-PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Us­pjev­ši da se iš­ču­pa iz zi­di­na Kre­mlja, Pe­tar se do­ko­pao slo­bo­de i iz­van­red­no se osje­ćao u Pre­o­bra­žen­skom. Do­la­skom u se­lo za­vr­ši­lo se uče­nje sve­ga i sva­če­ga na­pa­met i za­u­vi­jek se za­vr­ši­lo bi­lo ka­kvo plan­sko i pro­gra­mi­ra­no obra­zo­va­nje. Od tog mo­men­ta, vo­đen sa­mo sop­stve­nim in­stink­tom, de­se­to­go­di­šnji car je i od­ra­ni­je bio za­in­te­re­so­van za voj­no-rat­ne igre, on ih je sam smi­šljao, lič­no je ru­ko­vo­dio nji­ma i sa za­do­volj­stvom je učio ono što je že­lio da na­u­či. Sve zna­nje ko­je je Pe­tar ste­kao to­kom svog ži­vo­ta bi­lo je re­zul­tat sa­mo­o­bra­zo­va­nja.
Ci­je­li taj pe­ri­od u Pe­tro­vom ži­vo­tu se mo­že na­zva­ti če­li­če­njem in­te­lek­ta „hlad­nim tu­šem“. On je mo­rao ve­o­ma če­sto da se vra­ća iz slo­bod­nog Pre­o­bra­žen­ska u Mo­skvu ra­di uče­šća na bo­ga­tim i ras­ko­šnim kre­mljov­skim ce­re­mo­ni­ja­ma. Ivan i Pe­tar su, na pri­mjer, bi­va­li de­ko­ra­ci­ja pri­li­kom pri­je­ma stra­nih de­le­ga­ci­ja i am­ba­sa­do­ra.
Se­kre­tar šved­ske am­ba­sa­de Kem­fer je sli­ko­vi­to opi­sao jed­nu od ta­kvih sve­ča­nih ce­re­mo­ni­ja ko­ja je odr­ža­na 1683.go­di­ne.
– U pa­la­ti za pri­je­me, ko­ja je bi­la za­str­ta tur­skim ći­li­mi­ma, na dvi­je sre­br­ne fo­te­lje is­pod sve­tih iko­na sje­dje­la su oba ca­ra u kom­plet­noj car­skoj odo­ri, na ko­joj se pre­si­ja­va­lo dra­go ka­me­nje. Sta­ri­ji brat, na­vu­kav­ši ka­pu na oči, obo­riv­ši po­gled pre­ma ze­mlji i ne gle­da­ju­ći ni u ko­ga, sje­dio je mir­no i bio sko­ro ne­po­mi­čan, a mla­đi je po­sma­trao sve pri­sut­ne oko se­be, li­ce mu je bi­lo oza­re­no i li­je­po, mla­da­lač­ka krv je vri­la u nje­mu i svi su se obra­ća­li sa­mo nje­mu. Nje­go­va za­di­vlju­ju­ća lje­po­ta je fa­sci­ni­ra­la sve one ko­ji su sta­ja­li is­pred nje­ga, a nje­go­va ži­vah­nost i sna­la­žlji­vost je do­vo­di­la u za­bu­nu mo­skov­ske do­sto­jan­stve­ni­ke. Kad je am­ba­sa­dor pre­da­vao akre­di­tiv­no pi­smo, oba ca­ra su mo­ra­la usta­ti u isto vri­je­me, da ih pi­ta­ju za zdra­vlje nji­ho­vog kra­lja; mla­đi, Pe­tar, ni­je do­zvo­lja­vao slu­ga­ma, ko­je su ga ču­va­le, da mu po­ma­žu da usta­ne, ka­ko je to bi­lo po bon­to­nu, već je na­glo usta­jao sa svog mje­sta, sam je ma­lo po­di­gao car­sku ka­pu i po­či­njao br­zo da iz­go­va­ra uobi­ča­je­no pi­ta­nje: „Je li do­bro sa zdra­vljem kra­ljev­sko ve­li­čan­stvo, naš brat Kar­lus Svej­ski’“.
Slič­nih pri­sil­nih pro­to­ko­lar­nih „rad­nji“ je bi­va­lo do­sta če­sto, ali, čim bi se one za­vr­ši­le, Pe­tar se od­mah vra­ćao svo­je­volj­no u Pre­o­bra­žen­sko. Ova­kva uče­šća u svim slič­nim ce­re­mo­ni­ja­ma su iza­zi­va­la mr­žnju kod Pe­tra za cio ži­vot pre­ma ta­kvim bon­to­ni­ma. Ka­sni­je je on mno­go pu­ta zbu­nji­vao tom oso­bi­nom, ka­ko svo­je po­da­ni­ke, ta­ko i stran­ce. On je pri­mao stra­ne di­plo­ma­te bi­lo gdje: na pr­lja­vom bro­do­gra­di­li­štu, u zno­ja­voj ko­šu­lji, u pa­u­zi dok je od­ma­rao od na­por­nih te­sar­skih ra­do­va i cr­ta­nja ski­ca bro­do­va. Pe­tar je uvi­jek vo­lio da bu­de pri­su­tan, ali ni­je vo­dio ra­ču­na o svom iz­gle­du, for­mal­no­sti su kod nje­ga iza­zi­va­le sa­mo raz­dra­žlji­vost, pod­smi­jeh i pre­zir.
S ob­zi­rom da je po re­du bio dru­gi car po­sli­je Iva­na, a i So­fi­ja ga ni­je vo­lje­la, mom­čić Pe­tar je, ipak, ras­po­la­gao od­re­đe­nim ovla­šće­nji­ma i ko­ri­stio ih je sa­mo ta­da kad je on imao ko­ri­sti od to­ga. Po­zna­to je da je on u tom pe­ri­o­du tro­šio za­li­he iz Oru­žne pa­la­te. Ka­ko pi­še u ar­hi­va­ma, uze­te stva­ri su se vra­ća­le na­zad, ili ra­sta­vlje­ne na dje­lo­ve, ili po­kva­re­ne i po­lo­mlje­ne, ko­je je tre­ba­lo oba­ve­zno re­mon­to­va­ti, a sve što je otu­da do­spje­lo Pe­tru u ru­ke od­mah je pro­vje­re­no da li je za upo­tre­bu. Tač­no je i to da je iz kre­mljov­skog ar­se­na­la ne­pre­kid­no od­no­šen ba­rut, olo­vo, pu­kov­ske za­sta­ve, pi­što­lji i sa­blje u Pre­o­bra­žen­sko.
Po­sli­je oče­ve smr­ti, Pe­tar oku­plja oko se­be ve­li­ki broj dvo­ra­na ko­ji ni­je­su bi­li po­treb­ni ni­ko­me. Alek­sej Mi­haj­lo­vič, stra­stve­ni lju­bi­telj lo­va sa so­ko­lo­vi­ma i lju­bi­telj ko­nja, imao je vi­še od tri hi­lja­de so­ko­lo­va i ogrom­nu ko­nju­šni­cu sa 40 hi­lja­da ko­nja. Po mi­šlje­nju bo­le­snog Fjo­do­ra i ma­lo­um­nog Iva­na, pa čak i prin­ce­ze So­fi­je, sve to na­sled­stvo ni­je vri­je­dje­lo ni­če­mu, ali za­to je do­bro do­šlo i po­slu­ži­lo Pe­tru. Od mla­dih so­ko­la­ra i ko­nju­ša­ra on for­mi­ra svo­je pr­ve če­te, ta­ko­zva­ne če­te za­ba­vlja­ča, t.j. če­te ko­je su bi­le sa­sta­vlje­ne od voj­ni­ka ša­ljiv­dži­ja i ko­mi­ča­ra.
Upra­vo se ta­da Pe­tar upo­znao sa svo­jim fa­vo­ri­tom, dru­gom i slu­gom za po­seb­ne za­dat­ke Alek­san­drom Men­ši­ko­vom, ko­ji je bio spo­so­ban, pa­me­tan, hra­bar i do­vi­tljiv čo­vjek. Po­ri­je­klo Alek­sa­ške, ka­ko ga je zvao Pe­tar, bi­lo je ne­po­zna­to. Po jed­noj pri­či, on je pro­da­vao pi­ro­ške sa ze­če­ti­nom po uli­ca­ma, a po dru­goj je bio ko­nju­šar. Ali, za­to je ka­sni­je do­bio ti­tu­lu uz­vi­še­nog kne­za i po­stao ge­ne­ra­li­si­mus. Me­đu te voj­ni­ke ko­mi­ča­re, isto kao i ko­nju­ša­ri, upa­da­ju mom­či­ći iz vi­so­kog plem­stva, na pri­mjer, bu­du­ći feld­mar­šal knez Mi­ha­il Go­li­cin. Ka­ko tvr­de za­pi­si, na osno­vu ni­skog ra­sta, on je pri­mljen u „do­bo­ša­re“.
Bez ob­zi­ra na to ka­ko su ih zva­li, ti voj­ni­ci svo­ju slu­žbu vr­še ozbilj­no, pri­ma­ju pla­tu i ne uče­stvu­ju na pa­ra­da­ma, već se ozbilj­no ba­ve voj­nom na­u­kom. Gra­de utvr­đe­nja, ju­ri­ša­ju na njih, pri to­me ima i gu­bi­ta­ka, pre­bro­ja­va­ju ra­nje­ne i ubi­je­ne. To ta­ko tra­je se­dam go­di­na i sve te go­di­ne, na­po­re­do sa osta­li­ma, Pe­tar iz­u­ča­va slo­že­nu voj­nu na­u­ku, po­čev­ši od sa­mog po­čet­ka. On sa­mo­stal­no iz­ra­ču­na­va pa­ra­me­tre za šan­če­ve, svo­jim ru­ka­ma vr­ši nji­ho­vo ko­pa­nje, lič­no uba­cu­je gra­na­te u ta utvr­đe­nja i do­ži­vlja­va ra­nja­va­nja kao i osta­li. Po­znat je slu­čaj kad je sam se­bi opa­lio li­ce ba­ru­tom i uma­lo ni­je osli­je­pio.
Na­sta­vi­će se