Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Do­ku­ment o opo­ru­ci To­la­stoj je ko­nač­no pot­pi­sao 22. ju­la 1910. go­di­ne. Alek­san­dra Ljvov­na Tol­stoj je za­du­že­na za upra­vlja­nje nje­go­vim knji­žev­nim na­sle­đem. Ka­sni­je, 16. no­vem­bra 1910. go­di­ne ta opo­ru­ka je ovje­re­na u Tul­skom okru­žnom su­du. Tol­stoj je 31. ju­la do­pu­nio i pot­pi­sao iz­ja­vu o opo­ru­ci sa ob­ja­šnje­njem, ko­ju je pri­pre­mio Čert­kov, na osno­vu ko­je će po­sli­je smr­ti pi­sca, svi ru­ko­pi­si i pa­pi­ri bi­ti oba­ve­zno pre­da­ti nje­mu, ra­di pre­gle­da, iz­bo­ra i pri­pre­me za pu­bli­ko­va­nje.
Pi­ta­nje neo­p­hod­no­sti da Lav Tol­stoj oba­vi­je­sti jav­nost i upo­zna sa svo­jom opo­ru­kom So­fi­ju An­dre­jev­nu i osta­le čla­no­ve po­ro­di­ce iza­zva­lo je žuč­nu ras­pra­vu iz­me­đu nje­go­vih sled­be­ni­ka Bir­ju­ko­va i Čert­ko­va. Ka­sni­je, u pi­smu Čert­ko­vu od 11. ok­to­bra, Alek­san­dra Tol­stoj je iz­ni­je­la svo­je mi­šlje­nje:
„Ovih da­na sam mno­go raz­mi­šlja­la o oče­voj opo­ru­ci i pa­lo mi je na pa­met, po­seb­no po­sli­je raz­go­vo­ra sa P. I. Bir­ju­ko­vim, da je bi­lo bo­lje na­pi­sa­ti ta­kvu opo­ru­ku, ko­ju bi pot­pi­sa­li svje­do­ci i da oba­vi­je­sti si­no­ve za ži­vo­ta o svo­joj na­mje­ri i že­lji. Iz raz­go­vo­ra sa ocem ste­kla sam uti­sak da on pri­sta­je na sve šta bi na­ma od­go­va­ra­lo. Sa­da Vi raz­mi­sli­te i od­lu­či­te ka­ko je bo­lje. Da li tre­ba po­kre­nu­ti pri­ču o svim dje­li­ma? Mo­lim Vas po­žu­ri­te. Kad do­đe Ta­nja bi­će mno­go te­že, pa se mo­že de­si­ti da se ne­će mo­ći bi­lo šta do­go­vo­ri­ti”.
Tol­stoj ni­je oba­vi­je­stio svo­ju po­ro­di­cu o svo­joj po­sled­njoj že­lji, ni So­fi­ja An­dre­jev­na, ni nje­go­vi si­no­vi ni­je­su zna­li da je opo­ru­ka već pot­pi­sa­na.
Još 4. ju­la 1910. go­di­ne So­fi­ja Tol­stoj je pi­sa­la:
„Da, Lav Ni­ko­la­je­vič se već uda­ljio na­po­la od nas vjer­nih i is­kre­nih lju­di i to tre­ba ima­ti na umu sva­kog mi­nu­ta. Ka­ko bih vo­lje­la da mu se pri­bli­žim, da se bri­nem o nje­mu, da umi­rim mo­ju umor­nu i če­žnji­vu du­šu i za­jed­no sa njim shva­tim pro­la­znost sve­ga ze­malj­skog. Ne­gdje u dnu du­še osje­ćam to du­šev­no sta­nje i ja sam ga do­ži­vje­la i pre­ži­vje­la kad je Va­nječ­ka umro i po­tru­di­ću se da pro­na­đem mir još ovo dok sam ži­va, a naj­bo­lje je da to bu­de za ži­vo­ta mo­ga mu­ža. Te­ško je odr­ža­ti to sta­nje, ka­da tr­piš te­ško­će u vo­đe­nju do­ma­ćin­stva, vo­diš ra­ču­na o po­slo­va­nju, bri­neš se o po­slu­zi, vo­diš ra­ču­na o od­no­si­ma sa lju­di­ma i dje­com, stal­no bri­neš o nov­cu – pro­kle­toj stva­ri, a sve je to u mo­jim ru­ka­ma”.
U to­ku lje­ta i je­se­ni 1910. go­di­ne ona ni­je smo­gla sna­ge da se smi­ri i po­sum­njav­ši da po­sto­ji opo­ru­ka, za­po­če­la je bor­bu, po­ku­ša­va­ju­ći da za­šti­ti in­te­re­se svo­je dje­ce i unu­ka. Osim to­ga, i si­tu­a­ci­ja ko­ja se is­kom­pli­ko­va­la bi­la je pa­ra­dok­sal­na. Sa svo­jim op­tu­žba­ma So­fi­ja An­dre­jev­na i nje­ni si­no­vi Lav i An­drej su pri­je­ti­li da će oba­vi­je­sti­ti jav­nost o Tol­sto­je­voj se­nil­no­sti i ne­u­ra­čun­lji­vo­sti. U po­čet­ku su ga bu­kval­no pod­sti­ca­li da na­pi­še tu opo­ru­ku, pa tek on­da po­vje­ro­va­li u is­prav­nost do­no­še­nja ta­kve od­lu­ke.
Na­kon pot­pi­si­va­nja opo­ru­ke, a za­tim i po­sli­je nje­ne zva­nič­ne ovje­re u no­vem­bru 1910. go­di­ne, te­ret te si­tu­a­ci­je je pao na ple­ća dva­de­set­še­sto­go­di­šnje Alek­san­dre Ljvov­ne Tol­stoj. Ona se mo­ra­la su­prot­sta­vi­ti ci­je­loj po­ro­di­ci. Moj brat An­drej tra­ži di­rek­tan od­go­vor od oca i otac mu ka­že da se ne osje­ća oba­ve­znim da mu da od­go­vor.
Ser­gej Ljvo­vič Tol­stoj, raz­mi­šlja­ju­ći o od­no­si­ma svo­je maj­ke i Čert­ko­va, pi­sao je o na­sta­loj si­tu­a­ci­ji: „Ove dvi­je oso­be ima­ju svo­je lju­de, ko­ji ih po­dr­ža­va­ju. Uz So­fi­ju An­dre­jev­nu su nje­ni si­no­vi Lav i An­drej, a ta­ko­đe ne­ki ro­đa­ci, pri­ja­te­lji i po­zna­ni­ci, ko­ji su do­šli, a uz Čert­ko­va su nje­go­va že­ne Ana Kon­stan­ti­no­va, mo­ja se­stra Sa­ša, V. M. Fe­o­kra­to­va, Gol­den­vej­zer i dru­gi. I oko oca se stva­ra­ju, što ja ne mo­gu na­zva­ti dru­ga­či­je ni­čim dru­gim, ne­go in­tri­ge. So­fi­ja An­dre­jev­na pri­la­zi La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču i pi­ta ga za opo­ru­ku, on iz­bje­ga­va od­go­vor, ona po­či­nje da hi­ste­ri­še i da pri­je­ti sa­mo­u­bi­stvom. Moj brat An­drej di­rekt­no pi­ta oca za te­sta­ment i otac mu ka­že da se ne osje­ća oba­ve­znim da mu da od­go­vor. To isto ka­že i se­stra Alek­san­dra bra­tu La­vu.
A Čert­kov i oni što ga po­dr­ža­va­ju tru­de se da što bo­lje sa­ču­va­ju taj­nu o opo­ru­ci. Čert­kov pi­še La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču pi­smo, u ko­jem se tru­di da mu do­ka­že da je nje­go­va že­na ču­do­vi­šte i da su ona i ne­ki od nje­go­vih si­no­va pre­tje­ra­no op­sjed­nu­ti ko­ri­šću. Alek­san­dra Ljvov­na je zva­nič­na sa maj­kom i ima­ju­ći u vi­du da ni­je oče­ki­va­la da ona bu­de od­re­đe­na za na­sled­ni­ka oče­vih dje­la, sa­svim je pot­pa­la pod uti­caj Čert­ko­va. Gol­den­vej­zer i Fe­o­kra­to­va se mi­je­ša­ju u po­ro­dič­ne stva­ri La­va Ni­ko­la­je­vi­ča i oba­vje­šta­va­ju ga o po­lu­su­ma­nu­tim pri­ča­ma So­fi­je An­dre­jev­ne i ne­kim dru­gim stva­ri­ma. Od stra­ne V. G. Čert­ko­va, A. B. Gol­den­vej­ze­ra, B. M. Fe­o­kra­to­ve i, na­ža­lost, se­stre Sa­še ja­vi­lo se ne­ka­kvo ne­pri­ja­telj­stvo pre­ma maj­ci, a otac je mo­rao stal­no da slu­ša od njih ne­pri­jat­no­sti o njoj i pre­no­si­li mu sve šta je ona ra­di­la i pri­ča­li šta na­mje­ra­va da ura­di”.
(Na­sta­vi­će se)