Pi­še: Mag­da Peter­nek


Kud plo­vi ovaj brod? Ja bih re­kla,na­ža­lost, ni­gdje. Na­su­kan već go­di­na­ma u ne­ka­kvoj ne­do­đi­ji be­smi­sla i sra­mo­te. Brod bez pra­vog ka­pe­ta­na. Te­ško da mu ima spa­sa, jer kop­na ne­ma ni na vi­di­ku. Go­di­na­ma po­šten i pri­sto­jan svi­jet ovo­ga nam ži­vot­nog pu­te­še­stvi­ja ne­ma pra­vo na ono osnov­no što ga či­ni čo­vje­kom, a to je do­sto­jan­stvo. Čo­por ne­ka­kvog po­lu­svi­je­ta, po­lu­pi­sme­nih i pro­stih, kr­sta­ri na­šim „mo­ri­ma’’. Ro­va­ri i te­ro­ri­še na­še je­di­ne ži­vo­te. Baš taj po­lu­svi­jet na­su­kao je naš brod, a on se ba­ška­ri u svo­jim ki­lo­me­tar­skim jah­ta­ma. Plo­vi u svim vo­da­ma, pli­va svim sti­lo­vi­ma, a de­sti­na­ci­ja mu je uvi­jek ista-dno dna! Po­lu­svi­jet je na ci­je­ni već dva­de­set i ku­sur go­di­na. Pje­valj­ke, star­le­te, taj­ku­ni, ma­fi­ja­ši i osta­li paj­ta­ši. Ne mo­že im ni­ko ni­šta, ja­či su od sud­bi­ne. Na­ko­ti­lo se to­ga, na­ki­ti­lo se zla­tom, na­mla­ti­lo se pa­ra, na­ma­za­lo se svim mo­gu­ćim far­ba­ma, na­du­va­lo se, na­pum­pa­lo sve is­tu­re­ne di­je­lo­ve ti­je­la. Nad na­ma se nad­vio nad­me­ni po­lu­svi­jet. Sta­ni­ja i osta­la ‘’eki­pa’’ za­klju­ča­še ‘’Far­mu’’, po­ku­pi­še ‘’kaj­mak’’ i odo­še u stva­ran svi­jet. Vra­ti­še se u nji­hov po­lu­svi­jet. Kad pri­sto­jan i skro­man čo­vjek po­mi­sli na ‘’Far­mu’’, na to ču­do ne­vi­đe­no, na te hek­ta­re i hek­ta­re ne­u­ku­sa i pri­mi­ti­vi­zma, ne mo­že a da se ne kr­sti da­ni­ma. Pa i onaj što se ne kr­sti, mo­rao bi se čak i li­je­vom pre­kr­sti­ti. Mo­ra se zdrav čo’ek za­be­zek­nu­ti nad ovom ru­ljom po­lu­svi­je­ta i nji­ho­vim na­či­nom ži­vo­ta, nad nji­ho­vim rječ­ni­kom, nad nji­ho­vom ko­mu­ni­ka­ci­jom. Mo­ra se za­sti­dje­ti i za­pi­ta­ti-do­kle, ako Bo­ga zna­te? Ja se to pi­tam sva­ko­dnev­no, ali od­go­vor ne na­la­zim,na­ža­lost. Vje­ro­vat­no sa­mo do ne­ke sle­de­će far­me i do još ve­ćeg pri­mi­ti­vi­zma i sra­mo­te (ako uop­šte mo­že bi­ti ve­ćeg). Po­lu­svi­jet, dra­gi mo­ji, ja­še na na­šim le­đi­ma bez par­do­na i ne pa­da mu na pa­met da sja­še. Mo­že mu se. Da­lo mu se i ša­kom i ka­pom. Po­dr­ža­va­ju ga ve­li­ke gla­ve,uli­zu­ju mu se, ti­ma­re se me­đu­sob­no i ga­je. Raz­mno­žio se po­lu­svi­jet, raz­ma­zio, raz­mi­lio, osi­lio, za­sjeo. Ne mi­sli mr­da­ti. Te sla­be, neo­stva­re­ne i neo­svi­je­šće­ne i ne­pro­svi­je­će­ne oso­be, te per­so­ne, uvi­jek se sku­plja­ju u čo­po­ri­ma i oda­tle udru­že­nim gla­so­vi­ma, bu­du­ći da su ve­ći­na i mno­ži­na, i udru­že­nim sna­ga­ma (jer sa­mo sla­bi po­ka­zu­ju sna­gu), pod­mu­klo, li­ce­mjer­no i muč­ki na­pa­da­ju sve one sa­mo­svoj­ne, ostva­re­ne lič­no­sti, ko­je idu svo­jim mir­nim pu­tem i ne pri­sta­ju na za­dat ži­vot. Ta­kvi su naj­če­šće za­go­vor­ni­ci de­ka­dent­ne i de­struk­tiv­ne de­mo­kra­ti­je i onog du­šev­no i du­hov­no bo­le­snog dru­štva, iza ko­jeg se ne­gdje u ne­vi­dlji­voj i mrač­noj po­za­di­ni pri­kri­va po­tu­lje­na i du­bo­ka mr­žnja pre­ma sve­mu su­štin­skom, sa­mo­svoj­nom i sa­mo­bit­nom, pre­ma sve­mu auten­tič­nom, ori­gi­nal­nom i sa­mo­ni­klom u onom iz­vor­nom zna­če­nju. Upra­vo ti me­di­o­kri­te­ti i taj po­lu­svi­jet nas je i do­veo do ivi­ce pro­pa­sti i stra­da­nja. Upra­vo su oni ti ko­ji ve­li­ča­ju de­mo­kra­ti­ju i sta­vlja­ju pa­ra­le­lu iz­me­đu nje i po­tro­šač­kog dru­štva. To im je­ste cilj -da čo­vjek pre­sta­ne raz­mi­šlja­ti, da pre­sta­ne bi­ti stva­ra­lac, da po­sta­ne su­ro­vi po­tro­šač, ko­ji vi­še ne zna za­što ži­vi i ne zna da li uop­šte i ži­vi. Upra­vo ta­ko po­sta­li smo stje­ci­šte po­lu­svi­je­ta de­mo­kra­ti­je, po­lu­svi­je­ta ljud­skih pra­va, po­lu­svi­je­ta na­ci­o­na­li­zma, ne­kul­tu­re, pro­sta­klu­ka i de­gra­da­ci­je.
Da­kle, ovo je vri­je­me ve­li­ke sra­mo­te, op­šteg su­no­vra­ta mo­ra­la i svih su­štin­skih vri­jed­no­sti dru­štva. Vri­je­me u ko­me tru­nu hu­ma­ne i do­bro­na­mjer­ne mi­sli. Vri­je­me u ko­me se ne mo­že slo­bod­no i du­bo­ko di­sa­ti, u ko­me ne­ma pro­sto­ra ni pro­la­za za mu­dru i bi­stru ri­ječ. Ovo je vri­je­me gdje ne uspi­je­va onaj ko­ji je po­šten, vri­je­dan i da­re­žljiv, već onaj ko­ji je spo­so­ban da ne bu­de ta­kav. Ovo je vri­je­me po­lu­svi­je­ta.
Ka­ko se bo­ri­ti, ka­ko na­ći na­čin i sta­ti na put de­ka­den­ci­ji čo­vje­ka? Te­ško, ali se mo­ra vje­ro­va­ti, mo­ra se svom sna­gom iz­di­ći iz­nad go­mi­le i tra­ži­ti su­šti­na, a ona je u hu­ma­no­sti, do­sto­jan­stvu i stva­ra­nju.
Za­to, bu­di­te i vi uz one ko­ji vje­ru­ju i zna­ju da ni­smo do­šli na ovaj svi­jet da bu­de­mo po­lu­svi­jet. Do­šli smo da po­štu­je­mo, ra­di­mo i osta­vi­mo ne­što vri­jed­no iza se­be. Da po­ma­že­mo. Ni­smo do­šli da ga­ji­mo pri­mi­ti­vi­zam. Do­šli smo da za­sa­di­mo kul­tu­ru. Ja sam na toj far­mi. I ja i moj bič. Jer, po­lu­svi­jet je kič.
(Autor je pje­snik)