Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Na­sta­vlja­ju da se ni­žu kob­ni do­ga­đa­ji gdje se Den i Me­ri ra­zi­la­ze. On na­la­zi dru­štvo jed­ne sum­nji­ve dje­voj­ke Sa­li Lang ko­ju tu­ma­či po­zna­ta lje­po­ti­ca Ni­ta Nal­di. Ali od nje do­bi­ja ku­gu, ubi­ja je, po­ku­ša­va da bje­ži u Mek­si­ko, ali i sam stra­da. Me­ri na kra­ju na­la­zi Džo­na i ta­ko se za­vr­ša­va niz ovih is­for­si­ra­nih, pre­na­preg­nu­tih, te­a­tra­li­zi­ra­nih si­tu­a­ci­ja. Se­sil de Mil se ovoj te­mi vra­tio još jed­nom na iz­ma­ku svo­je ka­ri­je­re na­pra­viv­ši, pe­de­set še­ste pro­šlog vi­je­ka, no­vu ver­zi­ju „De­set za­po­vi­je­sti”. Ov­dje se bio ogra­ni­čio sa­mo na pri­ču o Moj­si­ju, pra­te­ći nje­gov ži­vot od sa­mog ro­đe­nja za vri­je­me Ram­ze­sa Pr­vog.
Tu je nje­go­va na­red­ba o po­mo­ru he­brej­ske dje­ce, o maj­ci Moj­si­je­voj Jo­ha­be­li ko­ja ga je sa­kri­la na taj na­čin što ga je pu­sti­la u ko­li­jev­ci niz Nil, o Fa­ra­o­no­voj kće­ri ko­ja ga je na­šla i da­la, sti­ca­jem okol­no­sti, po­no­vo nje­go­voj maj­ci da ga od­ga­ja kao prin­ca od Egip­ta. Sli­je­di i pri­ča ka­ko je on ubio jed­nog Egip­ća­ni­na ko­ji je mal­tre­ti­rao Je­vre­je, o pri­vi­đe­nju Bo­ga, od­la­sku na pla­ni­nu Si­naj, pri­ma­nju bo­ži­jih za­po­vi­je­sti i od­la­sku iz rop­stva u obe­ća­nu ze­mlju. Bio je to za­i­sta ve­li­ki spek­takl sa po­zna­tim glum­ci­ma, sa još ve­ćim mo­guć­no­sti­ma ne­go što je to bi­lo pri­li­kom sni­ma­nja pr­ve ver­zi­je.
Spek­takl je bio za­i­sta im­pre­si­van, ve­li­čan­stven, teh­nič­ki atrak­tiv­ni­ji i iz­ra­žaj­ni­ji, ali je ipak bio pri­su­tan uti­sak sta­re ko­pi­je, ne­čeg što je mo­žda bi­lo ma­lo skrom­ni­je, sa vi­še ni­jan­si, ne­po­sred­no­sti i ži­vot­ne ubje­dlji­vo­sti. Zbog sve­ga to­ga u raz­vo­ju film­skog iz­ra­za Se­sil de Mil ni­je lič­nost ko­ja se mo­že mi­mo­i­ći i za­po­sta­vi­ti. Ako ne ci­je­ni­mo sve ono što je na­pra­vio — mo­ra­mo ipak objek­tiv­no pri­zna­ti da je on afir­mi­sao jed­nu ten­den­ci­ju u raz­vo­ju film­skih mo­guć­no­sti i na­veo nas da o fil­mu ne ras­pra­vlja­mo sa­mo kao umjet­nič­kom iz­ra­zu već kao o na­či­nu na ko­ji jed­na spe­ci­fič­na in­du­stri­ja pot­hra­nju­je stra­sti mi­li­o­na svo­jih po­tro­ša­ča. Bio je pr­o­dukt jed­ne si­tu­a­ci­je shva­ta­nja fil­ma, maj­stor ko­ji se pod­re­dio pot­pu­no za­ko­ni­ma tr­ži­šta, po­sti­žu­ći, s jed­ne stra­ne, uspje­he a, s dru­ge, otu­đu­ju­ći i se­be i svo­je stva­ra­lač­ke mo­guć­no­sti od sa­me pri­ro­de fil­ma, pa i umjet­no­sti uop­šte. Ni­je ga za­ni­ma­lo da li je tra­di­ci­o­na­li­sta, pri­pa­da li sa­vre­me­nim shva­ta­nji­ma ili ono­me što naj­če­šće sma­tra­mo mo­der­nim. On je imao svo­ju for­mu­lu fil­ma, u nju je vje­ro­vao i sa njom je po­sti­zao ono što je že­lio. Zbog to­ga je i mo­gao da tvr­di da mo­ti­vi film­skog stva­ra­la­štva ni­su sa­mo u su­bjek­tiv­nim hti­je­nji­ma i na­šoj ma­što­vi­to­sti, već u so­ci­jal­nim, a još vi­še eko­nom­skim či­ni­o­ci­ma ko­ji to omo­gu­ća­va­ju. Mo­že li se film raz­vi­ja­ti u si­ro­ma­štvu, ili, mo­že li se film­ska pro­iz­vod­nja odr­ža­ti bez dru­štve­no ozbilj­nog raz­mi­šlja­nja i or­ga­ni­zi­va­nog pri­stu­pa!?
Na­rav­no, bio je u pra­vu. Se­sil de Mil je bio do­sle­dan se­bi i u to­me je nje­go­va sna­ga, od­re­đe­nost, stil i shva­ta­nje ko­jim se su­sri­je­će­mo ve­o­ma agre­siv­no i u sa­vre­me­nom fil­mu. Ovaj re­di­telj je de­ce­ni­ja­ma mi­sti­fi­ci­rao lju­de ko­ji su bi­li neo­p­hod­ni za fi­nan­sij­ski uspjeh nje­go­vih pa­du­hva­ta, i to u ko­rist, na pr­vi po­gled, jed­ne lič­ne este­ti­ke i lič­nog film­skog prav­ca i, u kraj­noj li­ni­ji jed­ne do­sta čud­ne este­ti­ke.
(KRAJ)