Preveo i priredio: Slavko Šćepanović


Iz za­ključ­ka op­tu­žni­ce:
„U sep­tem­bru 1921. go­di­ne, ka­da je ge­ne­ral Ba­kić po­veo na­pad na So­vjet­sku Ru­si­ju, u bor­bi sa eks­pe­di­ci­o­nim kor­pu­som Cr­ve­ne Ar­mi­je Oren­bur­ški kor­pus i „na­rod­na di­vi­zi­ja” bi­li su raz­bi­je­ni”...
Ba­ki­ća su raz­bi­li rad­ni­ci i se­lja­ci. Iz­vo­ri nje­go­vog stal­nog stra­ha ko­ji ga je pri­ti­skao bi­li su ru­ski, mon­gol­ski i tuv­ski voj­ni­ci. Nje­gov štab, nje­gov lu­ta­ju­ći kor­pus, pro­gu­tao je opa­sno pri­je­te­će Ulja­su­taj­sko mo­re, ko­je se raz­li­lo na sto­ti­ne ki­lo­me­ta­ra.
Ka­ko je to bi­lo?
Od­go­vor na ovo pi­ta­nje bi, oči­gled­no, bi­lo ko­ri­sno za­po­če­ti is­prav­kom ci­ta­ta iz op­tu­žni­ce: Tvr­đa­vu Ša­ra-Su­me Ba­kić ni­je na­pu­stio u sep­tem­bru, ne­go u ju­lu 1921. go­di­ne. U taj­noj sve­sci Smolj­ni­an Ter­van­da sa­ču­van je krat­ki za­pis ma­sti­lja­vom olov­kom: „Jul, 14 Bur­čum”. I da­lje: „Av­gust, 29, pre­laz tri­na­e­ste ko­njič­ke di­vi­zi­je u na­pad”.
Ko­me­sar tri­na­e­ste di­vi­zi­je N.F. Jev­se­jev bur­čum­sku bit­ku na­zi­va ključ­nom za raz­bi­ja­nje Ba­ki­ća. Na mar­šu iz Sed­mo­pa­le­stin­ska, tri­na­e­sta di­vi­zi­ja je pre­tr­pje­la ve­li­ka is­ku­še­nja. Na pu­tu od Vo­ro­nih Gni­je­zda do Bur­ču­ma, di­vi­zi­ja se kre­ta­la po pje­šča­nim ste­pa­ma, bez sta­nov­ni­štva i bi­lo ka­kvog ra­sti­nja, ka­me­nim po­lji­ma, uža­snim pro­stran­stvi­ma za ko­nji­cu, na ko­ji­ma se šlju­nak smje­njuj­nje ob­lu­ci­ma, a ob­lu­ci si­li­ci­jum­skim slo­je­vi­ma. Žeđ. Glad. Je­li su gor­ku hu­di­ku i pro­se­no kla­sje. Bli­je­do, zu­ba­to sun­ce da­nju, a le­de­na stud no­ću. Umi­ra­li su lju­di, cr­ka­va­li ko­nji i ka­mi­le...
Bez ri­je­či rop­ta­nja.
I sko­ro u ho­du, u dvje­ma ko­lo­na­ma, di­rekt­no u bit­ku za Bur­čum.
Bit­ka za Bur­čum, ko­ja je za­po­če­la u 10 ča­so­va, vr­hu­nac je do­sti­gla oko pod­ne. Na boj­nom po­lju ni­je bi­lo pje­ša­ka. I sa jed­ne i sa dru­ge stra­ne sa­mo ko­nji­ca. Oko še­sna­est ča­so­va cr­ve­ni lo­me Ba­ki­ća, či­ja je voj­ska od šest hi­lja­da bo­ra­ca po­pu­sti­la, pri­ti­snu­ta uz Cr­ni Ir­tiš, sti­je­šnje­na me­đu nje­go­vim oba­la­ma, ska­če u ri­je­ku, pli­va po nje­noj po­vr­ši­ni da bi na za­vi­jut­ku iza­šla iz vo­de i upu­za­la na­trag u Ša­ra-Su­me.
Tu­ži­lac (Ba­ki­ću): Ku­da je po­šao kor­pus po­sli­je gu­bit­ka Bur­ču­ma i Ša­ra-Su­me?
Ba­kić: U re­jon Kob­doa, pre­ko mon­gol­skog pre­vo­ja.
Tu­ži­lac: Da li su vas cr­ve­ni pra­ti­li?
Ba­kić: Bez na­ro­či­te upor­no­sti. Pre­voj je za­vi­ja­vao sni­jeg.
Tu­ži­lac: Ko­ja je bi­la va­ša pr­va za­jed­nič­ka ope­ra­ci­ja sa Kaj­go­ro­do­vim?
Ba­kić: Op­sa­da Baj­ka­lo­va u mon­gol­skom ma­na­sti­ru Sa­rul Gunj.
Tu­ži­lac: Da li ste vi ob­na­ro­do­va­li po­ziv Baj­ka­lo­vu sa za­htje­vom da ka­pi­tu­li­ra, uz ga­ran­ci­ju pu­ne am­ne­sti­je za sva­ko­ga ko se pre­da?
Ba­kić: Da, na dan do­bi­ja­nja.
Tu­ži­lac (pred­sje­da­va­ju­ćem): Dru­že se­kre­ta­re...
Še­me­tov (po­sli­je obje­lo­da­nji­va­nja nje­go­ve iz­ja­ve na za­htjev tu­ži­o­ca): Da, po­tvr­đu­jem to što sam re­kao isljed­ni­ku. Po­ziv Baj­ka­lo­vu ni­je bio ob­na­ro­do­van od­mah, ne­go u po­čet­ku sa­mo uskom kru­gu voj­nih star­je­ši­na.
Tu­ži­lac: Op­tu­že­ni Ba­ki­ću!
Ba­kić: Ja sam, oči­gled­no, ne­što za­bo­ra­vio... Sa­da se pri­sje­ćam... Mje­sto gdje sam ja do­bio ul­ti­ma­tum ni­je ima­lo oko­li­nu sa is­pa­šom za ko­nje. Zbog to­ga je tre­ba­lo mi­je­nja­ti lo­ka­ci­ju. Otu­da i iz­dr­ža­va­nje.
Tek što se po­ja­vlji­va­la zo­ra na dan 20. sep­tem­bra, a ba­ki­ćev­ci i ka­jo­go­ro­dov­ci su kao mra­vi po­mi­lje­li ka ma­na­sti­ru... Išli su če­lom. Ko­lo­ne su pa­da­le, njih su za­mje­nji­va­le dru­ge. Pro­va­li­li su u ma­na­stir. Po­če­la je bor­ba pr­sa u pr­sa. Ali te­ško je sa­vla­da­ti lju­de ko­ji su od­luč­ni da se bra­ne do po­sljed­nje­ga. Od­stu­pa­nje. Či­ta­vo po­lje is­pred ma­na­sti­ra je bi­lo pre­kri­ve­no le­še­vi­ma. Oko tri­sta lju­di je po­gi­nu­lo u na­pa­du. Ta­kav ne­u­spjeh je za­bri­nuo ru­ko­vod­stvo. Ka­ko je to mo­glo da se do­go­di? Ni­je­su mo­gli sa­vla­da­ti ta­ko ma­lu gru­pi­cu!... Svi su okri­vlji­va­li Ba­ki­ća.
Ta­da je on od­lu­čio da iz po­vor­ke po­zo­ve svo­je Si­zran­ce. „Slav­ni Si­zran­ci” – go­vo­rio je on – U vas se na­dam! Ko­za­ci zna­ju da se bo­re sa­mo na ko­nji­ma, a ne kao pje­ša­ci. Za­u­zmi­mo Ku­re! ” „Za­u­zmi­mo!” – od­go­va­ra­ju oni. Kre­nu­li su Vol­ža­ni. Sam Ba­kić ih je po­veo u bor­bu. Ali, ubr­zo su bi­li raz­bi­je­ni i oni. Po­ku­ša­li su da klik­nu do­bro­volj­ce iz Ku­re-a, ali ta­kvih se oda­zva­lo sa­mo dva­na­est. Po­sli­je ne­ko­li­ko ne­u­spje­lih po­ku­ša­ja da za­u­zme Ku­re, Ba­kić se pri­mi­rio... po­gnuo le­đa. Po­dje­ti­njio je. Uz se­be je dr­žao ga­ta­ra ko­ji mu je u bob vra­čao: „bi­ti, ili ne bi­ti!”

RU­SKI DOM

So­vjet­ska voj­ska i mon­gol­ska na­rod­na ar­mi­ja, ušle su u Ur­gu. Un­gern je u bjek­stvu bio uhva­ćen, osu­đen u No­vo­ni­ko­laj­sku i 15. sep­tem­bra 1921. go­di­ne je stri­je­ljan po pre­su­di Vr­hov­nog tri­bu­na­la.
Me­đu­tim, ma­ši­ne­ri­ja ko­ju je on po­mje­rio, još uvi­jek se ru­ši­la, ubi­ja­la i si­ja­la strah. Pod­vig bra­ni­la­ca Sa­rul-Gu­i­ja pri­bli­žio ju je pro­pa­sti, ali još ni­je do­šlo do su­da­ra. Ba­kić po­ku­ša­va da kon­so­li­du­je po­lu­ra­str­ga­nu voj­sku, po­pu­nja­va­ju­ći je gru­pa­ma za­lu­ta­lih avan­tu­ri­sta. Ali, igra je za­vr­še­na, bez­dan zo­ve.
U od­re­du ata­ma­na Ka­zan­co­va do­la­zi do ne­re­da, ko­ji pre­tva­ra tog nad­me­nog rat­ni­ka u Ba­ki­će­vog si­ro­ma­ha.
A hi­lja­de skit­ni­ca, ko­ji odav­no vre­ba­ju pri­li­ku da se vra­te u Ru­si­ju, do­bi­ja­ju sa­da tu mo­guć­nost, i po­dig­nuv­ši nad gla­va­ma bor­be­no oruž­je, idu ku­ći, pri­je­te­ći sva­ko­me ko bi im se su­prot­sta­vio na pu­tu.
Sa ka­me­ni­tog uz­vi­še­nja do­bro se vi­de va­tre i zga­ri­šta oko ri­je­ka.
Raz­bi­je­na gru­pa ko­nja­ni­ka, ša­či­ca tje­lo­hra­ni­te­lja, i sam go­spo­din Ba­kić sa na­ši­ve­nim na abaj­li­ju sre­brom, ko­tr­lja se sa uz­vi­še­nja. U kr­žlja­vim žbu­no­vi­ma lju­di. Po­lu­le­že­ći, pod oruž­jem ili ne­na­o­ru­ža­ni, sje­de nad za­di­mlje­nim ko­tli­ći­ma i ka­zan­či­ći­ma i ne­što iz njih uzi­ma­ju.
Ba­ki­će­va voj­ska ni­je ni po­mi­šlja­la da im je mu­dri čo­vjek iza le­đa. Kroz gu­stu, ne­pro­vid­nu ma­glu, on je kao ura­gan na­sr­nuo na Ba­ki­ća i iz upo­ri­šta pu­cao u za­štit­ni­cu sna­ga na­pa­da. Osam ge­ne­ra­la su od­mah shva­ti­li da su iz­gu­bi­li bit­ku sa se­lja­kom-ge­ja­kom. Raz­bi­jen je po­sljed­nji obruč raz­boj­nič­ke ban­de.
Pe­nju­ći se uz ob­ro­nak na za­pje­nu­ša­nom ko­nju, Ba­kić je za so­bom vi­dio sli­ku pro­pa­sti i po­gi­bi­je. Tu je on cr­ve­ni­ma osta­vio dio svo­ga šta­ba, svu ko­mo­ru i pre­ko dvi­je hi­lja­de za­ro­blje­ni­ka.
KRAJ