-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Sre­di­nom sep­tem­bra 1886, u Bu­gar­sku je sti­gao spe­ci­jal­ni iza­sla­nik Alek­san­dra III, ge­ne­ral Ka­ul­bars, do­ta­da­šnji ru­ski voj­ni ata­še u Be­ču. Nje­gov za­da­tak bio je da raz­ri­je­ši broj­ne po­li­tič­ke ne­spo­ra­zu­me na­sta­le iz­me­đu So­fi­je i Pe­tro­gra­da. Za tu vr­stu mi­si­je bi­lo je, me­đu­tim, pre­ka­sno. Di­plo­mat­ski od­no­si iz­me­đu kne­že­vi­ne i Ru­si­je pre­ki­nu­ti su 6. no­vem­bra 1886. go­di­ne. Po­sma­tra­ju­ći ne­u­spjeh Pe­tro­gra­da u po­ku­ša­ju vra­ća­nja Bu­gar­ske pod svo­ju kon­tro­lu, srp­ski mi­ni­star spolj­nih po­slo­va ni­je krio za­do­volj­stvo. U Ka­ul­bar­so­vom od­la­sku iz Bu­gar­ske on je vi­dio „svr­še­tak ere te­ro­ri­sa­nja” i do­dao je da je na­pred­njač­ki ka­bi­net ri­je­šen da zbi­va­nja u Bu­gar­skoj po­sma­tra „pa­siv­no”, (...) ali „sa svom sim­pa­ti­jom ko­ju za­slu­žu­je bor­ba pra­va pro­tiv si­le”. U za­ključ­ku je Fra­na­so­vić is­ta­kao da „do­tle, dok se Bu­ga­ri bu­du kre­ta­li u ovim gra­ni­ca­ma, oni mo­gu ra­ču­na­ti na na­šu sim­pa­ti­ju, i na­šu mo­ral­nu pot­po­ru”.
Po­sma­tra­no iz per­spek­ti­ve kra­lja Mi­la­na, av­gu­stov­ski do­ga­đa­ji u Bu­gar­skoj do­ve­li su do krup­nih po­li­tič­kih pro­mje­na na Bal­ka­nu. Di­rek­tan ru­ski uti­caj bio je sve­den u gra­ni­ce ne­ve­li­ke Cr­ne Go­re, a u so­fij­skom Na­mje­sni­štvu kralj Mi­lan do­bio je još jed­nog iskre­nog sa­ve­zni­ka. Sr­bi­ja se ko­nač­no na­šla okru­že­na po­ja­som dr­ža­va či­je su vla­de bi­le pod­jed­na­ko pro­tiv­ne pri­ti­sku Pe­tro­gra­da. Is­ti­ski­va­njem ru­skog upli­va van gra­ni­ca Bu­gar­ske od­no­si sna­ga ve­li­kih si­la na Bal­ka­nu do­ve­de­ni su bli­zu ono­ga što je srp­ski kralj sma­trao ide­al­nom si­tu­a­ci­jom. Sa za­pa­da i sje­ve­ra nje­ga je šti­ti­la Austri­ja, po­kraj nje bi­la je pri­ja­telj­ska Ru­mu­ni­ja, a na ju­gu Oto­man­ska ca­re­vi­na. Učvr­šće­njem ogor­če­nih pro­tiv­ni­ka Pe­tro­gra­da u Bu­gar­skoj, Sr­bi­ja se ko­nač­no na­šla u cen­tru ove po­li­ti­ci Ru­si­je pro­tiv­ne gru­pe dr­ža­va.
Pro­cje­na da bi us­kra­ći­va­nje mo­ral­ne po­dr­ške mo­glo do­dat­no po­ko­le­ba­ti po­li­tič­ko vođ­stvo u Bu­gar­skoj uti­ca­la je na br­zi­nu ko­jom je od­lu­ka u Be­o­gra­du do­ni­je­ta. Uz­ne­mi­re­nost srp­skih po­li­ti­ča­ra ni­je bi­la li­še­na osno­va. Pri­vat­ne za­bi­lje­ške Ste­fa­na Stam­bo­lo­va go­vo­re o dra­mi kroz ko­ju je pro­la­zio je­dan od ključ­nih pro­tiv­ni­ka ru­skog upli­va u Kne­že­vi­ni to­kom ok­to­bra 1886. Dok je u Ni­šu pot­pi­si­van srp­sko-bu­gar­ski spo­ra­zum, Stam­bo­lov je sa­svim ozbilj­no raz­ma­trao opa­snost voj­ne ak­ci­je Pe­tro­gra­da u ci­lju oku­pa­ci­je Kne­že­vi­ne. Uko­li­ko bi do to­ga za­i­sta do­šlo, Stam­bo­lov je sma­trao da bi „po­sled­nji ot­por” tre­ba­lo da­ti u Vi­di­nu, gra­du na kraj­njem sje­ve­ro­za­pa­du, či­ja je tvr­đa­va mo­gla iz­dr­ža­ti du­žu op­sa­du. Za to vri­je­me, u Be­o­gra­du su raz­mi­šlja­li o opa­sno­sti­ma ko­je bi mo­gle na­stu­pi­ti uko­li­ko bi u Kne­že­vi­ni po­no­vo nad­vla­dao uti­caj Pe­tro­gra­da. Sa­zna­nje da ni nji­ho­ve po­zi­ci­je ni­je­su sta­bil­ne, pri­mo­ra­lo je srp­ske zva­nič­ni­ke da uđu u po­li­tič­ki spo­ra­zum s re­ži­mom ko­ji ni­je pri­zna­la ni­jed­na ve­li­ka si­la. Uči­niv­ši di­plo­mat­ski pre­se­dan, Sr­bi­ja je pr­va us­po­sta­vi­la di­plo­mat­ske od­no­se sa So­fi­jom.
Po­sli­je bur­nih zbi­va­nja u Bu­gar­skoj, evrop­ski po­li­ti­ča­ri po­sma­tra­li su si­tu­a­ci­ju na Bal­ka­nu dru­ga­či­jim okom. Ono što su u Be­ču i Lon­do­nu pri­želj­ki­va­li već de­ce­ni­ja­ma – po­ti­ski­va­nje uti­ca­ja Pe­tro­gra­da s Bal­kan­skog po­lu­o­str­va, od av­gu­sta 1886. po­sta­lo je stvar­nost. Pro­mje­na u rav­no­te­ži sna­ga na Bal­ka­nu iz­me­đu Pe­tro­gra­da i za­pad­nog po­li­tič­kog ta­bo­ra bi­la je oči­gled­na. Zna­ju­ći, me­đu­tim, da se Ru­si­ja ne­će po­mi­ri­ti s ta­ko krup­nim gu­bit­kom, pro­tiv­ni­ci nje­ne po­li­ti­ke u Be­o­gra­du i So­fi­ji raz­vi­ja­li su od­bram­be­ne me­ha­ni­zme i pri­pre­ma­li se za oču­va­nje no­vo­o­svo­je­nih po­zi­ci­ja.
Dje­lat­nost srp­skih i bu­gar­skih zva­nič­ni­ka u je­sen 1886. go­di­ne u ci­lju od­bra­ne od ru­skih pri­ti­sa­ka bit­no se raz­li­ko­va­la. Pr­vi za­da­tak bu­gar­skog re­ži­ma bio je da učvr­sti svo­je po­zi­ci­je u ze­mlji. Nje­go­va spolj­no­po­li­tič­ka dje­lat­nost no­si­la je isto obi­ljež­je. Ona je bi­la okre­nu­ta tra­že­nju po­dr­ške za­pad­nih dr­ža­va i čvr­šćih ga­ran­ci­ja da re­žim ne­će bi­ti pre­pu­šten se­bi u even­tu­al­nom ob­ra­ču­nu s Pe­tro­gra­dom. Isto­vre­me­no, pred So­fi­jom je sta­ja­lo de­li­kat­no pi­ta­nje na­la­že­nja po­god­ne lič­no­sti za no­vog bu­gar­skog kne­za. U isto vri­je­me, srp­ska po­li­tič­ka sce­na pred­sta­vlja­la je po­zor­ni­cu sa­svim dru­ga­či­jih de­ša­va­nja. Srp­ski kralj, ko­ji je ve­o­ma sna­žno pro­ži­vlja­vao ono što se tih mje­se­ci u is­toč­nom su­sjed­stvu de­ša­va­lo, ni­je pro­pu­stio pri­li­ku da na nad­le­žnom mje­stu po­tra­ži od­go­vo­re na pi­ta­nja ko­ja su ga op­sje­da­la. Sto­jan No­va­ko­vić za­bi­lje­žio je ve­o­ma in­te­re­san­tan raz­go­vor ko­ji je s kra­ljem vo­dio 1. ok­to­bra 1886. Srp­ski mo­narh se iz Be­ča vra­tio vid­no ohra­bren, jer, su­de­ći po ono­me što je No­va­ko­vić za­pi­sao, nje­go­vi pla­no­vi u tom tre­nut­ku išli su ve­o­ma da­le­ko.
Svo­je iz­la­ga­nje Mi­lan Obre­no­vić za­po­čeo je ri­je­či­ma: „U Be­ču su sa­svim pro­mi­je­nje­ni što se ti­če is­toč­ne po­li­ti­ke.” Za­teg­nu­tost iz­me­đu za­pa­da i Ru­si­je po­vo­dom „bu­gar­ske kri­ze” do­sti­gla je naj­vi­šu tač­ku i mo­gla je do­ve­sti do su­ko­ba sa ne­sa­gle­di­vim po­sle­di­ca­ma. Za­to je bi­lo po­treb­no što pri­je ofor­mi­ti kor­don dr­ža­va na Bal­ka­nu ko­je bi se uza­jam­no bra­ni­le od pri­ti­sa­ka Ru­si­je.(NA­STA­VI­ĆE SE)