lo oko 400 bo­ra­ca. Sa is­toč­ne stra­ne od Je­li­ne Go­re je oko 150 bo­ra­ca, a na za­pad­noj star­ni na Braj­ko­va­ču je oko 250 bo­ra­ca jer su im se pri­klju­či­le stra­že sa Ta­re. Kad se nji­ma do­da oko 50 sta­ri­jih, že­na i ne­pu­no­ljet­nih, ukup­no je pri kra­ju bo­ja mo­glo bi­ti oko 450 uče­sni­ka..
Haj­du­ci su bi­li uglav­nom iz Za­tar­ja. Ima­li su ukup­no 50-60 bo­ra­ca.
Od­bra­na od tur­skog na­pa­da or­ga­ni­zo­va­na je po­sta­vlja­njem stra­ža pri­je od­la­ska od­re­da N.Ce­ro­vi­ća, na osno­vu is­ku­stva o tur­skom na­pa­du za vri­je­me Pr­ve Omer-pa­ši­ne voj­ne na Cr­nu Go­ru. Ra­ču­na­lo se da će tur­ske glav­ne sna­ge pre­ći na Tre­šnji­ci, Le­ve­ri­ma i is­pod Prem­ća­na i da će pro­du­ži­ti u po­moć Omer-pa­ši. Sto­ti­naš Beć­ko Za­kić Ra­i­če­vić je vje­ro­vat­no ko­man­do­vao od­bra­nom ras­po­re­đe­nom na stra­ža­ma na Ta­ri, pa se na­la­zio na sre­di­ni, na­spram Tre­šnji­ce. Je­zer­ci­ma je ko­man­do­vao Živ­ko Ši­ba­lić. Za ru­ko­vo­đe­nje od­bra­nom Ru­da­na­ca je bio od­re­đen per­ja­nik Ra­de Kne­že­vić. Ni­je bi­lo iz­gle­da da se su­prot­sta­ve 20 pu­ta ja­čoj si­li: njih 300 na­spram 6.000. Naj­bo­lji bor­ci su bi­li upu­će­ni na Ri­je­ku Cr­no­je­vi­ća i na stra­že na Ta­ri. Od ovih sna­ga na Ru­dan­ci­ma su mno­gi na­pu­sti­li da sklo­ne fa­mi­li­je. Ta­ko je ura­đe­no na ,,Kr­va­vi Bo­žić” na Po­di­ma 1852. go­di­ne. Ta­da su Ša­ran­ci ve­ći­nom bi­li sa fa­mi­li­ja­ma u zbje­go­ve i pro­šli su sa ma­lo žr­ta­va. Na osno­vu tog is­ku­stva ve­ći dio uče­sni­ka ni­je bio za va­ri­jan­tu vo­đe­nja bo­ja.
Na po­čet­ku na­pa­da pre­sud­nu ulo­gu za od­lu­či­va­nje i or­ga­ni­zo­va­nje ot­po­ra su ima­li haj­du­ci. Na če­lu im je bio Mi­ćo Glu­šče­vić, ko­ji je uz Si­ma Dža­ko­vi­ća uti­cao, da se sna­ge po­di­je­le na dvi­je gru­pe i da se ot­por ma­lim sna­ga­ma pru­ži na haj­duč­ki na­čin. Do­go­vo­re­no je kad voj­ska ota­bo­ri, kad oprez po­pu­sti da se svim sna­ga­ma po­di­je­lje­nim u gru­pe iz­vo­de iz­ne­nad­ni uda­ri i da se po­vla­če. Ni­ko ta­da ni­je ra­ču­nao na po­bje­du. Kad je sto­ti­naš Beć­ko Za­kić Ra­i­če­vić sti­gao na Braj­ko­va­ču sa stra­žom, na­spram Tre­šnji­ce, pre­u­zeo je ko­man­du. Pret­po­či­nja­va­nje ko­man­di pri for­mi­ra­nju pri­vre­me­nih, zdru­že­nih je­di­ni­ca je slo­že­ni pro­ces i kod pro­fe­si­o­nal­nih je­di­ni­ca i ko­man­di. Od­la­skom od­re­da No­vi­ce Ce­ro­vi­ća iz­gle­da ni­je bio od­re­đen za­jed­nič­ki ko­man­dant. Iz­gle­da da je sto­ti­naš Beć­ko bio od­re­đen da ru­ko­vo­di od­bra­nom sa­mo ša­ran­skih sna­ga, pa je za­to mo­glo do­ći do ne­spo­ra­zu­ma sa Mi­ćom Glu­šče­vi­ćem. Pri­rod­no je da ne­ko bu­de za­jed­nič­ki ko­man­dant i da to bu­de sto­ti­naš Beć­ko, ko­ji je imao is­ku­stva a pred­vo­dio je naj­ve­će sna­ge na či­jem te­re­nu se iz­vo­di bor­ba.
(Na­sta­vi­će se)