Preveo i priredio: Slavko Šćepanović

A evo ono naj­in­te­re­sant­ni­je:
„... ogrom­na mon­gol­ska pro­stran­stva, sa broj­nim ne­pri­stu­pač­nim pla­nin­skim klan­ci­ma, bi­će za bolj­še­vi­ke isto ono što su ne­ka­da za Fran­cu­ze bi­le ne­pre­gled­ne ru­ske rav­ni­ce. Sta­nov­ni­štvo Hel­hi­ja, zbog ne­ko­li­ko uspje­šnih na­ših ma­njih okr­ša­ja sa cr­ve­ni­ma, da­će po­dr­šku, to je ne­sum­nji­vo... Ako uni­šti­mo obe­sna­že­nog ne­pri­ja­te­lja, mi će­mo na nje­go­vim le­đi­ma la­ko do­pri­je­ti do Ru­si­je... Ta­ko se po svim mje­sti­ma vo­di ši­ro­ka pro­pa­gan­da od stra­ne so­ci­ja­li­sta-re­vo­lu­ci­o­na­ra (pod­vu­kao V.Š.) ima­mo mre­žu se­ljač­kih sa­ve­za, ko­pi­ju pro­gra­ma ko­je pri­la­žem, a Al­taj, ta ne­pri­stu­pač­na tvr­đa­va, za­u­ze­ta za­jed­nič­kim sna­ga­ma, po­u­zda­na je ba­za rat­nih ope­ra­ci­ja, oda­kle nam se otva­ra put na ma­gi­stra­lu pre­ko Bij­ska i Bar­na­u­la”.

NA­RED­BA
na­ro­du, sta­nov­ni­štvu Al­taj­skog okru­ga, kar­je­jev­skim Kir­gi­zi­ma, Mon­go­li­ma, Ur­jan­hi­ma i Ka­ra­kal­mi­ki­ma:
Vo­ljom sve­mo­gu­ćeg Bo­ga, ja sam sa voj­skom sti­gao u Al­taj­ski okrug...
Iskre­no že­le­ći do­bro sta­nov­ni­štvu, ra­di nje­go­ve sre­će i mi­ra, od­lu­čio sam sle­de­će:
1. Zbog no­vo­na­sta­le si­tu­a­ci­je u Al­taj­skom okru­gu us­po­sta­vi­ti pri­vre­me­nu vlast... Okru­gom će upra­vlja­ti onaj ko­ga ja bu­dem ime­no­vao.
Do me­đu­na­rod­nog rje­ša­va­nja pi­ta­nja mog bo­rav­ka u Al­taj­skom okru­gu, sva vlast, ka­ko voj­na ta­ko i ci­vil­na, pri­pa­da­ju me­ni, na ba­zi oku­pa­ci­o­nih pra­va.
2. Pri­vre­me­na vlast tre­ba da for­mi­ra svo­je voj­ne je­di­ni­ce ra­di ču­va­nja mi­ra i re­da u kra­ju, kao i da od­mah obez­bi­je­di za­šti­tu gra­ni­ca okru­ga, i da ne do­zvo­lja­va­mo ni­ko­me pre­la­zak pre­ko gra­ni­ce...
3. Sva li­ca za ko­ja se po­sum­nja da su bolj­še­vič­ki agen­ti, sa svim što se kod nje­ga na­đe, do­ve­sti u Ša­ra-Su­me:
Na­čel­nik po­seb­nog Oren­bur­škog kor­pu­sa ge­ne­ral-laj­tant Ba­kić.
Pi­rat­ski na­pad na­vla­či na se­be ne­što kao prav­nič­ku oblan­du:
Ka­sni­je će od ori­gi­na­la, ko­ji je na­pra­vio na­čel­nik šta­ba kor­pu­sa, dak­ti­lo­graf­ki­nja na­pra­vi­ti se­ri­ju no­vih do­ku­me­na­ta. Na­red­bom broj 2, Ba­kić ime­nu­je, da „pri­vre­me­no” upra­vlja osvo­je­nom te­ri­to­ri­jom Za­pad­ne Mon­go­li­je, ne­kog Bej­se Ha­na­fi­ja Ma­mi­je­va, a na­red­bom broj 3 ime­nu­je, ka­ko ga je na­zvao, uva­že­nog star­ca, da pri­vre­me­no upra­vlja ru­skim po­da­ni­ci­ma, s pra­vom na ad­mi­ni­stra­tiv­nu i sud­sku vlast „u od­no­su na ru­ske bje­gun­ce Kir­gi­ze, Ta­ta­re i Sa­ra­to­ve”. Od­la­ze­ći iz Ša­ra-Su­me „u po­hod na Ru­si­ju” on će ov­dje osta­vi­ti voj­ni gar­ni­zon i one „ža­lo­sne sla­bi­će” što vi­se kao oko­vi na nje­go­vom oruž­ju.
A sa­da...
Sa­da se pred dvor­cem go­spo­di­na Ba­ki­ća, na is­cr­ta­nim bi­je­lim kva­dra­ti­ma si­ve ilo­va­če, stva­ra ra­zno­boj­ni rat, li­ku­ju fan­fa­re, iz­vi­ku­ju se pa­ro­le o vjer­no­sti „vo­đi” . Iz pet­na­est ka­di­o­ni­ca u pla­vo ša­ra­sum­sko ne­bo di­žu se obla­ci od ta­mja­na.
Iz gu­ber­na­tor­ske ku­će gu­sa­ri u bi­je­lim uni­for­ma­ma i sa bi­je­lim ru­ka­vi­ca­ma, uz buč­no bub­nja­nje do­bo­ša, iz­no­se, u tom kra­ju do sa­da ne­vi­đe­ne cr­ve­ne za­sta­ve sa tro­boj­nim pra­vo­u­ga­o­ni­ci­ma na ko­plji­ma. I gru­va­ju to­po­vi: bu­ha, bu­ha, bu­ha...
U če­tvr­tak 8.ju­na 1922. go­di­ne „Prav­da” će iza­ći sa član­kom sud­skog tu­ži­o­ca u pred­me­tu Ba­ki­ća i nje­go­vog šta­ba. On će bi­ti na pr­voj stra­ni, upo­re­do sa uvod­ni­kom, i ob­ja­sni­će mno­go to­ga što se do­ga­đa­lo oko Ba­ki­ća pred nje­gov do­la­zak u Ru­si­ju.
Bi­će i sle­de­ćih ri­je­či:
„Iz do­ku­me­na­ta na­đe­nih kod Ba­ki­ća i u nje­go­vom šta­bu, i iz iz­ja­va sa­mog ge­ne­ra­la Ba­ki­ća, i Smolj­ni­na, do­sta je ja­sna ve­za iz­me­đu dje­lo­va­nja bje­lo­gar­dij­skih ofi­ci­ra, ko­ji su bi­li smje­šte­ni u Cu­gu­ča­ku i Ša­ra-Su­me, sa par­ti­jom so­ci­jal-re­vo­lu­ci­o­na­ra. Ba­kić je ra­ču­nao na taj pri­prem­ni rad ko­ji je iza le­đa Ru­si­ji or­ga­ni­zo­va­la par­ti­ja so­ci­jal-re­vo­lu­ci­o­na­ra”. Što je u to vri­je­me ra­di­la par­ti­ja so­ci­jal-re­vo­lu­ci­o­na­ra? Ona je or­ga­ni­zo­va­la ta­ko­zva­ni Si­bir­ski se­ljač­ki sa­vez. Is­po­sta­vi­lo se da je naj­bo­lja pre­po­ru­ka tog sa­ve­za to što su kol­ča­kov­ski dže­la­ti, Ba­kić i dru­gi, iz­ja­vi­li da je za njih pri­hva­tljiv pro­gram tog sa­ve­za.
U igri ko­ju su za­po­če­li Kaj­go­ro­dov i Ba­kić, to je, stvar­no, bi­la adut­ska kar­ta. Čak je na pi­ta­nja is­tra­žnog su­di­je o po­seb­no va­žnim pi­ta­nji­ma, Ba­kić go­vo­rio sa sim­pa­ti­ja­ma o so­ci­jal-re­vo­lu­ci­o­na­ri­ma u sa­da­šnjem vre­me­nu.
„U ve­zi sa pi­smom Kaj­go­ro­do­va broj 806 od 1. ju­la, ko­je se ti­če iz­ja­ve o so­ci­jal-re­vo­lu­ci­o­nar­noj par­ti­ji i Sa­ve­zu se­lja­ka, iz­ja­vlju­jem: Stran­ku so­ci­jal-re­vo­lu­ci­o­na­ra ne sma­tram ne­pri­ja­telj­skom par­ti­jom sa ko­jom tre­ba vo­di­ti bor­bu. Sma­tram mo­gu­ćom sa­rad­nju sa so­ci­jal-re­vo­lu­ci­o­nar­nom par­ti­jom”.
Tu­ži­lac je vi­dio dva im­pul­sa ko­je je ži­vot po­ka­zi­vao Ba­ki­ću, da bi od­u­stao od pu­ta u Ša­ra-Su­me i pod­sta­kao nje­gov fa­mo­zni „po­hod na Ru­si­ju”: ne­po­sred­ni dik­tat Ja­pa­na, a ka­sni­je pre­ko ba­ro­na Un­ger­na, i zov Se­ljač­kih sa­ve­za.
Ali i jed­no i dru­go je na­go­vje­šta­va­lo se­be u vri­je­me pri­ti­sa­ka Du­to­va. Na pri­mjer, ra­čva­nje mre­že mje­snih or­ga­na Si­bir­skog Se­ljač­kog sa­ve­za, ku­lač­ko-se­ljač­ka ile­ga­la, ne­re­di si­bir­skih Van­de­ja – sve se to do­ga­đa­lo dva­de­ste go­di­ne. I sve je to Ba­kić znao. Pa za­što ni­je on­da po­šao sa Du­to­vim, a po­šao je sa­da sa Un­ger­nom i Kaj­go­ro­do­vim?
Iz za­ključ­ka tu­ži­o­ca:
„U ma­ju 1921. go­di­ne na ri­je­ku Emilj sti­gla je iz So­vjet­ske Ru­si­je ta­ko­zva­na „na­rod­na di­vi­zi­ja” pod ko­man­dom ko­zač­kog ka­pe­ta­na Gno­je­vi­ha i pu­kov­ni­ka To­kar­je­va i pot­či­ni­la se ge­ne­ra­lu Ba­ki­ću. Di­vi­zi­ja se sa­sto­ja­la od usta­ni­ka Išim­skog i Pre­tro­pa­vlov­skog re­jo­na”.
Bje­lo­ku­lač­ka di­vi­zi­ja Iši­ma­ca ušla je u pri­gra­nič­ni lo­gor­ski gra­dić sa du­gom ko­lo­nom ka­mi­la. Gru­pe Ba­ki­će­va­ca bi­le su na­o­ru­ža­ne pla­nin­skim to­po­vi­ma uve­za­nim šta­pi­nom, ba­la­ma pu­ša­ka i sa­ba­lja, sta­ru­di­jom ste­če­nom kr­vlju. Pri­li­kom in­ter­ni­ra­nja raz­o­ru­ža­ni Ba­kić sa­da je do­bio bo­ga­ti rat­ni ar­se­nal i do­pu­nu lju­di­ma”.
Ko­lo­na od oko hi­lja­du i pet sto­ti­na po­bu­nje­ni­ka za­u­sta­vi­la se još na pu­tu k Emi­lju.
„Mi že­li­mo da se spo­ji­mo sa va­ma, dra­ga bra­ćo iz mi­le Ru­si­je uz­vi­ki­vao je ja­snim gla­som Smolj­nin Ter­vand. - Ali na­ši uslo­vi su ne­po­pu­stlji­vi: vi ste ar­mi­ja svje­do­ka. Pre­la­zak gra­ni­ce ne zna­či va­še bje­ža­nje od ne­pri­ja­te­lja ko­ji vas go­ni, ne­go va­ša do­bro­volj­no pri­hva­će­na mi­si­ja da po­zo­ve­te nas ba­ki­ćev­ce, u pr­vom re­du ge­ne­ra­la Ba­ki­ća, u do­mo­vi­nu. Sa va­šim do­la­skom, utu­vi­te to jed­nom za svag­da u gla­vu, ge­ne­ral Ba­kić je po­zvan svu­da od stra­ne se­lja­ka-usta­ni­ka i ko­za­ka da se vra­ti u Ru­si­ju, svo­jim po­ča­sti­ma i pra­vi­ma, da se vra­ti i za­u­zme mje­sto ko­je mu je pri­pre­mi­la isto­ri­ja. Za­kli­nju­ći se svo­jom no­vom i, kao što sva­ko vi­di, sve­tom mi­si­jom, po­di­žu­ći iz­nad gla­va svo­je rat­nič­ko oruž­je”.
Tu­ži­lac: Op­tu­že­ni Ba­ki­ću! Po­slu­šaj­te pa­žlji­vo taj­nu cir­ku­lar­nu na­red­bu, ko­ju ste iz­da­li pri­je na­stu­pa­nja. Či­tam: „Po­bu­nje­ni­ci Om­ske, To­bolj­ske i Če­lja­bin­ske gu­ber­ni­je upu­ti­li su nam Pr­vu si­bir­sku na­rod­nu di­vi­zi­ju, za­jed­no sa svo­jim ora­čem, na­čel­ni­kom To­kar­je­vim na če­lu. Dva par­ti­zan­ska od­re­da ko­ji su u po­sljed­nje vri­je­me sti­gli iz Sa­mar­ske, Oren­bur­ške i Tur­gan­ske gu­ber­ni­je, ta­ko­đe, zah­ti­je­va­ju us­po­sta­vlja­nje no­vog po­ret­ka”... Šta je ov­dje tač­no, a šta ni­je?
(Na­sta­vi­će se)