Ka­žu da tu­ga za do­mo­vi­nom ne mo­že da ra­ni ni­či­je sr­ce kao ru­sko. Ja to vje­ru­jem.
Osam­na­e­sto­go­di­šnji mla­dić, ko­je­ga je mo­bi­li­sao Ba­kić, u „ko­za­ke” pred sa­mom Ki­nom, mal­te­ne na po­sled­njoj ru­skoj vr­sti, iza­šao je iz šta­ba ko­njič­ko-je­ger­skog pu­ka, pre­šao dvo­ri­šte i za­u­sta­vio se kod ka­pi­ji­ce vr­ta. Pru­žio je ru­ku ka žbu­nu pe­li­na, iz­gnje­čio mi­ri­šlja­vo zrn­ce cvi­je­ta, i po­mi­ri­sao pr­ste. Li­ce za­ču­đe­no, za­mi­šlje­no.
– Što si se za­mi­slio, ko­za­če?
Glas iza le­đa, po­znat sva­ko­me u kor­pu­su, Ba­kić.
Pro­ja­hao je kroz ka­pi­ji­cu na ve­li­čan­stve­nom atu. Za­teg­nuo je ular i usi­lje­no se osmjeh­nuo.
– Da re­ci!
– Pa eto... go­spo­di­ne ge­ne­ra­le...
– Šta eto?
– Mi­ri­še Ru­si­jom... – Dje­čak je po­gle­dao pr­ste i sa­krio ru­ke iza le­đa.
– Po­re­đe­nje ni­je lo­še. Zna­či, že­liš u Ru­si­ju? Ta­mo? Ba­kić je mah­nuo kor­ba­čem u prav­cu gra­ni­ce. A šta ra­diš u šta­bu? Da slu­čaj­no ne nju­škaš na ko­ji na­čin su si­noć tri ko­za­ka iz ko­njič­kog, je­ger­skog pu­ka po­ku­ša­li da uhva­te ma­glu? Dr­ži! Ba­cio je po­vo­dac ko­za­či­ću. Po­ve­di ko­nja u ko­nju­šni­cu i za­tra­ži od star­je­ši­ne pe­de­set ru­ba­lja iz mo­jih re­zer­vi! Bri­ši!
Te ve­če­ri su ko­za­ci iz ko­njič­ko-je­ger­skog pu­ka ju­ri­li dje­ča­ka ko­ji je po­bje­gao pre­ko gra­ni­ce na ge­ne­ral­skom atu. Vra­ti­li su se pra­znih ša­ka. Pe­de­set „ru­ba­lja” obe­ća­nih bje­gun­cu iz re­zer­vi glav­no­ko­man­du­ju­ćeg do­bio je de­žur­ni u pu­kov­skom šta­bu.
U pa­pi­ri­ma is­tra­ge, ra­su­tim po fa­sci­kla­ma, u pe­ri­o­di­ci, na­la­zim ne­što što go­vo­ri o ras­po­lo­že­nju ba­ki­će­va­ca, pri­je sve­ga onih nji­ho­vih dje­lo­va ko­je su šta­bo­vi za po­pu­nu tje­ra­li u od­red stra­hom i pu­šča­nim šip­ka­ma, za ko­je je, kao za onog mla­di­ća, na pri­mjer, tu­đe ne­bo bi­lo ne­bo bez sun­ca.
„Svi že­le ku­ći, a ja že­lim vi­še od svih”.
Obruč oko kor­pu­sa bio je čvrst.
Ba­kić je taj čo­vjek-bu­zdo­van, ko­ji ni­je ni po­mi­šljao na ela­stič­nu po­li­ti­ku, ko­ji u ko­lo­na­ma kor­pu­sa ni­je vi­dio smi­je­šne sud­bi­ne, uvje­re­nja i ka­rak­te­re, ne­go sa­mo jed­no li­ce, po­kor­no, po­ni­zno, sta­ro li­ce pot­či­nje­nog, sje­kao je i li­je­vo i de­sno.
Za­da­tak da sa­ču­va kor­pus kao voj­no-rat­nu or­ga­ni­za­ci­ju – za nje­ga su bi­le stra­že, ka­ra­u­le, puc­nja­va i pro­ga­nja­nje svo­jih.
Obra­ti­mo još jed­nom pa­žnju na svje­do­ka Bo­rov­skog.
„Ni­ka­kvog dru­gog su­da osim polj­skog u od­re­du ni­je bi­lo, i sva­ko istu­pa­nje pro­tiv Ba­ki­ća ocje­nji­va­lo se kao bunt pro­tiv vr­hov­ne vla­sti. Bli­zi­na gra­ni­ce je pr­vih mje­se­ci bi­la ve­li­ko is­ku­še­nje za mno­ge. Raz­lju­ćen zbog ne­stan­ka ne­kih svo­jih ofi­ci­ra i voj­ni­ka, Ba­kić je u jed­nom od svo­jih broj­nih go­vo­ra, lo­me­ći ru­ski je­zik, re­kao:
– Vi mi ni­je­ste po­treb­ni, vi mo­že­te, ako že­li­te po­ći od me­ne, ako ho­će­te i cr­nom đa­vo­lu.
Nje­go­ve ri­je­či su mno­gi mo­gli shva­ti­ti kao fi­gu­ra­tiv­nu do­zvo­lu da po­đu u do­mo­vi­nu... Te no­ći gru­pa od oko če­tr­de­set lju­di, voj­ni­ka i ofi­ci­ra, kre­nu­la je pu­tem ka Ču­gu­ča­ku, sa ci­ljem da pre­đe gra­ni­cu, ali su pri­li­kom na­i­la­ska na pr­vu stra­žu od stra­ne stra­ža­ra, i onih voj­ni­ka ko­ji su bi­li upu­će­ni da ju­re ko­za­ke, bi­li za­dr­ža­ni i po­sli­je sva­nu­ća vra­će­ni u lo­gor. A tu je, uvri­je­đe­ni nji­ho­vim osje­ća­njem pre­ma bolj­še­vi­ci­ma Ba­kić, na­pra­vio okrut­ni ob­ra­čun: sva­kog pe­tog su hva­ta­li, ski­da­li sa nje­ga odje­ću i uda­ra­li pu­šča­nim šip­ka­ma, pri če­mu je sam iz­be­zu­mlje­ni ge­ne­ral, sa li­cem una­ka­že­nim od zlo­be, one ko­ji su već bi­li po­pa­da­li po ze­mlji, uda­rao či­zmom u li­ce”.
Pred­sje­da­va­ju­ći: Sud pri­stu­pa is­tra­ži­va­nju op­tu­žbi sa­dr­ža­nih u is­ka­zi­ma svje­do­ka Ni­go­va. Op­tu­že­ni Ba­ki­ću, ka­ko ste vi bi­li do­bro oba­vi­je­šte­ni, svje­do­ka Ni­go­va na ovo su­đe­nje ni­je bi­lo mo­gu­će po­zva­ti... Ni­gov vas op­tu­žu­je zbog to­ga što vi ne sa­mo što ni­je­ste po­ma­ga­li lju­di­ma da se vra­te u do­mo­vi­nu, ne­go ste i ome­ta­li nji­hov po­vra­tak, ko­ri­ste­ći se pri tom hap­še­njem i ka­žnja­va­njem kon­voj­nih di­vi­zi­o­na onih ko­ji su bje­ža­li, lič­nim obez­bje­đe­njem, ili spe­ci­jal­nim je­di­ni­ca­ma za ve­zu. Sa­mo jed­nom pri­li­kom, ka­ko tvr­di Ni­gov, po­bje­glo je tri­na­est lju­di.
Ba­kić: – Ta­kve gru­pe se ne sje­ćam.
Pred­sje­da­va­ju­ći: – Oni ko­ji su bje­ža­li išli su oba­lom Cr­no­ga Ir­ti­ša u prav­cu Zaj­sa­na.
Ba­kić: – Oba­lom Cr­nog Ir­ti­ša? Tri­na­est? Ne sje­ćam se.
Pred­sje­da­va­ju­ći: – Me­đu nji­ma su bi­le dvi­je že­ne. Po­na­vljam, dvi­je že­ne, od ko­jih je jed­na bi­la sa dje­te­tom.
Ba­kić: – Dvi­je že­ne? Ne sje­ćam se.
Pred­sje­da­va­ju­ći: – Či­ta­va gru­pa je bi­la po­sje­če­na sa­blja­ma.
Ba­kić: – Ta­ko ne­što ni­je mo­glo bi­ti.
Tu­ži­lac je po­gle­di­vao na Ba­ki­ća sa pod­smi­je­hom, i kao da ne­što oče­ku­je.
Ne­što je za­pi­sao u blok-no­te­su.
Od­lo­žio je blok-no­tes na kraj sto­la, a ka­da je pred­sje­da­va­ju­ći pi­tao ima li pi­ta­nja za op­tu­že­nog, do­bro­du­šno je ra­ši­rio ru­ke i po­ka­zao pra­zne dla­no­ve. I, u stva­ri, Ba­kić je bio is­cr­pio mo­guć­nost da ka­že isti­nu, i ni­je ima­lo smi­sla da ga vi­še bi­lo šta pi­ta. Za­tim je usli­je­di­la pa­u­za. Na­kon to­ga no­va pi­ta­nja. I na kra­ju no­va fi­gu­ra na klu­pi op­tu­že­nih – Smolj­nin Ter­vand.
Tu­ži­lac: A sa­da po­sljed­nje: – Mo­že­te li vi, biv­ši na­čel­ni­če šta­ba kor­pu­sa, po­tvr­di­ti ob­ra­čun o ko­je­mu go­vo­ri svje­dok, pu­kov­nik Ni­gov? Da li je on bio?
Smol­nin Ter­vand: – Oči­gled­no, da.
Tu­ži­lac: – Oči­gled­no?
Smolj­nin – Ter­vand: Ja ka­žem: da. Čuo sam o to­me, ali de­ta­lja se, na­ža­lost, ne sje­ćam.
Tu­ži­lac (pred­sje­da­va­ju­ćem): – Jed­no pi­ta­nje To­kar­je­vu.
Pred­sje­da­va­ju­ći (To­kar­je­vu): – Op­tu­že­ni, po­tru­di­te se da usta­ne­te.
Tu­ži­lac (To­kar­je­vu): – Na­kon što je ubi­jen pu­kov­nik Gno­je­vih, vi ste, su­de­ći po du­gim i te­škim po­sle­di­ca­ma, ne­pre­kid­no ko­man­do­va­li ta­ko­zva­nom „na­rod­nom di­vi­zi­jom”. Da li je to tač­no?
To­kar­jev: – Da.
Tu­ži­lac: – Is­pri­čaj­te ka­ko je to bi­lo?
To­kar­jev: Le­te­ći od­red za hap­še­nje tri­na­est od­bje­glih sam opre­mio i pu­stio ja. To ni­je­sam ura­dio po Ba­ki­će­vom na­re­đe­nju. Sve osta­lo je ona­ko ka­ko je iz­ja­vio pu­kov­nik Ni­gov.
Tri bro­ja: 16, 6 i 10.
Ba­kić je na Emilj do­pre­mio še­sna­est hi­lja­da ba­jo­ne­ta i sa­ba­lja.
Ali, gro­ma­da se is­to­pi­la, i na po­čet­ku po­ho­da bi­lo ih je sa­mo šest. De­set hi­lja­da njih je po­sta­lo gra­đa­ni­ma cr­ve­ne Ru­si­je.
Lju­di su od­la­zi­li ku­ći, zbi­ja­ju­ći se u ma­nje ili ve­će gru­pe, ali je po­je­di­nač­no pr­vi sa­vla­dao gra­ni­cu mla­dić-ko­zak na pa­rad­nom atu nje­go­vog ve­li­čan­stva, ge­ne­ra­la Ba­ki­ća.
(Na­sta­vi­će se)

preveo i priredio:
slavko šćepanović