Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Svo­ju naj­mla­đu kćer­ku Alek­san­dru je sma­tra­la glav­nim iza­zi­va­čem raz­do­ra u po­ro­di­ci i iz­daj­ni­com i me­đu nji­ma je do­la­zi­lo do že­sto­kih sva­đa. Alek­san­dra je mno­go pu­ta mo­li­la maj­ku da ne mu­či oca, a sa istom mol­bom se obra­ćao So­fi­ji An­dre­jev­noj čak i Lav Ljvo­vič. Ali maj­ka ni­je slu­ša­la svo­ju dje­cu. Sa dru­gim lju­di­ma, ko­ji su do­la­zi­li u Ja­snu Po­lja­nu, So­fi­ja An­dre­jev­na je bi­la gru­ba, ona ne sa­mo da ih ni­je pri­vla­či­la k se­bi, već ih je uda­lja­va­la sve vi­še od se­be.
Je­di­na po­dr­ška su joj bi­li si­no­vi Lav i An­drej, ali su oni sa­mo do­li­va­li ulje na va­tru. Kad se vra­tio iz Pa­ri­za, Lav Ljvo­vič je, po­zi­va­ju­ći se na va­ja­ra Ogi­sta Ro­de­na, kod ko­ga je uzi­mao ča­so­ve, dr­sko iz­ja­vio pred ocem da ne­ma po­tre­be vi­še ni raz­mi­šlja­ti „jer je sve ja­sno i sve dav­no od­lu­če­no“.
Sle­de­ćeg da­na po­sli­je taj­nog pot­pi­si­va­nja opo­ru­ke Lav se ras­pri­čao za ruč­kom bez ika­kve kon­tro­le o nov­cu kao o „naj­bo­ljoj stva­ri na svi­je­tu“ i o svo­joj že­lji da ima „mi­li­on­če“ za ko­ji bi mo­gao da ku­pi baš sve – i sla­vu, i lju­bav, i sre­ću i zdra­vlje. Otac ni­je bio pri­su­tan. Dru­gog da­na bra­ća su u tr­pe­za­ri­ji za sto­lom sa za­do­volj­stvom, u pri­su­stvu oca, pri­ča­li o konj­skim tr­ka­ma i auto­mo­bi­li­ma, o Pa­ri­zu i nov­cu. Či­tav taj raz­go­vor je bio u oštroj su­prot­no­sti sa ta­da­šnjim raz­mi­šlja­nji­ma, pret­po­stav­ka­ma i od­lu­ka­ma Tol­sto­ja. Iz da­na u dan si­tu­a­ci­ja je bi­va­la sve na­pe­ti­ja. Lav Ljvo­vič je, de­mon­stra­tiv­no stav­ši na stra­nu maj­ke i po pri­či Fe­o­kra­to­ve, pri­slu­ški­vao i pre­no­sio So­fi­ji An­dre­jev­noj sve šta je čuo, mi­je­šao se u po­slo­ve do­ma­ćin­stva, pod­ti­cao nju da kon­tro­li­še po­slo­ve pre­ko eko­no­ma, kao i Ja­sno­polj­ske se­lja­ke, ko­ji su ko­si­li raž. Jed­nom je Lav Ljvo­vič, šti­te­ći maj­ku, uvri­je­dio oca, a ka­sni­je ga je pre­ko­rio da je ne­do­sle­dan, jer ne uskla­đu­je svo­je po­stup­ke sa svo­jim uče­njem.
I u raz­go­vo­ru sa svo­jom mla­đom se­strom, zna­ju­ći za nje­nu bez­gra­nič­nu pri­vr­že­nost ocu, Lav je bez­du­šno iz­ja­vio da po­ne­kad osje­ća mr­žnju pre­ma njoj. Kad je dok­tor do­šao zbog pre­gle­da maj­ke, Lav Ljvo­vič se kraj­nje od­re­đe­no iz­ja­snio da ne tre­ba li­je­či­ti maj­ku, već oca, jer se ne po­na­ša nor­mal­no. An­drej Ljvo­vič, po svje­do­če­nju V.M.Fe­o­kra­to­ve, is­ti­cao je da vo­li maj­ku, a oca mr­zi, bio je u slo­zi sa bra­tom i po­dr­ža­vao ga u mi­šlje­nju da je sta­rac iz­la­pio i da svo­jom pro­pa­gan­dom o do­bro­čin­stvu iza­zi­va mr­žnju i pre­zir kod si­no­va. Bra­ću La­va i An­dre­ja, ko­ji su na­vi­kli da ra­si­pa­ju no­vac, ve­o­ma je in­tri­gi­ra­lo pi­ta­nje o po­sto­ja­nju te­sta­men­ta, za ko­ji su se ras­pi­ti­va­li kod Alek­san­dre, a po­seb­no ih je in­te­re­so­va­lo otva­ra­nje mo­guć­no­sti u per­spek­ti­vi da se ob­ja­ve do­sad neo­bja­vlje­na Tol­sto­je­va knji­žev­na dje­la i da se za­ra­di do­bar no­vac.
U to­ku lje­ta 1910. go­di­ne si­no­vi Lav i An­drej su u to vri­je­me bi­li već du­hov­no uda­lje­ni od oca, iza­zi­va­li kod nje­ga uz­ne­mi­re­nje, a po­ne­kad i du­bo­ko raz­o­ča­re­nje. Po­seb­no te­ško mu je pa­da­lo pri­su­stvo si­na La­va, u ko­jem je on vi­dio sa­mo po­vr­šnog i uobra­že­nog čo­vje­ka. Tol­stoj je za­pi­sao u svom dnev­ni­ku: „Mo­ji si­no­vi Lav i An­dej su kraj­nje ne­pod­no­šlji­vi, ali sva­ki na svoj na­čin“. Osta­vi­ti na­sled­stvo La­vu i An­dre­ju, a ta­ko­đe i Mi­ha­i­lu, za La­va Tol­sto­ja je zna­či­lo da ih on svje­sno gu­ra u još vi­ši raz­vrat i ne­po­slu­šnost i ti­me im pra­vi još ve­će zlo.
Tol­stoj je te­ško pod­no­sio i pre­ži­vlja­vao svu ovu si­tu­a­ci­ju su­prot­sta­vlja­nja i ot­po­ra ne­kih čla­no­va po­ro­di­ce i evo šta je za­pi­sao u svom dnev­ni­ku tih da­na, dok su bi­li Lav i An­drej za­jed­no u Ja­snoj Po­lja­ni: „Čert­kov me je uvu­kao u ovu si­tu­a­ci­ju i za me­ne je ova bor­ba ve­o­ma te­ška i od­vrat­na... U sa­da­šnjoj mo­joj si­tu­a­ci­ji sko­ro mi je naj­bo­lje da ni­šta ne pred­u­zi­mam i go­vo­rim.
Sa­da sam istin­ski shva­tio da ne smi­jem po­gor­ša­va­ti po­sto­je­će sta­nje i stvar­no mi to ni­je po­treb­no“. Tol­stoj je bio ubi­je­đen da se zlu ne tre­ba su­prot­sta­vlja­ti zlom.
Tol­stoj je bio za­ču­đu­ju­će hra­bar, str­pljiv i pa­žljiv u raz­go­vo­ru sa svo­jom že­nom. Po­sli­je bur­ne no­ći iz­me­đu 10. i 11. ju­la, bo­je­ći se da ne­će us­pje­ti da na­go­vo­ri one ko­ji su bi­li tu sa nji­ma, za­mo­lio ih je da se ne su­prot­sta­vlja­ju So­fi­ji An­dre­jev­noj, osta­vlja­ju­ći svi­ma svo­je pi­sam­ce: „Mo­lim vas kao Bo­ga da ni­ko od vas ne pri­go­va­ra i ne ner­vi­ra ma­mu i bu­di­te do­bri pre­ma njoj, bla­gi i po­kor­ni“. U Tol­sto­je­vom dnev­ni­ku od 3. sep­tem­bra 1910. go­di­ne po­sto­ji na­gla­šen za­pis: „U ku­ći je ne­pod­no­šlji­vo te­ško. Iz­dr­ži La­ve Ni­ko­la­je­vi­ču!“ Iza to­ga je do­dao: „Tru­dim se“.
(Na­sta­vi­će se)