U svom dnev­ni­ku „Lju­bav i bunt“ iz 1910. go­di­ne So­fi­ja An­dre­jev­na Tol­stoj, su­pru­ga La­va Tol­sto­ja, po­seb­no se osvr­nu­la na nje­gov te­sta­ment, ko­ji je on mi­je­njao vi­še pu­ta. Pri­ča o te­sta­men­tu je tra­ja­la du­go. Go­di­ne 1891. pi­sac se jav­no od­re­kao pra­va na do­bit od svo­jih pro­da­tih knji­žev­nih dje­la u ko­rist op­šteg do­bra, me­đu­tim, svo­ju zad­nju od­lu­ku do­nio je 1910. go­di­ne i za na­sled­ni­ka od­re­dio svo­ju naj­mla­đu kćer­ku Alek­san­dru.
Go­di­ne 1891. Tol­stoj je za­pi­sao u dnev­ni­ku: „Ona ne ra­zu­mi­je, a i dje­ca ne shva­ta­ju, dok tro­še taj no­vac od pro­da­tih mo­jih knji­ga, sva­ka po­tro­še­na ru­blja me­ni do­no­si pat­nju i sra­mo­tu. Ja se sra­mim to­ga i za­što kri­ti, ako je to isti­na“. Te iste go­di­ne Tol­stoj se jav­no od­re­kao pra­va na do­bit od pro­da­tih svo­jih knji­žev­nih dje­la, ko­ja su na­pi­sa­na i ob­ja­vlje­na po­sli­je 1881. go­di­ne.
Mar­ta 27. 1895. go­di­ne Lav Ni­ko­la­je­vič je za­pi­sao ne­zva­nič­nu opo­ru­ku u svoj dnev­nik, u ko­joj se obra­tio na­sled­ni­ci­ma sa mol­bom da se od­rek­nu pra­va svo­ji­ne na nje­go­va dje­la.
Na­kon ne­ko­li­ko go­di­na So­fi­ja A. Tol­stoj, sa­znav­ši za to, za­pi­sa­la je: „Ja sma­tram be­smi­sle­nim i lo­šim da se dje­la La­va Tol­sto­ja ko­ri­ste kao op­šte do­bro.
Ja vo­lim svo­ju po­ro­di­cu i že­lim joj bla­go­sta­nje, a kad bi se nje­go­va dje­la ko­ri­sti­la kao dru­štve­na svo­ji­na, mi bi­smo ča­sti­li bo­ga­te iz­da­vač­ke ku­će, po­put Mark­sa, Ce­tli­na i dru­gih. Ja sam re­kla La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču, ako on umre pri­je me­ne, da mu ne­ću is­pu­ni­ti že­lju i da se ne­ću od­re­ći pra­va na nje­go­va knji­žev­na dje­la. Ako bih ja na to gle­da­la bla­go­na­klo­no i po­zi­tiv­no i sma­tra­la to pra­ved­nim, ja bih mu pri­či­ni­la za­do­volj­stvo dok je on živ, a po­sli­je nje­go­ve smr­ti to ne bi ima­lo ni­ka­kvog smi­sla za nje­ga“. U lje­to 1897. go­di­ne Tol­stoj je po tre­ći put po­ku­šao da ode od ku­će, ali mu se na­mje­ra ni ovaj put ni­je ostva­ri­la.
11. av­gu­sta 1908. go­di­ne Tol­stoj je za­pi­sao u svoj dnev­nik odav­no že­lje­nu opo­ru­ku da nje­go­vi na­sled­ni­ci ustu­pe dru­štvu na ko­ri­šće­nje to šta je on na­pi­sao, a 4. fe­bru­a­ra 1909. go­di­ne on je po­no­vo za­mo­lio na­sled­ni­ke da ras­po­di­je­le ze­mlju se­lja­ci­ma i od­rek­nu se pra­va svo­ji­ne na nje­go­va dje­la, ne sa­mo na ona ko­ja su već da­ta, već sve što je on na­pi­sao da se pre­da dru­štvu na ko­ri­šće­nje.
Te iste go­di­ne, dok je to­kom je­se­ni bo­ra­vio u go­sti­ma kod Čert­ko­va u Kr­jok­ši­nu, Tol­stoj je pot­pi­sao pr­vu va­ri­jan­tu svog for­mal­nog te­sta­men­ta u pri­su­stvu tri svje­do­ka, sa ko­jim su bi­li u skla­du svi pa­pi­ri, ko­ji su osta­li po­sli­je nje­go­ve smr­ti, da nje­go­va dje­la ne mo­gu po­sta­ti ni­či­ja lič­na svo­ji­na i mo­gu se bes­plat­no iz­da­va­ti i pre­štam­pa­va­ti, kao i da se mo­ra­ju pre­da­ti Čert­ko­vu na ras­po­la­ga­nje. Ka­ko se ka­sni­je po­ka­za­lo, do­ku­ment ni­je imao prav­nu sna­gu, jer ni­je bio ime­no­van bu­du­ći vla­snik, pa je pre­nos vla­sni­štva bio one­mo­gu­ćen.
Mo­rao se od­re­di­ti na­sled­nik, ko­ji će po­što­va­ti Tol­sto­je­vu vo­lju i iz­bor je pao na nje­go­vu naj­mla­đu kćer­ku Alek­san­dru. 27. ok­to­bra 1909. go­di­ne ona je na­pi­sa­la Čert­ko­vu: „Vi ste pri­ja­te­lji i od­lu­či­te da li mo­že­te po­vje­ri­ti me­ni ta­ko ve­li­ku oba­ve­zu. Ja vi­dim sa­mo ovaj je­di­ni iz­laz i za­to ću se pri­hva­ti­ti to­ga i znam da ne­će­te za­ža­li­ti što ste baš me­ne oda­bra­li, iako ću mo­ra­ti mno­go šta te­ško da pre­ži­vim“. 1. no­vem­bra je Lav Ni­ko­la­je­vič već pot­pi­sao tekst te­sta­men­ta, ko­jim je Alek­san­dra Ljvov­na Tol­stoj od­re­đe­na je­di­nim na­sled­ni­kom nje­go­vog knji­žev­nog stva­ra­la­štva.
Kćer­ke Ma­ri­ja i Ta­tja­na su bi­le ve­o­ma bli­ske ocu, a zad­njih go­di­na, na­kon Ma­ri­ji­ne smr­ti i Alek­san­dra. O svo­joj po­seb­noj na­klo­no­sti pre­ma naj­mla­đoj kće­ri on je pi­sao u svom dnev­ni­ku: „Sa­ša me i ve­se­li i za­bri­nja­va. Dra­go mi je što je vo­lim i gr­dim se­be zbog to­ga što u to­me pre­tje­ru­jem“. Ona mu je u sve­mu po­ma­ga­la, za sve ga po­dr­ža­va­la i bi­la iskren pri­ja­telj.
Či­tav svoj ži­vot Tol­stoj je bio na ni­ša­nu kri­ti­ča­ra. Mno­gi sa­vre­me­ni­ci su nje­go­vo „go­spo­do­va­nje“ u Ja­snoj Po­lja­ni shva­ta­li kao pro­ti­vur­ječ­nost nje­go­vog uče­nja. Vi­so­ki ide­a­li, ko­ji­ma je stre­mio, bi­li su ne­u­vjer­lji­vi sa nji­ho­ve tač­ke gle­di­šta, jer lič­no ni­je bio do­sle­dan. Na pi­smo stu­den­ta iz Ki­je­va, u ko­jem mu je taj stu­dent pred­la­gao da se od­rek­ne gro­fof­ske ti­tu­le, da po­di­je­li bo­gat­stvo si­ro­ma­šnim i ode od ku­će, Tol­stoj je od­go­vo­rio: „Tač­no je da ja ži­vim sa po­ro­di­com u sram­nim uslo­vi­ma ras­ko­ši me­đu si­ro­ma­si­ma i pro­sja­ci­ma, ko­ji me okru­žu­ju, ali ja ne pre­sta­jem da mi­slim i to me sve vi­še mu­či i ne­ma da­na da ne po­mi­slim na is­pu­nje­nje va­šeg pred­lo­ga“.
Po mi­šlje­nju S.Lj. Tol­sto­ja, Čert­kov je „bio ubi­je­đen u to da da­va­njem svo­jih dje­la na ko­ri­šće­nje dru­štvu ima ogro­man dru­štve­ni zna­čaj, jer to mo­ra do­pri­ni­je­ti po­jef­ti­nje­nju i pri­stu­pač­no­sti tih dje­la ši­ro­kim ma­sa­ma“.
Ako se to ne do­go­di, ka­ko je to iz­ja­vio Ser­gej Ljvo­vič Tol­stoj, Čert­kov je sma­trao da će čak „bi­ti odvo­jen od su­šti­ne,ko­ja je sa­stav­ni dio nje­go­vog ži­vo­ta“.
(Na­sta­vi­će se)
Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ