-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ka­ko bi za­jed­nič­ki in­te­re­si bi­li što bo­lje za­šti­će­ni, neo­p­hod­no je bi­lo stvo­ri­ti ne kla­sič­ni od­bram­be­ni sa­vez (srp­sko-bu­gar­sko-grč­ko-tur­ski), već jed­nu kon­fe­de­ra­ci­ju bal­kan­skih dr­ža­va. Za­po­čev­ši pri­ču o bal­kan­skoj kon­fe­de­ra­ci­ji, kralj Mi­lan je s us­hi­će­njem pred­sta­vio rje­še­nje či­ta­vog is­toč­nog pi­ta­nja na na­čin kraj­nje re­vo­lu­ci­o­na­ran, ko­ji je, na­rav­no, bio ve­o­ma da­le­ko od ostvar­lji­vog. Pre­ma nje­go­vim na­vo­di­ma, Kal­no­ki mu je u sa­svim otvo­re­nom raz­go­vo­ru iz­lo­žio osnov­nu po­li­tič­ku ide­ju kon­fe­de­ra­ci­je. Sve pro­za­pad­no ori­jen­ti­sa­ne dr­ža­ve Bal­ka­na: Sr­bi­ja, Grč­ka, Bu­gar­ska i, ko­nač­no, Oto­man­ska ca­re­vi­na, stu­pi­le bi u dr­žav­no-po­li­tič­ku za­jed­ni­cu na či­jem če­lu bi se na­la­zio sam sul­tan. Ka­ko bi jed­na ta­kva tvo­re­vi­na funk­ci­o­ni­sa­la, a ma­le bal­kan­ske dr­ža­ve bi­le čvr­sto ve­za­ne za sa­vez, Tur­ska bi sva­koj od po­me­nu­tih ze­ma­lja ustu­pi­la ne­ki dio svo­je evrop­ske te­ri­to­ri­je. Ti­me bi nji­ho­vi na­ci­o­nal­ni ape­ti­ti – glav­ni uzroč­nik raz­do­ra na Bal­ka­nu, bi­li za­do­vo­lje­ni, a po­li­tič­ko je­din­stvo utvr­đe­no. Pre­ma ri­je­či­ma srp­skog kra­lja, za jed­nu ta­kvu kom­bi­na­ci­ju sna­žno se za­la­ga­la Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, ko­ja je na se­be pre­u­ze­la za­da­tak da pri­vo­li sul­ta­na (nov­cem i pri­jet­njom, ako je po­treb­no) na pri­sta­nak. Austri­ja ni­je di­rekt­no bi­la uklju­če­na u ak­ci­ju, ali, bar po na­či­nu na ko­ji je srp­ski kralj stva­ri pred­sta­vljao, ni­je joj bi­la ni pro­tiv­na.
Kralj Mi­lan ni­je krio da bi se od­bram­be­ni za­da­tak sa­ve­za sa­sto­jao u spre­ča­va­nju ru­skih osva­jač­kih pre­ten­zi­ja na Bal­ka­nu. Pot­pu­na za­o­ku­plje­nost srp­skog mo­nar­ha na­či­ni­ma za ne­u­tra­li­sa­nje ru­skih pri­ti­sa­ka sva­ka­ko je do­pri­ni­je­la da mu se je­dan ova­ko fan­ta­sti­čan plan uči­ni ostvar­lji­vim. Pri to­me je bio spre­man da pre­vi­di ne­ke ne­pre­mo­sti­ve pre­pre­ke nje­go­vom ostva­re­nju. Ne­ma sum­nje da je plan bal­kan­ske kon­fe­de­ra­ci­je, na osno­vu po­dje­le evrop­skih obla­sti Oto­man­ske ca­re­vi­ne iz­me­đu Sr­bi­je, Grč­ke i Bu­gar­ske, bio pot­pu­no neo­stvar­ljiv. En­gle­ski pred­stav­nik u So­fi­ji, go­vo­re­ći Na­čo­vi­ču po­čet­kom 1887. o kra­lje­vim pla­no­vi­ma bal­kan­ske kon­fe­de­ra­ci­je, is­ta­ka­ko je da bi na ostva­re­nje jed­nog ta­kvog pla­na sul­tan pri­stao tek po­sli­je rat­nog po­ra­za. Ta­ko­đe, te­ško je pret­po­sta­vi­ti da bi i zva­nič­ni Beč pri­stao na to da se u nje­go­voj ne­po­sred­noj bli­zi­ni ofor­mi je­dan sna­žan po­li­tič­ki blok. Sprem­nost za uvla­če­nje bal­kan­skih dr­ža­va u sfe­ru austrij­skog uti­ca­ja ula­zi­la je u osno­ve Kal­no­ki­je­ve po­li­ti­ke, ali je pre­tje­ra­nom zbli­ža­va­nju na­ro­da Bal­ka­na Beč bio pro­ti­van jed­na­ko kao i Pe­tro­grad.
Tvrd­nje o sprem­no­sti Kal­no­ki­ja da se upu­sti u ta­ko slo­bod­ne kom­bi­na­ci­je mo­gle bi se ob­ja­sni­ti je­di­no vr­lo za­teg­nu­tom po­li­tič­kom si­tu­a­ci­jom na Bal­ka­nu. Sa­mo u slu­ča­ju da je raz­go­vor s Kal­no­ki­jem kralj Mi­lan vo­dio pod pret­po­stav­kom sko­rog voj­nog su­da­ra s Ru­si­jom mo­gu se u ob­zir uze­ti raz­ma­tra­nja kor­je­ni­tih pro­mje­na na Bal­ka­nu ka­kve je on pre­do­ča­vao No­va­ko­vi­ću. Na­čin na ko­ji je Kal­no­ki o istom pi­ta­nju go­vo­rio ne­što doc­ni­je ide, me­đu­tim, u pri­log tvrd­nja­ma da je austrij­ski mi­ni­star spolj­nih po­slo­va svo­jim na­čel­nim pri­stan­kom jed­no­stav­no smi­ri­vao ve­o­ma raz­dra­že­nog srp­skog mo­nar­ha.
Pri ob­ja­šnje­nju mo­gu­će sprem­no­sti Be­ča da kra­jem 1886. pre­go­va­ra o pre­kra­ja­nju po­li­tič­ke kar­te Bal­ka­na tre­ba ima­ti u vi­du još ne­što. Srp­ski kralj, osim s Kal­no­ki­jem, imao je ve­za i s dru­gim po­li­tič­kim kru­go­vi­ma Dvoj­ne mo­nar­hi­je. U austrij­skoj pre­sto­ni­ci po­sto­ja­la je ne­zva­nič­na, ali ve­o­ma uti­caj­na po­li­tič­ka stru­ja, ko­ja je tre­nut­nu si­tu­a­ci­ju na Bal­ka­nu po­sma­tra­la dru­ga­či­jim okom no opre­zni mi­ni­star spolj­nih po­slo­va. Ri­ječ je o gru­pi lič­no­sti oku­plje­nih oko austrij­skog pre­sto­lo­na­sled­ni­ka nad­voj­vo­de Ru­dol­fa, ko­ja se za­la­ga­la za di­na­mič­ni­ji, ali mno­go ri­skant­ni­ji pri­stup rje­še­nju is­toč­nog pi­ta­nja. Pre­ma nji­ho­vim shva­ta­nji­ma, oru­ža­ni ob­ra­čun s Pe­tro­gra­dom, ko­ji će sva­ka­ko usli­je­di­ti, ne tre­ba iz­bje­ga­va­ti, ali je pret­hod­no po­treb­no uje­di­ni­ti na­ro­de Bal­ka­na u sna­žan, Ru­si­ji pro­ti­van ta­bor.
Te­ško je ne pri­mi­je­ti­ti ve­li­ke slič­no­sti iz­me­đu ide­je zbli­ža­va­nja na­ro­da Bal­ka­na, za ko­ju se za­la­ga­la ova po­li­tič­ka stru­ja i mi­sli ko­je je kralj Mi­lan s us­hi­će­njem iz­nio pred No­va­ko­vi­ća. Lič­ni pri­ja­telj srp­skog mo­nar­ha i na­sled­nik hab­zbur­škog tro­na još kra­jem 1885. go­di­ne spo­mi­njao je plan pre­ma ko­jem bi Bu­gar­ska Sr­bi­ji ustu­pi­la vi­din­ski okrug, Ru­mu­ni­ja bi do­bi­la Be­sa­ra­bi­ju, a Grč­ka ne­ke obla­sti oto­man­ske im­pe­ri­je. Osnov­ni cilj bi­lo je udru­ži­va­nje svih tih dr­ža­va pod po­li­tič­kim vođ­stvom Be­ča, a pro­tiv Pe­tro­gra­da. Te­ri­to­ri­jal­ni ustup­ci i za­mje­na obla­sti po­je­di­nih dr­ža­va, ko­je je 1886. spo­mi­njao kralj Mi­lan, sa­svim su od­go­va­ra­li Ru­dol­fo­vom pla­nu s kra­ja 1885. go­di­ne.
U je­sen 1886. kralj Mi­lan za­no­sio se ra­zno­vr­snim po­li­tič­kim kom­bi­na­ci­ja­ma. O to­me svje­do­či i ide­ja o us­po­ta­vlja­nju per­so­nal­ne uni­je iz­me­đu Sr­bi­je i Bu­gar­ske, ko­ju je raz­vi­jao tih mje­se­ci. Ni­je is­klju­če­no da je već pri­li­kom sep­tem­bar­skih pre­go­vo­ra To­do­ro­vi­ća i Na­čo­vi­ča u So­fi­ji bi­lo ri­je­či o usto­li­če­nju Mi­la­na Obre­no­vi­ća na bu­gar­ski pre­sto.
(NA­STA­VI­ĆE SE)