Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Ža­li mi se ne­dav­no pri­ja­te­lji­ca da joj di­rek­tor pri­je­ti ot­ka­zom.Ni­šta čud­no po­mi­slih, jer da­nas je to re­dov­na po­ja­va,mno­go uče­sta­li­ja od one da će ne­ko ne­ko­me da po­nu­di po­sao. Me­đu­tim,zna­ju­ći da je mo­ja pri­ja­te­lji­ca vr­hun­ski sr­truč­njak u svo­joj pro­fe­si­ji,bi­la sam ipak iz­ne­na­đe­na. Ali,sa­mo na krat­ko, jer mi je ob­ja­sni­la da joj je pret­po­sta­vlje­ni škol­ski drug, ko­ji je ina­če du­go­go­di­šnjeg očaj­nog zna­nja, ne­kim "čud­nim slu­ča­jem" do­spio na to mje­sto. Ti­pi­čan škol­ski pri­mjer osve­te lo­šeg đa­ka. Če­kao "đak pr­vak" svo­jih pet mi­nu­ta da njoj za­bi­be­ri či­ta­vu ka­ri­je­ru.
Ipak, ni­je me sa­mo ovaj pri­mjer pod­sta­kao da "se obra­tim" ovoj te­mi. Evo još jed­nog. Pro­či­ta­la sam ne­gdje gra­fit. Pi­še-"Sre­toh ju­če dru­ga­ri­cu iz sred­nje ško­le,ko­ja je mi­sli­la da je Ru­si­ja kon­ti­nent, ma­še im iz BMW-a!" Eee, da je ona je­di­na pa da ovu du­ho­vi­tu opa­sku pri­mim bez gor­či­ne i raz­o­ča­re­nja. Ali na­ža­lost ni­je jer go­mi­le lo­ših,po­lu­pi­sme­nih, is­kom­plek­si­ra­nih i neo­stva­re­nih sto­je na vr­hu svih ko­lo­na u svim obla­sti­ma i sfe­ra­ma dru­štva.Na­me­će se ona iz­re­ka da kad mač­ke ne­ma mi­še­vi ko­lo vo­de.To je uglav­nom tač­no, ali stvar je u to­me što su ovi da­na­šnji "mi­še­vi" udru­že­nim sna­ga­ma otje­ra­li sve "mač­ke" u "mi­ši­ju ru­pu". Ra­zni di­rek­tor­či­ći, me­na­dže­ri, umi­šlje­ni še­fi­ći i pi(j)ari­ći pre­pu­ni ne­zna­nja i is­fru­stri­ra­nih neo­stva­re­nih am­bi­ci­ja sa­da za­vo­de red svu­da,a naj­ma­nje su ga ima­li u svo­jim gla­va­ma.Oni uče­ni, pa­met­ni,kre­a­tiv­ni i vri­jed­ni gur­nu­ti su na stra­nu a udar­na mje­sta su pre­pu­šte­na de­struk­tiv­ci­ma, "ko­sto­lom­ci­ma" ko­ji se ne li­be da sa dvi­je no­ge sa le­đa ule­te u cje­va­ni­cu. Osve­ta lo­ših igra­ča na dje­lu. Ne­ka­da ne­spo­sob­ni i za sje­de­nje na re­zer­vnoj klu­pi, pa i za do­no­še­nje vo­de iz svla­či­o­ni­ce, sa­da ser­vi­ra­ju "hlad­nu osve­tu" oni­ma ko­ji su bi­li no­si­o­ci igre."Kro­ja­či" be­smi­sla i na­ža­lost na­ših sud­bi­na sve su sprem­ni da ura­de, sa­mo da nji­ho­ve "igle" osta­nu što du­že u na­šim ži­vo­ti­ma. Pred­sje­da­va­ju­ći hoh­što­ple­ri na svim po­zi­ci­ja­ma ne­spo­sob­ni za sve dru­go osim za go­li op­sta­nak ,opa­sni su i či­ni mi se ne­is­kor­je­nji­vi tru­lež u sva­koj po­ri dru­štva.
Ola­ko pu­šta­nje mla­dih, obra­zo­va­nih iz svo­je dr­ža­ve,ne­ma­nje slu­ha za nji­ho­ve kva­li­te­te,iner­tan od­nos pre­ma nji­ho­vom tru­du i po­žr­tvo­va­nju umno­go­me je uti­cao na ovo sta­nje ko­je nas je za­de­si­lo. To va­ži i za umjet­nost i za na­u­ku i za sport. Sje­ćam se da je u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji spor­ti­sta mo­gao da na­pu­sti svo­ju ze­mlju tek kad na­pu­ni 28 go­di­na. Da­kle, cilj je bio osta­ti me­đu svo­ji­ma i do­pri­ni­je­ti što bo­ljem uspje­hu svo­je re­pre­zen­ta­ci­je.Da­nas mla­dim igra­či­ma do­zvo­lje­no da što pri­je za­šprin­ta­ju u ne­ki od Evrop­skih klu­bo­va.Da­kle pred­nost do­ma­ćeg te­re­na smo pre­pu­sti­li go­sti­ma u na­šim ži­vo­ti­ma, i umje­sto da na re­vanš pu­tu­je­mo ohra­bre­ni,mi smo u de­be­lom mi­nu­su.
O po­li­tič­kim ostra­šće­nim i plit­kim am­bi­ci­ja­ma lo­ših đa­ka mo­gao bi se ro­man na­pi­sa­ti.Ne­mam tu na­mje­ru, ali ću na­gla­si­ti da ono što ih uglav­nom "kra­si" je­su ba­ha­tost i bez­o­bra­zluk. Lo­gič­no,jer to su glav­ni no­si­o­ci ne­zna­nja. Na­rod je dav­no re­kao(a on to naj­bo­lje zna i osje­ća) da je bo­lji gram vla­sti, ne­go to­na pa­me­ti i to će kod nas još du­go tra­ja­ti. Ta­ko je na­ža­lost i sa obra­zov­nim si­ste­mom, ko­ji je i te ka­ko za­pu­šten i u du­bo­koj je kri­zi.Ni­šta neo­bič­no ako se ima u vi­du da su nam mi­ni­stri pro­svje­te na te po­zi­ci­je do­la­zi­li po­sle po­prav­nih is­pi­ta.Svi su oni ne­u­spje­šni u bi­lo če­mu.Na­ša pro­svjet­na po­li­ti­ka ni­je ni­šta dru­go ne­go opet osve­ta lo­ših đa­ka. Obra­zo­va­nje jed­ne ze­mlje je isu­vi­še va­žno pi­ta­nje da bi ga pre­pu­sti­li po­li­ti­ča­ri­ma, po­seb­no po­li­ti­ča­ri­ma ka­li­bra ko­jeg da­nas ima­mo.Ovo je od po­seb­ne va­žno­sti u da­na­šnjem tre­nut­ku,jer ne­ma­mo mno­go vre­me­na na ras­po­la­ga­nju. Mla­de lju­de mo­ra­mo na­u­či­ti da ipak ni­je va­žno sa­mo uče­stvo­va­ti ne­go i po­bi­je­di­ti.
Ve­ći­na gra­đa­na ni­su lje­ka­ri, ali smo sve­sni ko­li­ko je va­žna ova pro­fe­si­ja tek ka­da obo­li­mo. Ako svo­je zdra­vlje ne že­li­mo da po­vje­ri­mo lo­šim đa­ci­ma,on­da im sva­ka­ko ne smi­je­mo po­vje­ri­ti ni in­te­lek­tu­al­no zdra­vlje i na­pre­do­va­nje na­še dje­ce. Nijed­na osve­ta ni­je do­bro­do­šla,ali lo­ši đa­ci ne mi­sle ta­ko.
Za­to,što da­lje od ovih kr­vo­pi­ja,jer će vam isi­sa­ti sva­ku kap zdra­ve pa­me­ti i str­plje­nja.Ako ste ipak u pri­li­ci, ni­ka­ko ne pro­pu­sti­te da ih pod­sje­ti­te na nji­ho­ve "ka­pa­ci­te­te" iz škol­skih da­na.Či­sto da im da­te do zna­nja da zna­te ko je ko. Vje­ruj­te, ni­ko to bo­lje ne ra­di od isti­ne.Ma­da i ja ugra­bim vr­lo ra­do. I ja i moj bič. Jer lo­ši đa­ci i nji­ho­va osve­ta su kič.
(Autor je pje­snik)