-PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Car Fjo­dor je umro 27. apri­la 1682. go­di­ne u dva­de­se­toj go­di­ni ži­vo­ta, ne osta­viv­ši iza se­be na­sled­ni­ka. U uslo­vi­ma su­prot­sta­vlje­nih i za­va­đe­nih kla­no­va – Mi­lo­slav­skih i Na­ri­ški­nih (rod­bi­na pr­ve i dru­ge že­ne ca­ra Alek­se­ja Mi­haj­lo­vi­ča), sta­ri­ji po­lu­brat je bio je­di­na ga­ran­ci­ja mir­nog Pe­tro­vog ži­vo­ta. Fjo­dor je bio ne­mo­ćan, ali je bar imao zdrav ra­zum, a ma­lo­um­ni Ivan, je­di­na na­da Mi­lo­slav­skih, bio je ne­spo­so­ban za bi­lo ka­kav dr­žav­nič­ki po­sao, iako je for­mal­no imao pra­vo da pri­je Pe­tra stu­pi na pre­sto. Upra­vo za­to, od­mah po­sli­je Fjo­do­re­ve smr­ti, Ve­li­ka­ška skup­šti­na i Cr­kve­ni sa­bor, pred­stav­ni­ci ta­da­šnje ru­ske eli­te, iz­ja­sni­li su se u ko­rist Pe­tra i od­ba­ci­li Iva­no­vu kan­di­da­tu­ru, još dok su bi­li oku­plje­ni, od­mah po­sli­je sa­hra­ne. Na Pe­tro­voj stra­ni na­šao se i pa­tri­jarh, či­ja je ri­ječ ta­da ima­la po­seb­nu te­ži­nu. Na kra­ju se u Kre­mlju oku­pi­la ogrom­na ma­sa lju­di i, ta­ko­đe, uz po­vi­ke i ga­la­mu, po­dr­ža­la zdra­vog, a ne bo­le­snog na­sled­ni­ka pre­sto­la. Ka­sni­je su to ne­ki isto­ri­ča­ri po­če­li na­zi­va­ti sta­le­škom skup­šti­nom, ma­da je, na­rav­no, ta iz­nu­đe­na in­pro­vi­za­ci­ja po­ma­lo li­či­la na ozbilj­ne iz­bo­re ca­ra.
Mi­lo­slav­ski su da­li od­go­vor na to, ali ma­lo ka­sni­je. Ako se si­no­vi Alek­se­ja Mi­haj­lo­vi­ča, po toj li­ni­ji, ni­je­su od­li­ko­va­li ni zdra­vljem, ni pa­me­ću, ni od­luč­no­šću, on­da je u nje­go­voj kćer­ki So­fi­ji bi­la sa­ku­plje­na sva ener­gi­ja i vo­lja, ko­ja je ne­do­sta­ja­la bra­ći. Ona je bi­la ča­sto­hlep­na i naj­e­man­ci­po­va­ni­ja že­na Ru­si­je u tom vre­me­nu. Ona je i pred­vo­di­la bor­bu Mi­lo­slav­skih pro­tiv Na­ri­ški­nih i de­se­to­go­di­šnjeg Pe­tra. Njen naj­ak­tiv­ni­ji po­moć­nik je bio naj­u­ti­caj­ni­ji pret­stav­nik po­ro­dič­nog kla­na Ivan Mi­lo­slav­ski.
U naj­kra­ćem ro­ku, već u ma­ju, So­fi­ja je, vje­što vo­de­ći in­tri­ge, uspje­la da uz­bu­ni na­rod pro­tiv no­ve vla­sti, osla­nja­ju­ći se na strel­ce (voj­ni­ci-pla­će­ni­ci), ko­ji su ta­da či­ni­li glav­ni­nu ru­ske ar­mi­je. Naj­stra­šni­ja sce­na, ka­ko su bi­li i is­pla­ni­ra­li or­ga­ni­za­to­ri po­bu­ne, od­i­gra­la se u Kre­mlju, gdje je pred oči­ma ma­lo­ljet­nog Pe­tra ogrom­na ru­lja zvjer­ski ras­tr­za­la mno­ge iz ro­da Na­ri­ški­nih. Kao re­zul­tat maj­skog bun­ta po­ja­vi­lo se dvo­vla­šće Iva­na i Pe­tra (pri če­mu je ma­lo­um­ni brat sma­tran pr­vim, a pa­met­ni dru­gim ca­rem). A fak­tič­ki ze­mljom je vla­da­la So­fi­ja.
Pe­tar se, po svje­do­če­nju oče­vi­da­ca za vri­je­me maj­ske po­bu­ne, dr­žao za­ču­đu­ju­će hra­bro, ko­je ni­je svoj­stve­no dje­te­tu tih go­di­na i ta­da je za­u­vi­jek za­pam­tio li­ca i ime­na svih svo­jih ne­pri­ja­te­lja. Ka­sni­je, kad je do­šao na vlast, to ni­je opro­stio čak ni mr­tvim. Za vri­je­me mu­če­nja stre­la­ca, car im je na­re­dio da is­ko­pa­ju san­duk Iva­na Mi­lo­slav­skog, ko­ji je bio tu sa­hra­njen i taj san­duk sta­ve na mje­sto po­gu­blje­nja, da se na nje­ga sli­je­va krv po­gu­blje­nih. Sko­ro pr­vo šta je ku­pio, kad je Pe­tar bio na ču­ve­nom pu­to­va­nju po ino­stran­stvu, bi­la je to gi­ljo­ti­na. On­da je car po­slao „su­ve­nir“ u do­mo­vi­nu, ko­ji je sti­gao u do­ma­ćin­stvo kne­za Fjo­do­ra Ro­mo­da­nov­skog – svo­je­vr­snog mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va i pro­go­ni­te­lja po­li­tič­kih pre­stup­ni­ka. Knez je od­lič­no shva­tio po­ru­ku i od­mah po do­bi­ja­nju za­stra­šu­ju­ćeg po­klo­na, de­talj­no je oba­vi­je­stio ca­ra, ka­ko je i za­što „in­stru­ment“ pu­šten u rad.
Ma­lo ka­sni­je, vra­tiv­ši se hit­no sa pu­to­va­nja po­vo­dom pri­jet­nje no­vom po­bu­nom stre­la­ca, Pe­tar će lič­no da vo­di is­tra­ge u sa­mi­ca­ma za mu­če­nje, a za­tim lič­no da si­je­če gla­ve pre­stup­ni­ci­ma, i ni­je is­klju­če­no da je to ra­dio sa tim istim „su­ve­ni­rom“ – za­pra­vo gi­ljo­ti­nom.
Pe­tar je sa ši­ro­ko otvo­re­nim oči­ma i bez ijed­ne su­zi­ce po­sma­trao sve to ka­ko ru­lja ras­tr­že na ko­ma­de Na­ri­ški­ne i ni­ko­me ni­šta ni­je opro­stio. Ni­je opro­stio čak ni kre­mljov­skim zi­di­na­ma, ni sa­moj Mo­skvi, gdje je kao di­je­te mo­rao da sve to pre­ži­vi i pre­tr­pi ta­kav užas. Kad je od­ra­stao, on na­vra­ća u nje­mu omra­žen grad sa­mo u slu­ča­je­vi­ma kraj­nje nu­žde, tu mu se ne ži­vi, sve vri­je­me se pre­mje­šta sa mje­sta na mje­sto, vi­še vo­li da pre­no­ći u tu­đim ku­ća­ma po okol­nim se­li­ma u Pod­mo­sko­vlju ili na sa­la­ši­ma, čak i u Nje­mač­kom na­se­lju, ne­go u Kre­mlju, gdje bi mu se sva­ki put pri­ka­zi­va­la pri­vi­đe­nja.
Ku­ća u ko­joj je vo­lio da ži­vi, po­ja­vi­la se mno­go ka­sni­je. To mje­sto je bi­la mo­čva­ra, gdje još ni­je bio iz­gra­đen Sankt Pe­ter­burg, ko­je je stal­no bi­lo pod vo­dom i pre­pu­no vla­ge, a čak ni­je ži­vio ni u ku­ći, već u ba­ra­ci i tu se Pe­tar osje­ćao si­gur­no, udob­no i spo­koj­no. Za nje­ga je naj­va­žni­je bi­lo da je što da­lje od Kre­mlja i od pri­vi­đe­nja u nje­mu. Mo­skov­ski dvor­ci su ga aso­ci­ra­li na pa­kao, a pe­ter­bur­ška mo­čva­ra je bi­la za nje­ga raj.
Po­sli­je So­fi­ji­ne po­bje­de i po­tre­snog po­ra­za Na­ri­ški­nih, Pe­tar se sa maj­kom pre­se­lja­va u pod­mo­skov­sko se­lo Pre­o­bra­žen­sko, gdje je car Alek­sej Mi­haj­lo­vič vo­lio da od­ma­ra. Ca­ri­ca-udo­vi­ca je ži­vje­la u stal­nom stra­hu u tom se­lu, bri­žno pra­te­ći do­ga­đa­je u Kre­mlju i, oči­gled­no, bez sred­sta­va za ži­vot, pa je mo­ra­la da se sna­la­zi i taj­no pri­ma fi­nan­sij­sku po­moć, ne­kad iz Tro­ic­kog ma­na­sti­ra, ne­kad od ro­stov­skog mi­tro­po­li­ta.(Na­sta­vi­će se)