-PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

O to­me što je Pe­tar zbog te­ških ži­vot­nih okol­no­sti u mno­go če­mu ostao ne­do­u­čen, mno­gi isto­ri­ča­ri go­vo­re otvo­re­no i sa za­do­volj­stvom. Sma­tra se da se upra­vo za­hva­lju­ju­ći to­me nje­gov oštar um, ko­ji ni­je bio op­te­re­ćen ta­da­šnjom ru­skom sko­la­sti­kom, po­ka­zao to­li­ko pri­jem­čiv za no­va za­pad­na stru­ja­nja i na­u­ku. Mno­gi auto­ri sa dir­lji­vo­šću i odu­še­vlje­njem pri­ča­ju o ži­vo­tu na uli­ci ko­jim je Pe­tar ži­vio kad je na­pu­stio Kremlj. Po nji­ho­vom mi­šlje­nju, ta­kav ži­vot je raz­vio u nje­mu i one oso­bi­ne ko­je mu je već bi­la da­la pri­ro­da: sa­mo­stal­nost, osje­ćaj li­der­stva, br­zo re­a­go­va­nje, od­luč­nost, ne­za­vi­snost, ra­do­zna­lost i ne­po­što­va­nje bi­lo ka­kvog ta­bua. I Ru­si­ja je do­bi­la ca­ra ko­ji ni po če­mu ni­je bio ti­pi­čan za nju.
Ta­kva lo­gi­ka ima svo­je re­zo­ne. Ali, da bi­smo shva­ti­li svu pro­ti­vur­ječ­nost Pe­tro­vih re­for­mi, neo­p­hod­no je ima­ti u vi­du slje­de­će: na­sled­ni­ci ru­skog pre­sto­la od Zo­to­va, ko­ji ih je učio sa­mo po­čet­noj cr­kve­noj pi­sme­no­sti, pre­la­zi­li su kod mno­go bo­ljih i ozbilj­ni­jih vas­pi­ta­ča. Oni su upo­zna­va­li svo­je uče­ni­ke, ka­ko pi­še Klju­čev­ski, sa po­li­tič­kim i kul­tur­nim shva­ta­nji­ma ko­ja su iz­la­zi­la iz obič­nog mo­skov­skog vi­do­kru­ga.
To jest, Pe­tar je u dje­tinj­stvu bio li­šen mo­guć­no­sti da ostva­ru­je ko­mu­ni­ka­ci­ju sa naj­o­bra­zo­va­ni­jim i naj­kul­tur­ni­jim lju­di­ma u Ru­si­ji svo­ga vre­me­na, ko­ji su bi­li spo­sob­ni da na­u­če bu­du­ćeg re­for­ma­to­ra ono­me što se od­no­si­lo na ru­ko­vo­đe­nje dr­ža­vom, na or­ga­ni­zo­va­nje vla­sti u ru­skom dru­štvu, na oba­ve­ze go­spo­da­ra pre­ma svo­jim po­da­ni­ci­ma. Pe­tar ni­je mo­gao u dje­tinj­stvu da se ozbilj­no upo­zna čak ni sa ru­skom isto­ri­jom i da otu­da iz­vla­či po­u­ke.
U ne­po­sred­noj bli­zi­ni Pe­tro­vog oca su ži­vje­le ta­kve is­tak­nu­te lič­no­sti kao što su Rti­šćev i Or­din-Na­šćo­kin. Po­red sta­ri­je bra­će i se­sta­ra, u svoj­stvu vas­pi­ta­ča bio je još je­dan sjaj­no obra­zo­va­ni i nat­pro­sje­čan čo­vjek to­ga vre­me­na – Si­me­on Po­loc­ki, pi­sac, pro­po­vi­jed­nik i pje­snik. U to­ku dje­tinj­stva i mla­do­sti Pe­tar je stal­no bio u dru­štvu ho­land­skih za­na­tli­ja i nje­mač­kih voj­nih li­ca, ko­ji su bi­li iz­van­red­ni prak­ti­ča­ri, ali se ni­je­su ra­zu­mje­li u dru­štve­na kre­ta­nja.
Va­si­lij Klju­čev­ski je sa raz­lo­gom pi­sao:
„Sva­ki mi­sle­ći čo­vjek bi mo­rao da ra­zu­mi­je dru­štve­no po­lje ra­da, dru­štve­ne oba­ve­ze, gra­đan­ski mo­ral, a sve­mu to­me ni­je pri­da­va­na va­žnost kad je u pi­ta­nju Pe­trov in­te­lek­tu­al­ni ži­vot. On je pre­stao da mi­sli o dru­štvu pri­je ne­go što je uspio da shva­ti šta bi on mo­gao da zna­či za nje­ga.“
Po­sled­nje ri­je­či, mo­žda, zah­ti­je­va­ju do­pun­sko tu­ma­če­nje.
Ako go­vo­ri­mo o Pe­tro­vom ca­ro­va­nju, on­da pr­vo mo­ra­mo kre­nu­ti sa pri­čom o nje­mu kao ca­ru dr­vo­de­lji, ili ca­ru bom­ba­šu, ili ca­ru ka­pe­ta­nu bro­do­va i tek mno­go ka­sni­je kao o ca­ru gra­đa­ni­nu. Po mi­šlje­nju mno­gih is­tra­ži­va­ča, pr­va Pe­tro­va mi­sao je bi­la mi­sao o ra­tu, dru­ga mi­sao se od­no­si­la na to ka­ko do­ći do nov­ca za voj­sku i tek na­red­na mi­sao je bi­la ka­ko da or­ga­ni­zu­je i re­for­mi­še dru­štvo da bi ono bi­lo spo­sob­no da tu ar­mi­ju na­o­ru­ža, ob­u­če i pre­hra­ni.
Još dav­no je go­vo­rio atin­ski stra­teg Al­ki­bi­jad da su za voj­sku po­treb­ne tri stva­ri: zla­to, zla­to i još jed­nom zla­to. Is­pa­da da je sa­mo ta for­mu­la pod­sta­kla Pe­tra na pro­mje­ne u ru­skom dru­štvu.
Da je bu­du­ći re­for­ma­tor do­bio po­treb­no obra­zo­va­nje ko­je pri­pa­da vla­da­ru i bio upo­znat bar, da ka­že­mo, sa ide­ja­ma Ma­ki­ja­ve­li­ja, sa­svim je si­gur­no da bi ra­ni­je do­šlo do re­for­mi u Ru­si­ji i bio bi stvo­ren pot­pu­no dru­ga­či­ji, a ne ta­ko bo­le­stan men­ta­li­tet. Ko zna šta bi pred­u­zeo Pe­tar da je na vri­je­me pro­či­tao ove re­do­ve iz „Vla­da­ra“:
„Ni­šta ne do­no­si to­li­ko ča­sti no­vom čo­vje­ku u vla­sti kao no­vi za­ko­ni i no­vi po­re­dak, ko­je on do­ne­se i ako su te­me­lji­ti i ci­je­nje­ni, pa tje­ra­ju da se po­štu­je svoj go­spo­dar i da mu se di­ve“.
U ovom slu­ča­ju je mo­gu­će da Pe­trov pri­o­ri­tet, mo­žda, ne bi bi­la ar­mi­ja, već stva­ra­nje vri­jed­nog gra­đan­skog dru­štva. Moć­na ar­mi­ja, a Ru­si­ja je ne­sum­nji­vo ima­la po­tre­bu za tim, u tom slu­ča­ju ne bi bi­la po­la­zna tač­ka za re­for­me, već njen pri­ro­dan re­zul­tat. Kao i Va­si­lij Go­li­cin, Pe­tar je mo­gao da sa dru­gog kra­ja pri­đe voj­nom pi­ta­nju, da ne po­či­nje re­for­mu sa voj­skom, već da po­đe od se­lja­ka.
Sje­ti­mo se Go­li­ci­no­vih pla­no­va za oslo­ba­đa­nje se­lja­ka iz kme­tov­skog rop­stva, a u stva­ri, tim ko­ra­kom, po nje­go­vom mi­šlje­nju, tre­ba­lo je da poč­ne kor­je­ni­ta re­for­ma u Ru­si­ji. Pe­tar Ve­li­ki je ura­dio do­sta, ali naj­va­žni­ji pro­blem za dr­ža­vu ni­je čak ni po­ku­šao da ri­je­ši, iako je pi­ta­nje bi­lo is­tak­nu­to i na dnev­ni red su ga po­sta­vi­li još nje­go­vi pret­hod­ni­ci.
Ta­ko da ma­lo obra­zo­va­nje, ipak, ne da­je sa­mo mi­nu­se, ne­go i plu­se­ve.
Na­sta­vi­će se