Pi­še: Dr. Mi­o­drag Či­zmo­vić


Za­i­sta je ve­li­ka taj­na šta svi­jest uzi­ma da je bit­no i šta pam­ti. Ne­ka­da do­ga­đa­ji za ko­je mi­sli­mo da su ne­za­bo­rav­ni la­ga­no iš­če­za­va­ju i pa­da­ju u za­bo­rav. Isto ta­ko de­ša­va se da raz­ne tri­vi­jal­no­sti osta­ju ne­u­ga­si­ve u na­šoj svij­esti. U tom po­gle­du pro­šlost je umno­go­me sa­da­šnjost. Ne­ka­da nas pro­šla uvre­da vi­še bo­li ne­go­li mu­ka da­na­šnjeg da­na. Pam­će­nje ono­ga što je bi­lo pra­ti čo­vje­ka i is­pu­nja­va dio nje­go­ve svi­je­sti. U jed­noj pra­vo­slav­noj mo­li­tvi na­i­la­zi­mo na mol­bu Go­spo­du da nas iz­ba­vi od zlih sje­ća­nja. Zla sje­ća­nja ka­da se use­le u čo­vje­ko­vu du­šu u sta­nju su da po­ro­de me­lan­ho­li­ju i čo­vjek ta­da hi­ta ka za­bo­ra­vu kao vr­sti iz­ba­vlje­nja. Ka­da bi čo­vjek sve pam­tio po­čeo bi gu­bi­ti se­be. I ta­da do­la­zi za­bo­rav kao oslo­ba­đa­nje i olak­ša­nje. Stva­ra­la­štvom je mo­gu­će, do­ne­kle, po­bi­je­di­ti zla sje­ća­nja iz pro­šlo­sti, ras­te­re­ti­ti čo­vje­ka od tra­u­ma i uti­sa­ka na­ta­lo­že­nih u pod­svi­je­sti. Je­di­no je u Hri­šćan­stvu mo­gu­će pre­po­zna­ti stav da se su­štin­ski pro­šlost mo­že po­bi­je­di­ti. Na­i­me, ono je je­di­no pro­nik­nu­lo u taj­nu za­bo­ra­va i bri­sa­nja pro­šlo­sti kroz sve­tu taj­nu po­ka­ja­nja. Grč­ka ri­ječ za po­ka­ja­nje je me­ta­no­ia ili pre­u­mlje­nje što u stva­ri pred­sta­vlja pro­mje­nu sa­mo­ga uma ko­ji se ra­zu­mi­je­va kao mje­sto u ko­me se in­te­gri­še či­ta­vo ljud­sko bi­će. Ri­ječ pre­u­mi­ti u iz­vi­je­snom smi­slu su­ge­ri­še za­bo­rav i su­štin­sku po­bje­du nad pro­ma­ša­ji­ma i gre­ho­vi­ma pro­šlo­sti. Sa­mim tim mi­je­nja se i unu­tra­šnji čo­vjek, i u iz­vi­je­snom smi­slu to je i po­bje­da nad pro­šlo­šću. Ali za­bo­rav u iz­vi­je­snom smi­slu pred­sta­vlja i vr­stu iz­da­je svi­je­sti. Kod Go­go­lja je mo­gu­će na­i­ći na mi­sao da je naj­ža­lo­sni­je u ži­vo­tu ni­šta do­bra ne­vi­dje­ti u do­bru. Na­i­me, ka­da za­bo­ra­vlja­mo na lju­bav, na do­bro­čin­stvo, na žr­tvu, na oda­nost mi iz­da­je­mo.
Vr­lo je in­di­ka­ti­van i ko­lek­tiv­ni za­bo­rav. U tom po­gle­du naj­i­lu­stra­tiv­niji je od­nos Cr­no­go­ra­ca pre­ma Ru­si­ji. Sje­ti­mo se sa­mo naj­po­zna­tijih iz­re­ka Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog: „Pro­klet da je sva­ki Cr­no­go­rac ko­ji se od­re­kao maj­ke Ru­si­je ili Bog na ne­bu Ru­si­ja na ze­mlji“. Da ne ci­ti­ra­mo nje­gov te­sta­ment ko­ji je vi­še ne­go de­ci­dan. Po­je­di­ni isto­ri­ča­ri na­vo­de po­da­tak da je jed­na od stav­ki bu­dže­ta car­ske Ru­si­je još od Pe­tra Ve­li­kog bi­la po­moć Cr­noj Go­ri i ko­ja je sko­ro ne­pre­kid­no sti­za­la do 1916 go­di­ne. Či­me je Cr­na Go­ra za­slu­ži­la to­li­ku lju­bav, to­li­ku du­bo­ku oda­nost? Na­ve­šće­mo sa­mo par naj­ka­rak­te­ri­stič­nijih pri­mje­ra te očin­ske bri­žno­sti. Na­i­me, u me­mo­a­ri­ma Ga­vra Vu­ko­vi­ća na­i­la­zi­mo na po­da­tak da je car­ska Ru­si­ja svo­jim ka­na­li­ma po­sla­la te­ško na­o­ru­ža­nje ko­je je umno­go­me po­mo­glo da Nik­šić vi­še ne bu­de tur­ski grad. Na Ber­lin­skom kon­gre­su ru­ski de­le­ga­ti su za­pri­je­ti­li na­pu­šta­njem kon­gre­sa uko­li­ko se Bar ne pri­po­ji Cr­noj Go­ri i Cr­na Go­ra ne­do­bi­je iz­la­zak na Ja­dran­sko mo­re. Pri­li­kom po­sje­te knja­za Ni­ko­le car­skoj Ru­si­ji 1889. go­di­ne Ru­ski Car Alek­san­dar III di­žu­ći zdra­vi­cu je re­kao: Di­žem ovu ča­šu u zdra­vlje knja­za Cr­ne Go­re Ni­ko­le I Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, je­di­nog iskre­nog i vjer­nog pri­ja­te­lja Ru­si­je. Car Alek­san­dr III iz­gra­dio je u na­ro­du po­znat, Ca­rev most. Kti­tor Sa­bor­ne Cr­kve u Nik­ši­ću bio je ru­ski car Ni­ko­laj II Ro­ma­nov. Ca­rev most i Sa­bor­na cr­kva u Nik­ši­ću sa­mo su ne­ka od naj­zna­čaj­nih zda­nja ko­je je Car­ska Ru­si­ja iz­gra­di­la u Cr­noj Go­ri. Isto ta­ko ne­mo­gu­će je za­bo­ra­vi­ti da je car Ni­ko­laj II ne o­kli­je­va­ju­ći ušao u pr­vi svjet­ski rat da bi za­šti­tio svo­ju pra­vo­slav­nu bra­ću na Bal­ka­nu. Nje­go­va ne­smjer­lji­va žr­tva ko­šta­la ga je i pre­sto­la i ži­vo­ta. Sa­ma či­nje­ni­ca da se ve­li­ki broj na­ših lju­di pri­mio na ide­ju ko­mu­ni­zma u znat­noj mje­ri du­gu­je či­nje­ni­ci da je bolj­še­vi­zam trij­mfo­vao u Ru­si­ji. Sje­ćam se raz­go­vo­ra sa na­šim ku­mom, go­lo­o­to­ča­ni­nom, ko­ji je go­di­na­ma bio za­to­čen u ka­za­ma­ti­ma Go­log oto­ka, ka­da je na pi­ta­nje za­što ga je pri­vu­kla ide­ja ko­mu­ni­zma od­go­vo­rio da je glav­ni raz­log što je Ru­si­ja di­sa­la tom ide­jom. Da je ko­jim slu­ča­jem ide­ja ko­mu­ni­zma do­šla iz bi­lo ko­je dru­ge ze­mlje, či­sto sum­njam da bi joj se pri­klo­nio, re­kao je ta­da. Iako je mark­si­zam za­pad­no­e­vrop­ski izum, sa­ma či­nje­ni­ca da se pri­mi­la na ru­skom tlu mno­gi­ma kao da je su­ge­ri­sa­la da se u toj ide­ji kri­je istin­ska žeđ za pra­ved­no­šću, pre­o­ku­pa­ci­ja ta­ko ka­rak­te­ri­stič­na za slo­ven­ski duh. Me­đu­tim, na­stu­pa do­ba ka­da vi­še ni­šta ne tre­ba da bu­de va­žno! Spi­no­za sa svo­jim sta­vom „ne­ga­ci­ja ne­ga­ci­je“, kao da po­sta­je pre­te­ča svih re­la­ti­vi­za­to­ra, svih onih ko­ji sa ne­vje­ro­vat­nom la­ko­ćom za­bo­ra­vlja­ju sve. Na­i­me sta­vom: ne­ga­ci­ja ne­ga­ci­je, Spi­no­za su­ge­ri­še da ni­šta ni­je sa­vr­še­no i do­bro da ne bi bi­lo za­mje­nje­no ne­čim bo­ljim i sa­vr­še­nim. Stav ko­jim se per­so­ni­fi­ku­je pro­mi­šlja­nje da sva­ka ge­ne­ra­ci­ja tre­ba da se po­na­ša kao da ži­vot po­či­nje od nje. Pri­rod­na kon­se­kven­ca ovo­ga sta­va je da sve tre­ba do­ve­sti u pi­ta­nje i da ap­so­lut­ne isti­ne ne­ma. A, ka­da pro­mi­šlja­mo na taj na­čin, i sa­ma lju­bav pre­ma Ru­si­ji, tu­ma­či se kao ne­ka tre­nut­na eufo­ri­ja dav­no za­bo­ra­vlje­nih pre­da­ka. Na­šim pre­ci­ma kao da je u sr­ci­ma od­zva­nja­lo: Ako te za­bo­ra­vim Ru­si­jo ne­ka me za­bo­ra­vi de­sni­ca mo­ja, me­đu­tim ohlad­nje­lim lju­di­ma sva­ko­dnev­i­ce, sklo­nih za­bo­ra­vu i re­la­ti­vi­za­ci­ji, taj od­nos pre­ma Ru­si­ji dje­lu­je ilu­zor­no i ma­glo­vi­to ta­ko da će­mo če­sto ču­ti pro­mi­šlja­nje: pa za­što je to to­li­ko va­žno? Što je bi­lo bi­lo je, Ili pak: mo­lim vas do­pu­sti­mo da isto­ri­ča­ri ra­de svoj po­sao. Iz­gu­blje­ni i dez­o­ri­jen­ti­sa­ni čo­vjek su­mor­ne sva­ko­dnev­ni­ce ne­mi­nov­no će se za­pi­ta­ti: Da li je to ika­da i bi­lo? Za­i­sta, ni­je sve ni u pro­šlo­sti bi­lo vri­jed­no i za ne­za­bo­rav. Ali vri­je­me svi­je­do­či da ka­da se od­ri­če­mo onog vječ­nog i ne­u­ni­šti­vog iz pro­šlo­sti po­či­nje­mo gra­di­ti ne­po­sto­ja­nu i ni­štav­nu bu­duć­nost. U tom smi­slu naj­i­lu­stra­tiv­ni­je su ri­je­či Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća: „Sa­da­šnjost je su­di­ja pro­šlo­sti, a bu­duć­nost sa­da­šnjost. Sa­mo glum­ci oče­ku­ju apla­uz u to­ku pred­sta­ve.“