Preveo i priredio: Slavko Šćepanović


Dže­lat: Ba­ti­na i me­tak. Avan­tu­rist. Bi­će ko­je raz­mi­šlja ru­tin­ski, a po­ne­kad i ne­ra­zum­no. Sav je u pro­šlo­sti. Tvo­rac „vje­či­tih pra­vi­la” ko­ja po­ti­ču od ba­ti­na­ške aka­de­mi­je Ni­ko­la­ja Pr­vog. Mo­nar­hi­sta pr­ve vr­ste.
Kao i ge­ne­ral Bol­di­rov, glav­no­ko­man­du­ju­ći voj­skom Ufim­ske upra­ve, bio je ubi­je­đen da su ru­ski ofi­ci­ri gu­blje­njem či­no­va do­sta vi­so­kih i sta­bil­nih dr­žav­nih pri­vi­le­gi­ja, tra­di­ci­ja, po­lo­ža­ja u dru­štvu, po­stra­da­li vi­še od bolj­še­vič­kog pre­vra­ta, ne­go dru­gi pri­vi­le­go­va­ni ru­ski slo­je­vi.
Ba­ki­ća su na su­du pi­ta­li:
– Da li su vam po­zna­ta mo­nar­hi­stič­ka ubje­đe­nja ba­ro­na Un­ger­na?
– Ne – od­go­vrio je op­tu­že­ni.
– Da li, u isto vri­je­me, do­bro pam­ti­te nje­go­vu na­red­bu broj 15?
– Da, do­bro ja pam­tim.
Pred­sje­da­va­ju­ći je otvo­rio si­vo-ze­len­ka­sti tom sa pa­pi­ri­ma o is­tra­zi i pro­či­tao iz Un­ge­ro­ve iz­ja­ve slje­de­će mje­sto:
„Ru­si­ju tre­ba gra­di­ti na­no­vo, po dje­lo­vi­ma. Ali kod na­ro­da mi vi­di­mo raz­o­ča­re­nje i ne­po­vje­re­nje u lju­de. Na­ro­du su po­treb­na ime­na. Ime­na svi­ma po­zna­ta, omi­lje­na i uva­ža­va­na. Po­sto­ji sa­mo jed­no ta­kvo ime, za­kon­ski Do­ma­ćin Ze­mlje ru­ske, sve­ru­ski im­pe­ra­tor Mi­ha­il Alek­san­dro­vič...”
– Op­tu­že­ni – re­kao je pred­sje­da­va­ju­ći – obra­ti­te pa­žnju – pa­da u oči da je ri­ječ Do­ma­ćin na­pi­sa­na ve­li­kim po­čet­nim slo­vom. Pre­ma to­me, vi ko­ji do­bro ra­zu­mi­je­te tekst is­ka­za, ni­je­ste mo­gli da ne obra­ti­te pa­žnju na taj de­talj. Un­gern je mo­nar­hi­sta. A vi?
Ba­kić je ću­te­ći gle­dao ne­kud po­red gla­ve pred­sje­da­va­ju­ćeg. Te­ško mu je po­la­zi­lo za ru­kom da iza­đe na kraj sa ta­kvim pi­ta­nji­ma.
Un­gern ni­je vje­ro­vao „ne­u­kom, is­kva­re­nom, re­vo­lu­ci­o­nar­nom Za­pa­du”. Bu­duć­nost svi­je­ta je vi­dio u po­ten­ci­ja­li­ma Is­to­ka. U svo­jim pla­no­vi­ma je stva­rao Žu­tu im­pe­ri­ju pod okri­ljem Ja­pa­na. Bio je ubi­je­đen da svi­jet ne mo­že bez Ki­ne. Po nje­go­vom mi­šlje­nju to je zna­či­lo ula­gi­va­nje, obes­pra­vlji­va­nje mi­li­o­na, ka­da su jed­ni uvi­jek kri­vi, a dru­gi uvi­jek pra­vi.
Okri­lje Ja­pa­na i Ki­ne, uz sa­mo­dr­žav­nu vlast u Ru­si­ji, bi­lo je po­treb­no i Ba­ki­ću. Slo­ven­stvo je on po­dr­ža­vao sa­mo ver­bal­no.
Čo­vjek ne­si­gur­nog i učma­log ka­rak­te­ra, ča­sto­lju­biv, dvo­li­čan, ne­i­sti­nit, če­sto i bez­du­šno od­lu­čan, ali do­bro uvje­žban da ple­te mre­že sit­nih in­tri­ga, i da me­đu­sob­no su­ko­blja­va lju­de.
Pra­vi ki­coš, u bes­pre­kor­no sa­ši­ve­noj uni­for­mi, pod or­de­ni­ma, sa uvi­jek do­tje­ra­nim gu­stim br­ko­vi­ma ko­ji su ima­li po­dig­nu­te špi­ce­ve. Ba­kić je bio se­be­lju­biv. Ži­vio je kao ku­lak. Na pu­to­va­nji­ma je vu­kao sa so­bom: do­ma­ću ži­vi­nu, svi­nje, kra­ve, imao je bo­ga­tu ko­nju­šni­cu pa­rad­nih ko­nja, ko­či­je na fe­de­ri­ma. Sre­bro i zla­to ču­vao je kod se­be u me­tal­nom san­du­ku pod kre­ve­tom. Ni­je za­bo­ra­vljao da mi­je­nja že­ne, i za­kon­ske i lju­bav­ni­ce. U či­ta­vom okru­že­nju upor­no su se na­du­va­va­le gla­si­ne da je dru­gu za­kon­sku že­nu ubio ma­u­ze­rom ra­di tre­će, a da je za tre­ću dao ot­kup­ni­nu ko­ja je, za kor­pus pred­sta­vlja­la to­li­ko fi­nan­sij­sko op­te­re­će­nje da uma­lo ni­je do­šlo do po­bu­ne pot­či­nje­nih.
Bez knji­ga, po­zo­ri­šta i na­u­ke je mo­gao la­ko ži­vje­ti.
Pre­ma tvr­đe­nju is­tra­ge bio je hra­bar, ali se smrt­no pla­šio gro­ma. Da bi se spa­sio od bra­da­vi­ca, is­pod pr­ste­na je no­sio cr­ni ko­nac.
(Na­sta­vi­će se)