Igra­li su u sre­bro. Smolj­ni­na Ter­van­da ni­je išla kar­ta i sa sva­kim obr­ta­jem dže­po­vi su mu se pra­zni­li.
–Idem na sve – re­kao je, iz­va­dio osta­tak ci­ga­re­ta iz ma­siv­ne sre­br­ne ta­ba­ke­re, sta­vio je na kar­ta­ški sto i re­kao:
– Otvo­ri­te kar­tu, na­red­ni­če!
Na­red­nik je iz­vu­kao pu­ba her­ca.
– Pa­li­ca – re­kao je on i rav­no­du­šno kuc­nuo do­bi­je­nom ta­ba­ke­rom, po­čeo va­di­ti iz dže­pa i re­đa­ti is­pod la­sti­ša u ta­ba­ke­ru šan­gaj­ske ci­ga­re­te.
–Smolj­nin Ter­vand, na­čel­nik šta­ba kor­pu­sa, vra­tio se ku­ći pri­je že­ne, ko­ja se za­ba­vlja­la ple­som na ofi­cir­skoj sve­ča­no­sti. Oče­ku­ju­ći je, sje­dio je za sto­lom i, kao što mu se če­sto do­ga­đa­lo u po­sled­nje vri­je­me, is­pi­jao iz ča­še žuć­ka­sti šver­co­va­ni al­ko­hol. Na sto­noj da­sci je le­žao „bru­ning”. Kad se že­na po­ja­vi­la, re­kao joj je ja­snim i gru­bim gla­som:
–Po­no­vo si le­ža­la na zno­ja­voj ru­ci pi­ja­nog gu­sa­ra!
A on­da je, sa iz­ne­nad­nim na­stu­pom gnje­va, pod­vik­nuo:
–Marš uza zid!
–Bog s to­bom, Iva­ne...
–Ni ri­ječ! Za ka­znu zbog la­ko­mi­sle­nog od­no­sa pre­ma brač­nim oba­ve­za­ma od­re­đu­jem ti po­la sa­ta sta­ja­nja uza zid u tom po­lo­ža­ju i da stal­no gle­daš u ovu stvar­či­cu. Mrd­neš li, pu­cam bez upo­zo­re­nja.
De­set mi­nu­ta, pet­na­est. Že­ni­no ti­je­lo po­la­ko kli­zi ni­za zid. Ne­svje­sti­ca.
Ovaj spe­ci­fič­ni do­ga­đaj iz ži­vo­ta na­čel­ni­ka šta­ba kor­pu­sa za­pi­san je u ma­te­ri­ja­li­ma od­go­va­ra­ju­ćeg pred­me­ta u to­mu 1, na stra­ni 86. Od­mah se mo­že za­klju­či­ti da nje­go­va su­ro­vost, ko­ju je is­po­lja­vao u su­ko­bi­ma sa Ba­ki­ćem, ni­je bi­la usmje­re­na sa­mo u prav­cu že­ne.
On je sve znao o svo­jim pot­či­nje­ni­ma. U nje­go­vim ru­ka­ma su bi­li svi kon­ci kon­tra­i­stra­ge, a taj­na agen­tu­ra mu je do­la­zi­la na sa­sta­nak i pla­ća­na je nje­go­vom ru­kom.
Po hi­je­rar­hi­ji či­no­va, Smolj­nin Ter­vand je bio sa­mo za ste­pen ni­ži od Ba­ki­ća, dru­ga lič­nost u kor­pu­su. A po te­ži­ni i od­go­vor­no­sti go­to­vo pr­va.
Ge­ne­ral je bio ve­o­ma mlad, bez bit­ni­jeg rat­nog is­ku­stva, ali je imao dr­ža­nje kao pra­vi voj­sko­vo­đa. Ni­je vo­lio mno­go da go­vo­ri i vi­če. Ni­je vo­lio ni da se ša­li. Bio je osje­tljiv, a pec­kao je, naj­če­šće, taj­no. Po pri­ro­di je bio di­plo­ma­ta. Sam je go­vo­rio da je član par­ti­je ka­de­ta. Ok­to­bar­sku re­vo­lu­ci­ju je sma­trao ek­ce­som, po­ja­vom ko­ja ne po­ti­če iz lo­gi­ke.
Anen­kov 23. ja­nu­a­ra pot­pi­su­je na­red­bu broj 23, ko­ja gla­si: „Ata­man Du­tov je iz­ra­zio že­lju da se upi­še u spi­sak lejb-ata­man­skog pu­ka (anen­kov­skog V.Š.)... Iskre­no se ra­du­jem...” Na­red­bo­dav­ni dio tog do­ku­men­ta či­ni i „že­lju” Du­to­va fak­tom. Tu je re­če­no: „Na­čel­ni­ka Sed­mo­ri­ječ­kog kra­ja, ata­ma­na svih ko­zač­kih voj­ski, ge­ne­ra­la-laj­tan­ta Du­to­va, upi­sa­ti u spi­sak lejb-ata­man­skog pu­ka ko­ji no­si mo­je ime (pod­vu­kao V.Š.).”
Du­tov ta­ko po­sta­je voj­nik Anen­ko­va. Ma­da po­ča­sni, na­rav­no.
S no­vim na­čel­ni­kom Ba­kić je pri­hva­tio i nje­go­ve me­to­de: Zvjer­stva, po­na­ša­nje pre­ma svo­ji­ma i ci­vil­nom sta­nov­ni­štvu, dže­la­ti si­ju smrt bez po­vo­da, za sva­ki slu­čaj. Smrt je iz­gu­bi­la sva­ki smi­sao i zbog to­ga po­sta­la bes­kraj­no uža­sna.
Na su­du se Ba­kić skri­vao pod ma­skom hu­ma­no­sti.
–Ja sam vi­še pu­ta pi­sao Anen­ko­vu, upo­zo­ra­va­ju­ći ga da ne mo­že ta­ko su­ro­vo po­stu­pa­ti pre­ma sta­nov­ni­štvu.
–Oda­kle i ku­da ste vi pi­sa­li? – pi­tao je tu­ži­lac.
Usli­je­di­lo je ne­ra­zu­mlji­vo mr­mlja­nje.
On ni­je mo­gao pi­sa­ti. Do Sed­mo­ri­ječ­ja Ba­kić i Anen­kov su sa­mo ču­li je­dan za dru­gog.
–Ja sam te­žio da olak­šam po­lo­žaj se­lja­ka u Sed­mo­ri­ječ­ju – re­kao je na­kon jed­nog mi­nu­ta Ba­kić.
No i za te nje­go­ve ri­je­či mo­gli su se na­ći sa­mo de­man­ti­ji.(Na­sta­vi­će se)

preveo i priredio:
slavko šćepanović