- PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Pri­ča­ju­ći o dje­tinj­stvu Pe­tra Ve­li­kog, opi­su­ju­ći tra­gič­ne okol­no­sti kr­va­vih po­ro­dič­nih in­tri­ga, isto­ri­ča­ri se obič­no ni­je­su ustru­ča­va­li da ocr­ne bu­du­ćeg re­for­ma­to­ra, ko­ji je bio uvu­čen u vr­tlog tih do­ga­đa­ja. Ne­ki sma­tra­ju da je Pe­tar sa­mim ču­dom uspio da iz­ne­se ži­vu gla­vu i da se spa­si. Po­či­nju­ći pri­ču o toj epo­hi, So­lo­vjev ne mo­že da se uz­dr­ži, a da se ne po­slu­ži uz­vi­še­nim i ep­skim to­nom. Isto­ri­čar čak po­mi­nje le­gen­du o ne­sre­ći bra­će Ro­mu­la i Re­ma, ko­je je ot­hra­ni­la vu­či­ca, a ko­ji su za­tim osno­va­li Rim. Slič­nost je oči­gled­na, ni Pe­tro­vo dje­tinj­stvo ni­je te­klo nor­mal­no, i on je osno­vao ču­ve­ni grad, ko­ji je po­stao jed­nim od svjet­skih ču­da.
Ima­ju­ći u vi­du obi­ča­je ko­ji su vla­da­li na ru­skom dvo­ru i već po­zna­tu nam isto­ri­ju prin­ca Dmi­tri­ja, mo­ra­mo se slo­ži­ti da u da­tom slu­ča­ju sta­nje, mo­žda, ni­je pri­ka­za­no to­li­ko cr­no, jer je ži­vot ma­lo­ga Pe­tra, stvar­no, do­sta du­go bio u opa­sno­sti zbog slo­že­nih okol­no­sti. I on je to do­bro za­pam­tio. Te­ško dje­tinj­stvo je osta­vi­lo du­bok i ne­iz­bri­siv trag na ka­rak­ter bu­du­ćeg ca­ra. Pe­tar kad je od­ra­stao, vje­ro­vat­no bi bio po­seb­no in­te­re­san­tan sa­vre­me­nim psi­ho­a­na­li­ti­ča­ri­ma, sled­be­ni­ci­ma dok­to­ra Froj­da, kao obje­kat is­pi­ti­va­nja.
Tru­de­ći se da shva­te su­šti­nu gran­di­o­znih re­for­mi Pe­tra Ve­li­kog, is­tra­ži­va­či su po­ku­ša­li da ot­kri­ju ka­ko je te­klo vas­pi­ta­va­nje bu­du­ćeg re­for­ma­to­ra. I od­mah na sa­mom po­čet­ku iz­u­ča­va­nja Pe­tro­vog fe­no­me­na do­la­zi do ne­sla­ga­nja i ja­vlja­ju se raz­ne ver­zi­je i mi­šlje­nja.
Pr­ve go­di­ne ži­vo­ta ma­log ca­re­vi­ća ni­je­su ni po če­mu vri­jed­ne pa­žnje. Ka­ko je ta­da bio obi­čaj, u pr­vim go­di­na­ma ži­vo­ta Pe­tar je bio pod sta­ra­telj­stvom že­na na dvo­ru, igrao se i uži­vao u igri sa ra­znim igrač­ka­ma, za­ba­vljao se i ru­gao pa­tulj­ci­ma, što je bi­lo uobi­ča­je­no na dvo­ru u tim vre­me­ni­ma, vo­zio se mi­ni­ja­tur­nom ko­či­jom, ko­ja je bi­la za nje­ga spe­ci­jal­no na­pra­vlje­na, u ko­ju su bi­li upreg­nu­ti „ma­li ko­nji­ći“. Za­tim kad je do­šlo vri­je­me za ško­lo­va­nje ca­re­vi­ća, po tra­di­ci­ji, on je ta­da iz žen­skih ru­ku pre­šao pod sta­ra­telj­stvo mu­ška­ra­ca.
Ako je vje­ro­va­ti iz­vo­ri­ma hre­sto­ma­ti­ja, Pe­tra su po­če­li pod­u­ča­va­ti do­sta ra­no, sko­ro sa pet go­di­na. Bu­du­ćem re­for­ma­to­ru su iza­bra­li za vas­pi­ta­ča skrom­nog i ne­pri­mjet­nog dr­žav­nog či­nov­ni­ka, čak ne ni do­brog či­nov­ni­ka, već obič­nog pi­sar­či­ća iz ta­da­šnjih mi­ni­star­sta­va, ne­ka­kvog Ni­ki­tu Zo­to­va. Po­sto­je za­pi­si o pr­vom po­ja­vlji­va­nju Ni­ki­te Zo­to­va u Kre­mlju. Pri­ča­ju da je on od stra­ha čak i za­ni­je­mio i ni­je se nor­mal­no kre­tao, ali, ipak, je do­šao se­bi i po­lo­žio po­treb­ne is­pi­te iz obra­zo­va­nja. Na ce­re­mo­ni­ji otva­ra­nja kur­sa za obu­ku pri­su­stvo­vao je čak i pa­tri­jarh. Je­rarh je od­slu­žio od­go­va­ra­ju­ći mo­le­ban za tu pri­li­ku, po­kro­pio je no­vog „stu­den­ta“ sve­tom vo­di­com i sve­ča­no ga smje­stio u klu­pu. Tog istog da­na Ni­ki­ta Zo­tov je una­pri­jed do­bio do­bar ho­no­rar, do­lič­nu odje­ću, ka­ko bi iz­gle­dao pri­stoj­no kad se po­ja­vi na dvor i bio je uvr­šten u plem­stvo. Svi ovi va­žni do­ga­đa­ji u ži­vo­tu uče­ni­ka i uči­te­lja do­go­di­li su se 12. mar­ta 1677. go­di­ne.
Te­ško je po­vje­ro­va­ti, ali ne­će pro­ći mno­go vre­me­na i Pe­tar će, ko­ji je bio grub u ša­li sa dvo­ra­ni­ma, na­zva­ti svo­ga biv­šeg vas­pi­ta­ča „kne­zom-pa­pom i pred­sjed­ni­kom la­kr­di­ja­ške dru­ži­ne pi­ja­na­ca“, ko­je­ga su ne­ka­da sma­tra­li stro­gim i sta­ro­mod­nim čo­vje­kom. Isto­ri­čar Ni­ko­laj Pa­vlen­ko opo­vr­ga­va tu tra­di­ci­o­nal­nu ver­zi­ju. U svo­joj knji­zi „Pe­tar Ve­li­ki“ Pa­vlen­ko pi­še:
„Isto­ri­ča­ri ne ras­po­la­žu po­u­zda­nim do­ka­zi­ma o vre­me­nu kad su po­če­li da uče Pe­tra pi­sme­no­sti. Jed­ni sma­tra­ju da je mo­gu­će da su po­če­li sa ško­lo­va­njem 1675. go­di­ne, dru­gi 1677. go­di­ne, a tre­ći kra­jem 1689. go­di­ne. Ni­je po­zna­to ni pre­zi­me pr­vog Pe­tro­vog uči­te­lja. U hre­sto­ma­ti­ja­ma je za­pi­sa­no da je to bio i sa ti­me se pro­sla­vio Ni­ki­ta Mo­i­se­je­vič Zo­tov, ali do­ku­men­tar­ni po­da­ci do­ka­zu­ju da on ni­je mo­gao da se pri­hva­ti tih oba­ve­za pri­je 1683. go­di­ne“.
Kao što vi­di­mo, raz­li­ka u da­tu­mi­ma je oči­gled­na. Ipak, isto­ri­ča­ri su pri­hva­ti­li ver­zi­ju po hre­sto­ma­ti­ja­ma, jer je, iz­gle­da, i naj­tač­ni­ja. God­ine 1675. Pe­tar je na­vr­šio sve­ga tri go­di­ne i te­ško je za­mi­sli­ti da bi u tim vre­me­ni­ma ne­ko­me pa­lo na pa­met ta­ko hra­bra ide­ja da u tom uz­ra­stu sje­de ca­re­vi­ća u klu­pu. A 1682. go­di­ne, kad je car Fjo­dor, sta­ri­ji sin Alek­se­ja Mi­haj­lo­vi­ča, umro, sva­ko re­dov­no Pe­tro­vo obra­zo­va­nje je pot­pu­no pre­ki­nu­to i u to vri­je­me nje­gov uči­telj je po­sta­la uli­ca.
Do mo­men­ta pri­nud­nog za­vr­šet­ka svog ško­lo­va­nja, Pe­tar je uspio (ta­kav je ta­da bio u upo­tre­bi pe­da­go­ški pro­gram) da na­u­či azbu­ku na­pa­met, Psal­tir, Je­van­đe­lje, „Apo­stol“ i još po­ne­što iz cr­kve­nog pro­gra­ma. Sve je to ca­re­vić učio sa za­do­volj­stvom i po­seb­nom la­ko­ćom. To šta je uči­telj uspio da utu­vi u gla­vu ma­lom ca­re­vi­ću, osta­lo je traj­no i te­me­lji­to. Svje­do­ci tvr­de da se Pe­tar u zre­lim go­di­na­ma sje­ćao ci­je­log svog gra­di­va iz ško­le. Sta­nje sa kra­sno­pi­som i pra­vo­pi­som bi­lo je mno­go go­re. Pe­trov ru­ko­pis je bio ve­li­ka gla­vo­bo­lja za nje­go­ve bu­du­će is­tra­ži­va­če, a sa pra­vo­pi­som re­for­ma­tor ni­je mo­gao ni­ka­ko da iza­đe na kraj do smr­ti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)