- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Pret­hod­nih go­di­na srp­ska i bu­gar­ska štam­pa su pred jav­no mnje­nje pre­vi­še če­sto iz­no­si­le pi­ta­nje Bre­go­va. Ne­ko­li­ko krat­kih bi­lje­ža­ka o to­ku pre­go­vo­ra svje­do­či da su i Ga­ra­ša­nin i Na­čo­vič in­si­sti­ra­li na va­ri­jan­ta­ma ko­je su dru­gu stra­nu la­ko mo­gle do­ve­sti pod udar do­ma­će opo­zi­ci­je.
Rje­še­nje je ipak na­đe­no pre­da­jom jed­na­kog di­je­la bu­ga­r­ske dr­žav­ne te­ri­to­ri­je Sr­bi­ji a ustu­pa­njem Bre­go­va Kne­že­vi­ni. Ipak, ono na če­mu je Ga­ra­ša­nin na­ro­či­to in­si­sti­rao – na pri­zna­nju So­fi­je da je či­tav ne­spo­ra­zum na­stao bu­ga­r­skom kri­vi­com – po­stig­nu­to je. Olak­ša­va­ju­ću okol­nost pri­li­kom da­va­nja pri­stan­ka na tu for­mu­lu pred­sta­vlja­la je či­nje­ni­ca da je za su­kob oko Bre­go­va op­tu­žen ta­da vla­da­ju­ći ka­bi­net Dra­ga­na Can­ko­va. Do­biv­ši mo­ral­no za­do­vo­lje­nje, Be­o­grad je in­si­sti­rao na još tri pi­ta­nja: ve­zi­va­nju srp­skih i bu­gar­skih že­lje­zni­ca u od­re­đe­nom ro­ku, dr­ža­nju po­li­tič­kih pro­tiv­ni­ka 60 ki­lo­me­ta­ra od gra­ni­ca kra­ljev­stva i skla­pa­nju tr­go­vin­skog ugo­vo­ra. Bu­gar­ska stra­na ni­je ima­la raz­lo­ga da te srp­ske za­htje­ve ne pri­hva­ti.
Ubr­zo po okon­ča­nju so­fij­skih pre­go­vo­ra bi­li su pri­mjet­ni i po­ku­ša­ji pro­mje­ne ras­po­lo­že­nja jav­nog mnje­nja Sr­bi­je i Bu­gar­ske pu­tem zva­nič­ne štam­pe. Tru­de­ći se da mno­go ne spo­mi­nje rat ko­ji je ne­dav­no vo­đen, bu­ga­r­ski re­žim je za ve­o­ma lo­še od­no­se iz­me­đu Be­o­gra­da i So­fi­je op­tu­ži­vao, Pe­tro­gra­du bli­ske, ka­bi­ne­te Dra­ga­na Can­ko­va i Pet­ka Ka­ra­ve­lo­va. Pod­sje­ća­ju­ći bu­gar­sku jav­nost na ne­ko­rekt­no dr­ža­nje pret­hod­nih ka­bi­ne­ta, ko­ji su, Ru­si­ji za lju­bav, u Kne­že­vi­ni ču­va­li ra­di­kal­ske emi­gran­te – naj­ve­će pro­tiv­ni­ke srp­skog re­ži­ma, „Svo­bo­da” je ko­ri­sti­la upra­vo ar­gu­men­te, ko­je je svo­je­vre­me­no iz­no­sio Mi­lu­tin Ga­ra­ša­nin. Slič­nim na­či­nom – zlo­na­mjer­nim dr­ža­njem Can­ko­vlje­vog ka­bi­ne­ta, ob­ja­šnjen je i po­če­tak bre­gov­ske kri­ze, ko­ja je pred­sta­vlja­la uvod u pot­pun pre­kid zva­nič­nih od­no­sa dvi­je ze­mlje.
Do ob­na­vlja­nja zva­nič­nih srp­sko-bu­gar­skih od­no­sa do­šlo je 13. ok­to­bra 1886. go­di­ne u Ni­šu – gra­du u ko­jem je jed­nu go­di­nu ra­ni­je vr­še­no pri­ku­plja­nje srp­skih sna­ga za rat pro­tiv Bu­gar­ske. Spo­ra­zum su pot­pi­sa­li Dra­gu­tin Fra­na­so­vić, srp­ski mi­ni­star ino­stra­nih dje­la i dok­tor Ge­or­gi­je Strank­si, no­vo­i­me­no­va­ni di­plo­mat­ski agent Kne­že­vi­ne Bu­gar­ske u Be­o­gra­du. U če­ti­ri tač­ke spo­me­nu­ti su: pro­blem Bre­go­va; za­klju­če­nje tr­go­vin­skog ugo­vo­ra; po­li­tič­ki emi­gran­ti; i že­lje­znič­ka mre­ža. Kao zva­nič­ni di­plo­mat­ski pred­stav­nik kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, u So­fi­ju je usko­ro do­pu­to­vao Ri­sta Da­nić.
Vi­jest o ob­na­vlja­nju di­plo­mat­skih od­no­sa s Bu­gar­skom iza­zva­la je raz­li­či­te ko­men­ta­re srp­ske po­li­tič­ke jav­no­sti. Vo­de­ći opo­zi­ci­o­ni list „Od­jek” iro­nič­no je oci­je­nio da je to „naj­no­vi­ji akt po­li­tič­ke mu­dro­sti na­ših na­pred­njač­kih po­li­ti­ča­ra”, či­ja se pre­đa­šnja ra­to­bor­nost pre­ma Bu­gar­skoj is­to­pi­la za sve­ga tri mje­se­ca. Na­pred­njač­ki ka­bi­net, me­đu­tim, mno­go vi­še su in­te­re­so­va­le me­đu­na­rod­ne re­ak­ci­je ko­je je ni­ški spo­ra­zum iza­zvao. Iz­ja­ve ve­li­kih si­la do­sta su se raz­li­ko­va­le, za­vi­sno od ugla po­sma­tra­nja „bu­gar­ske kri­ze”. Na tvr­đe­nje srp­skog pred­stav­ni­ka da je Be­o­grad sklo­pio aran­žman sa Bu­gar­skom, nje­mač­ki po­sla­nik u Pa­ri­zu uz­vra­tio je: „Vi ste se aran­ži­ra­li sa Bu­gar­skom, ali se Bu­gar­ska ni­je aran­ži­ra­la sa Ru­si­jom”. Sli­čan stav, pre­ma ko­jem se Sr­bi­ja ova­kvim po­stup­ci­ma ne­po­treb­no iz­la­že, iz­nio je i fran­cu­ski mi­ni­star spolj­nih po­slo­va.
Nje­mač­ki kan­ce­lar Oto fon Bi­zmark, na­pro­tiv, la­kon­ski je iz­ja­vio da je „za­do­vo­ljan što je i ta te­ško­ća uklo­nje­na”, dok je Sto­jan No­va­ko­vić, srp­ski po­sla­nik u Ca­ri­gra­du, bio mi­šlje­nja da je srp­sko-bu­gar­skim spo­ra­zu­mom ozbilj­no dir­nu­to u tur­sku su­je­tu. Zva­nič­ni Pe­tro­grad uz­dr­žao se od di­rekt­nog re­a­go­va­nja na srp­sko-bu­ga­r­ski spo­ra­zum. Ru­ski mi­ni­star spolj­nih po­slo­va ni­je, me­đu­tim, krio da je spo­ra­zum Be­o­gra­da s ne­pri­zna­tim so­fij­skim re­ži­mom sva­ka­ko tre­ba­lo od­lo­ži­ti. On je još u vri­je­me Mi­la­no­vog te­le­gra­ma po­dr­ške kne­zu Ba­tan­ber­gu iz­ja­vio „ka­ko je to ne­do­stoj­no(...) kra­lja što se po­ni­zio, te Alek­san­dra pr­vi po­zdra­vio”.
Ni­je spor­no da je ugo­vor u Ni­šu imao ne­jed­na­ku vri­jed­nost za Sr­bi­ju i Bu­ga­r­sku. Za Kne­že­vi­nu on je pred­sta­vljao pr­vo for­mal­no me­đu­na­rod­no pri­zna­nje po­li­tič­kog po­ret­ka u Bu­gar­skoj. Ti­me je Sr­bi­ja do­bro­volj­no od­stu­pi­la od svog po­čet­nog sta­va o ne­pri­hva­tlji­vo­sti uje­di­nje­nja kne­že­vi­ne Bu­gar­ske i Is­toč­ne Ru­me­li­je. Pi­ta­nje je ka­da bi, pod dru­ga­či­jim okol­no­sti­ma, zva­nič­ni Be­o­grad pri­hva­tio čin bu­gar­skog uje­di­nje­nja. Raz­lo­ge na­gle iz­mje­ne po­li­tič­kog kur­sa pre­ma So­fi­ji tre­ba tra­ži­ti u lič­nim za­mi­sli­ma i kom­bi­na­ci­ja­ma srp­skog kra­lja. Kao što je i rat pro­tiv Kne­že­vi­ne, pret­hod­ne go­di­ne, bio plod nje­go­vih po­li­tič­kih ra­ču­ni­ca, ta­ko je i ugo­vor sklo­pljen s Bu­gar­skom u Ni­šu, ok­to­bra 1886, bio pro­iz­vod za­mi­sli kra­lja Mi­la­na, sa­mo pri­la­go­đe­nih pot­pu­no iz­mi­je­nje­nim okol­no­sti­ma.

(NA­STA­VI­ĆE SE)