Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Ta­da­šnji Tol­sto­jev od­nos pre­ma že­ni ni­je bio jed­no­zna­čan i jed­no­stran. On je osta­jao vje­ran svo­jim shva­ta­nji­ma i što je naj­va­žni­je, ni­je po­pu­stao že­ni. Isto­vre­me­no, raz­mi­šlja­ju­ći o to­me šta se sve de­ša­va, pri­je sve­ga, on je okri­vlji­vao se­be za gre­ho­ve iz mla­do­sti. Po­sli­je naj­te­žih hi­ste­rič­nih sce­na So­fi­je An­dre­jev­ne, on je pri­si­lja­vao se­be da ne po­ka­zu­je mr­žnju pre­ma že­ni. Za raz­li­ku od dru­gih, on je sma­trao da je ona bo­le­sna i tre­ba se bri­nu­ti o njoj, da je ne tre­ba na­pu­sti­ti i osta­vi­ti sa­mu. Po nje­go­vom mi­šlje­nju, ta­kav po­stu­pak bio bi ego­i­zam i pri­je sve­ga od­no­sio bi se na nje­ga. Tol­stoj je bio mno­go ve­zan za nju i dra­ma­tič­no je do­ži­vlja­vao te do­ga­đa­je iz brač­nog ži­vo­ta. Bri­nu­ći o svo­joj že­ni, 30. av­gu­sta Tol­stoj je za­pi­sao u svom dnev­ni­ku:„Tu­žno je bez nje. Njo­zi je gro­zno. Za nju ne­ma mi­ra“.U si­tu­a­ci­ju po­ro­dič­nog ras­ko­la i ne­slo­ge po­la­ko su se upli­ta­li i dru­gi lju­di, i oni naj­bli­ži i pri­sta­li­ce i go­sti, ko­ji su do­la­zi­li u Ja­snu Po­lja­nu.
U cen­tru je bio Lav Ni­ko­la­je­vič. On je sto­ič­ki pod­no­sio sve to šta se de­ša­va­lo i ve­o­ma ri­jet­ko do­zvo­lja­vao se­bi da se iz­ja­sni o svo­joj po­zi­ci­ji. Evo jed­nog mi­šlje­nja: „U pi­smi­ma Čert­kov mi upu­ću­je pre­ko­re i po­ma­lo op­tu­žu­je. Ta pi­sma me ko­ma­da­ju na dje­lo­ve. Po­ne­kad po­mi­slim da je naj­bo­lje sve na­pu­sti­ti, oti­ći ne­kud i mir­no umri­je­ti“.
Nje­go­va že­na So­fi­ja An­dre­jev­na mu je če­sto za­da­va­la mu­ke, kad je u pi­ta­nju Čert­kov. 24.ju­la 1910.go­di­ne on je za­pi­sao u dnev­ni­ku: „Od­nos pre­ma S. An­dre­jev­noj je ostao isti. Zdra­vlje mi je ma­lo bo­lje. Ali za­to se So­fi­ja An­dre­jev­na po­na­ša lo­še. Ona je si­noć ci­je­lo vri­je­me bi­la za­jed­no sa mnom i Čert­ko­vom i ni­je do­zvo­lja­va­la da nas dvo­ji­ca raz­go­va­ra­mo na­sa­mo. Da­nas je ta­ko­đe sa na­ma. Ali ja sam ustao i pi­tao ga da li se sla­že sa onim što sam mu na­pi­sao? Ona je ču­la i pi­ta­la me o če­mu ja to pri­čam. Re­kao sam da joj ne­ću od­go­vo­ri­ti. Ona je oti­šla uz­ne­mi­re­na i iz­ner­vi­ra­na. Šta ja tu mo­gu. Me­ni lič­no je ne­pod­no­šlji­vo te­ško. Ni­šta ne ra­dim. Pi­sma mi ni­je­su bit­na, či­tam sva­ka­kve glu­po­sti. Od­la­zim na spa­va­nje uz­ne­mi­ren i bo­le­stan“.
Si­tu­a­ci­ja u po­ro­di­ci je stal­no lo­ša. 27. ju­la on je za­pi­sao: „Si­tu­a­ci­ja u ku­ći je ista. Iz­gle­da mi da ovo za­tiš­je na­ja­vlju­je bu­ru. An­drej ula­zi i pi­ta me da li ima pa­pi­ra? Re­kao sam mu da ne že­lim da od­go­va­ram na nje­go­va pi­ta­nja. Mno­go mi je te­ško. Ne vje­ru­jem u to da oni že­le sa­mo no­vac. To je stra­šno“.
Isto­vre­me­no La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču su se ot­kri­va­li dru­gi ho­ri­zon­ti. „Lju­bav je, go­vo­rio je on, spa­ja­nje du­ša dva odvo­je­na ti­je­la. Lju­bav je je­dan od na­či­na uka­zi­va­nja Bo­ga, kao što je i ra­zum Nje­go­vo uka­zi­va­nje. Vje­ro­vat­no po­sto­je i dru­gi na­či­ni ja­vlja­nja Bo­ga. Pre­ko lju­ba­vi i ra­zu­ma mi sa­zna­je­mo za Bo­ga, ali se On ne pri­ka­zu­je u svoj svo­joj ve­li­či­ni, jer to ni­je mo­gu­će...“
Lav Ni­ko­la­je­vič je na­la­zio sna­ge u se­bi da osta­ne svoj i na­sta­vljao da ži­vi po svom ubje­đe­nju i nje­go­vo vi­đe­nje ži­vo­ta je bi­lo ne­u­po­re­di­vo ši­re i bo­ga­ti­je od okru­že­nja. Osam­de­se­to­dvo­go­di­šnji Tol­stoj je, kao i ra­ni­je, ži­vio pu­nim in­te­lek­tu­al­nim ži­vo­tom. Mno­go je či­tao, če­sto bi­vao udu­bljen u mi­sli, po­no­vo iš­či­ta­vao ci­je­nje­ne fi­lo­zo­fe i vo­lje­ne pi­sce, na­sta­vljao da pi­še i vo­di dnev­nik i bio pun no­vih knji­žev­nih za­mi­sli. Či­tao je psi­hi­ja­tri­ju, fi­lo­zo­fi­ju i de­talj­no pra­tio sve no­vi­te­te u fran­cu­skoj knji­žev­no­sti. Kao i uvi­jek, imao je ši­rok krug in­te­re­so­va­nja. To­lstoj se in­te­re­so­vao za na­bav­ku knji­ga u bi­bli­o­te­ka­ma, ko­je bi mo­gao da ko­ri­sti obič­ni na­rod i on je uzeo uče­šća u iz­bo­ru ta­kvih knji­ga, bi­ra­ju­ći naj­o­snov­ni­je i naj­ne­op­hod­ni­je.
On je po­le­mič­ki re­a­go­vao na kul­tur­na de­ša­va­nja u ok­to­bru te go­di­ne, na pri­mjer, shva­ta­ju­ći po­pu­lar­nost Do­sto­jev­skog kao kul­tur­ni fe­no­men, ko­ji zah­ti­je­va po­seb­nu pa­žnju. Do zad­njeg da­na svog ži­vo­ta on je po­ka­zi­vao ve­li­ko in­te­re­so­va­nje pre­ma okru­že­nju i, kao i ra­ni­je, odr­ža­vao ko­mu­ni­ka­ci­ju sa ši­ro­kim kru­gom lju­di.
Za nje­ga ni­je­su bi­li dra­go­cje­ni raz­go­vo­ri sa­mo sa isto­mi­šlje­ni­ci­ma i go­sti­ma, ko­ji su do­la­zi­li u Ja­snu Po­lja­nu, već i raz­go­vo­ri sa lju­di­ma iz na­ro­da, ko­je je slu­čaj­no sre­tao i ko­ji su pri­ča­li svo­je pri­če. On je do­bi­jao mno­go pi­sa­ma, če­sto pu­ta od ne­po­zna­tih lju­di i tru­dio se da ih uva­ži, ta­ko što im je svi­ma od­go­va­rao lič­no ili uz po­moć ne­kog iz ku­će. Vo­lio je du­go da še­ta, ja­šu­ći svo­ga ko­nja i obi­la­zi svo­ja omi­lje­na mje­sta po oko­li­ni, a uve­če da igra šah do iz­ne­mo­glo­sti sa Gol­den­vej­ze­rom, ili slu­ša nje­go­vo svi­ra­nje na kla­vi­ru. Tol­stoj je fi­zič­ki sla­bio i to je po­vre­me­no uti­ca­lo na nje­gov elan i osta­le ak­tiv­no­sti.
(Na­sta­vi­će se)