PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Na vi­še stra­na obra­zo­va­ne su na­rod­ne gar­de, kao ču­va­ri re­da i mi­ra. Me­đu­tim, za­ni­mlji­vo je da u Ze­mu­nu čla­no­vi gar­de ni­je­su mo­gli da po­sta­nu nad­ni­ča­ri, la­đa­ri, bes­kuć­ni­ci, svi­nja­ri, ri­ba­ri i Ci­ga­ni, ko­ji su bi­li no­si­o­ci grad­skih ne­mi­ra. Ne­gdje su is­pu­nja­va­ni po­je­di­ni so­ci­jal­ni za­htje­vi, uki­da­ne su fe­u­dal­ne pri­vi­le­gi­je, a u ime ostva­re­nja na­ci­o­nal­ne slo­bo­de is­ti­ca­ne su na ka­pa­ma na­ci­o­nal­ne ko­kar­de. Uz sve to va­lja ima­ti u vi­du i či­nje­ni­cu da su gra­do­vi Voj­ne gra­ni­ce za­htje­va­li „iz­u­zi­ma­nje od voj­ne upra­ve i pri­sa­je­di­nje­nje kra­lje­vi­ni Ugar­skoj” pa su svo­je gra­do­ve pro­gla­ša­va­li „za kra­ljev­ske slo­bod­ne va­ro­ši ugar­ske kru­ne”. Pan­čev­ci su za­htije­va­li da sa­mi bi­ra­ju i po­sta­vlja­ju grad­ske či­nov­ni­ke, da svi, bez raz­li­ke kom sta­le­žu pri­pa­da­ju, bu­du opo­re­zo­va­ni, da se uki­nu ku­lu­ci, uko­na­če­nje voj­ske i dru­gi po­ni­ža­va­ju­ći te­re­ti. Svo­jom ci­vil­nom upra­vom i svo­jim za­htje­vi­ma za li­be­ra­li­za­ci­jom po­li­tič­kog i eko­nom­skog ži­vo­ta, Ugar­ska im je slu­ži­la kao uzor.
Uz­ne­mi­re­ne do­ga­đa­ji­ma u Pan­če­vu i Ze­mu­nu, naj­vi­še voj­no­gra­nič­ne vla­sti po­ku­ša­le su da sta­nu na put pre­vrat­nič­kim ak­tiv­no­sti­ma u tim gra­do­vi­ma. Bri­gad­ni ge­ne­ral Karl Rot je s gru­pom ofi­ci­ra i ja­kom voj­nom prat­njom 27. mar­ta do­šao u Grad­ski ma­gi­strat Pan­če­va. Pri­je­te­ći ka­zna­ma, za­htije­vao je da op­šti­na od­u­sta­ne od ne­kih za­klju­ča­ka, da smi­je­ni no­vo­i­za­bra­nog na­čel­ni­ka Vi­ken­ti­ja Ko­sti­ća i da na nje­go­vo mje­sto po­sta­vi voj­no li­ce. Taj pri­ti­sak ni­je uro­dio plo­dom, pa je ge­ne­ral Rot iz Pan­če­va oti­šao pra­znih ru­ku.
Sum­nja­ju­ći da je na­rod­na gar­da u Ze­mu­nu spo­sob­na da oču­va red i mir, ge­ne­ra­li Ja­noš Hra­bov­ski i Mak­si­mi­li­jan Un­ger­ho­fer upu­ti­li su u taj grad voj­no po­ja­ča­nje iz Pe­tro­va­ra­di­na i Ti­te­la. Za­hva­lju­ju­ći to­me, na vlast je vra­ćen sta­ri ma­gi­strat, iz ko­jeg su iz­u­ze­ti sa­mo kom­pr­o­mi­to­va­ni či­nov­ni­ci. Od­bor od dva­de­set če­tvo­ri­ce lju­di, ko­ji je na­stao u po­kre­tu vo­ljom gra­đa­na, ni­je bio smi­je­njen. No­va vlast ni­je se usu­di­la da vra­ti uki­nu­te aren­de i ca­ri­ne. Pla­ši­la se da bi ti fe­u­dal­ni na­me­ti uz­ne­mi­ri­li naj­si­ro­ma­šni­je slo­je­ve na­ro­da, pa je pri­zna­la te ne­znat­ne te­ko­vi­ne po­kre­ta grad­skog pro­le­te­ri­ja­ta.
Vi­jest o zbi­va­nji­ma u Ze­mu­nu i o to­me šta na­mje­ra­va da či­ni ma­đar­ska vla­da s Voj­nom gra­ni­com, kao i po­ja­va ma­đar­skih gro­bo­va na ca­ri­nar­ni­ca­ma duž Sa­ve za­ta­la­sa­le su i sta­nov­ni­ke Mi­tro­vi­ce. Oni su za­tra­ži­li da se odr­ži op­šta gra­ni­čar­ska skup­šti­na, na ko­joj bi se ras­pra­vlja­lo o svim go­ru­ćim pi­ta­nji­ma. Ka­da je za to sa­znao ko­man­dant Pe­tro­va­ra­din­ske pu­kov­ni­je, ge­ne­ral Hra­bov­ski, spri­je­čio je odr­ža­va­nje tog sku­pa.
Ne­re­di su iz­bi­li i u Kar­lov­ci­ma. Tu je ma­sa gra­đa­na, 2. apri­la 1848, na­o­ru­ža­na ba­ti­na­ma, vi­la­ma i mo­ti­ka­ma, is­tu­pi­la pro­tiv pred­stav­ni­ka grad­skih vla­sti i uspje­la je da zba­ci gra­do­na­čel­ni­ka. Ma­sa je de­fi­lo­va­la uli­ca­ma sa za­sta­va­ma i za­pa­lje­nim buk­ti­nja­ma uz po­vi­ke: „Ži­vje­la slo­bo­da”. Po­sli­je ne­re­da i po­raz­bi­ja­nih pro­zo­ra na ku­ća­ma po­je­di­nih bo­ga­ti­jih gra­đa­na, de­mon­stran­ti su se raz­i­šli. Upr­kos to­me, iz Pe­tro­va­ra­din­ske ge­ne­ral­ne ko­man­de sti­gla je pri­jet­nja da će bi­ti upo­tri­je­blje­na si­la uko­li­ko se ne­re­di po­no­ve. Za sva­ki slu­čaj, u Kar­lov­ce je pri­spio je­dan di­vi­zi­on voj­ni­ka, a pet pred­vod­ni­ka de­mon­stra­ci­ja bi­lo je uhap­še­no.
An­ti­fe­u­dal­na na­sto­ja­nja i te­žnja za li­be­ra­li­za­ci­jom po­li­ti­ke i pri­vre­de pod­sta­kli su i sta­nov­ni­ke voj­vo­đan­skih gra­do­va iz pro­vin­ci­jal­nog di­je­la Ugar­ske, bez ob­zi­ra na nji­hov na­ci­o­nal­ni i vjer­ski sa­stav, da se uklju­če u re­vo­lu­ci­o­nar­ni po­kret. U tom po­gle­du ka­rak­te­ri­sti­čan je pri­mjer gra­đa­na No­vog Sa­da, ko­ji su se 21. mar­ta ogla­si­li jed­nim pro­gla­som, u ko­jem je, iz­me­đu osta­log, re­če­no: „(...) po­što slo­bo­da mo­že po­sto­ja­ti sa­mo s pot­pu­nim po­što­va­njem svih pri­ro­đe­nih pra­va, to su sva­ka na­rod­nost i cr­kva u dr­ža­vi za­jem­če­ne, mo­gu, da­kle, Ma­đar, Sr­bin i Nje­mac je­dan dru­gom brat­ski pru­ži­ti ru­ku za ne­u­po­re­di­vi sa­vez (...)”. Sa že­ljom da se iz­vo­je­va­ne slo­bo­de oču­va­ju i da po­sta­nu te­ko­vi­na svih gra­đa­na, no­vo­sad­ski od­bor, u ko­jem se po­seb­no is­ti­cao Đor­đe Stra­ti­mi­ro­vić, sma­trao je da u ze­mlji mo­ra­ju da se po­štu­ju za­ko­ni i da se oču­va red. Zbog to­ga je od­lu­če­no da se u gra­du osnu­je na­rod­na gar­da. Isto ta­ko, od­lu­če­no je da se iza­be­re jed­na de­pu­ta­ci­ja ko­ja bi po­sje­ti­la ko­man­dan­ta Pe­tro­va­ra­din­ske pu­kov­ni­je ge­ne­ra­la Hra­bov­skog i za­mo­li­la ga da im za na­rod­nu gar­du iz­da 600 pu­ša­ka ka­ko bi bi­li u sta­nju da sta­nu na put bi­lo ka­kvim ne­re­di­ma i anar­hi­ji. Me­đu­tim, Hra­bov­ski se oglu­šio o nji­hov za­htjev od­go­vo­riv­ši im da ne mo­že „vje­ro­va­ti lu­dom i bi­jed­nom ko­me­ša­nju omla­di­ne”.
Se­dam da­na ka­sni­je, 27. mar­ta, u No­vom Sa­du odr­žan je na­rod­ni zbor na ko­jem su, po uzo­ru na pe­štan­ske „punk­to­ve”, u še­sna­est ta­ča­ka iz­ni­je­ta za­htje­va­nja No­vo­sad­ske srp­ske op­šti­ne. No­vo­sa­đa­ni su u za­htje­va­nji­ma iz­ja­vi­li da pri­zna­ju ma­đar­ski je­zik i ma­đar­sku na­rod­nost u svi­ma dr­žav­nim i otadž­bin­skim od­no­si­ma u Ugar­skoj, ali da isto ta­ko tra­že da se srp­ska na­rod­nost pri­zna i da se za­ko­nom omo­gu­ći slo­bod­no upo­tre­blja­va­nje nji­ho­vog je­zi­ka „u svi­ma nji­nim de­li­ma i sa­vje­to­va­nji­ma, kao i cr­kve­nog u bo­go­slu­že­ni­ju”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)