Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Uko­nek­to­va­ti se u op­štem snu, do­pri­ni­je­ti nje­go­voj su­ma­nu­to, blje­šte­ćoj gra­đi, do­pu­ni­ti svi­ca-ekran, jer šta je mre­ža ako ne vr­to­gla­vi splet ko­ji se kre­će kao an­ti-atom, isto­vre­me­no for­mi­ra­ju­ći i ra­za­ra­ju­ći sop­stve­ni uni­ver­zum.
Bi­ti put­nik u mre­ži, če­sti­ca ko­ja ni­gdje ne pre­sje­da, pro­vla­če­ći se kroz ukup­ni or­ga­ni­zam vir­tu­al­nog svi­je­ta, ko­ji opet ni­gdje ni­je po­sta­vljen. Ne sa­mo da je saj­ber kon­zu­ment ne­u­hva­tljiv, s njim i svi­jet is­ka­če iz svog le­ži­šta i pre­tva­ra se u ono­stra­nu igru ekra­na i du­ho­va.
Pu­to­va­nje je ne­kad pred­sta­vlja­lo is­ku­stvo, tra­že­nje tra­ga, hva­ta­nje sa ne­iz­vje­snim, sud­bi­nu astro­lo­ga i iz­gnan­stvo pje­sni­ka, dok je da­nas to pre­ska­ka­nje svi­je­ta i skok u pra­zno.
Bi­ti umre­žen zna­či­lo bi: pro­ći se kroz se­be i opet iz­bi­ti na isto mje­sto ko­je je, za vri­je­me tog kli­ka, na­pro­sto osta­lo za­tam­nje­no. Mje­sto ko­nek­to­va­nja pret­po­sta­vlja nje­go­vu ne­ga­ciju! Druk­či­je ne bi bi­lo mo­gu­će auto­mat­ski se pre­ba­ci­va­ti na sva mje­sta, bi­ti sva­kom dru­gi, pa i sa­mom se­bi u od­su­stvu se­be.
Re­star­to­va­ti uni­ver­zum po­ve­za­no­sti, – taj astral­no uzglo­blje­ni uni­ver­zum kroz ko­ji se gle­da­mo bez po­gle­da, osje­ća­mo bez do­di­ra, sa­nja­mo bez pre­stan­ka – uvi­jek već is­po­čet­ka for­ma­ti­zo­va­ti tu mi­si­ju pro­zir­ne isto­ri­je na­po­kon oslo­bo­đe­ne od bi­lo kog sa­dr­ža­ja. Re­al­no raz­ma­tra­ju­ći stva­ri, i od­mah uvi­đa­mo da je isto­ri­ja, u stva­ri, – tromb za kr­vo­tok elek­tro-če­sti­ca. Glo­ma­zna i neo­te­sa­na, pa i ne­po­mjer­lji­va, kao ta­kva, isto­ri­ja je neo­stvar­lji­va ka­da je ri­ječ o pu­to­va­nju. Otu­da pri­mje­ću­je­mo ka­ko u svo­jim ide­ja­ma, pu­to­va­nje i isto­ri­ja je­su su­prot­sta­vlje­ne jed­na dru­goj. Ako ni­šta dru­go, vir­tu­al­na sfe­ra oslo­bo­di­la nas je kom­plek­sa i sjen­ke ozna­či­te­lja.
Free tra­ve­ling, jer ne­ma Ze­mlje ko­ju će­mo od­sa­da do­dir­nu­ti, ni­ti stvar­no­sti ko­ju će­mo za so­bom po­vu­ći. Kre­će­mo se kao u mje­hu­ru, dok se mre­ža ši­ri i uvi­ja is­klju­či­vo u se­bi.
Bez oti­ska, bez uglo­va, mre­ža je jed­na od bez­broj ko­pi­ja Bo­ga, sve­pro­stor­na ma­tri­ca za­ro­ti­ra­na oko se­be. I tu smo on­da na tra­gu be­be-ma­trik­sa: uvu­ći se u stvar­nost, ob­lo­ži­ti se stvar­no­šću, ni­je li to na­ša po­to­nja, van-ze­malj­ska že­lja? (Kao ge­ne­ra­ci­ja pr­ve pa­met­ne teh­no­lo­gi­je, šta su­štin­ski pred­sta­vlja­mo za su­tra­šnji­cu, bu­du­ći da za na­ma ni­šta ne osta­je, što je svo­je­vr­sni ci­ni­zam ko­ji je uve­li­ko is­ko­ra­čio iz pa­te­tič­nog ni­hi­li­zma de­vet­na­e­stog vi­je­ka. Upra­vo sa­da, u no­vo ju­tro na­kon svih te­sti­ra­nih stvar­no­sti, na­stu­pa­mo kao po­ja­ve ko­je ni­šta vi­še ne za­stu­pa­ju.)
Se­o­ba pra­zni­ne – da, u to­me sa­gle­daj­mo onu eko­no­mič­nu stra­nu pu­tem ko­je će se ovaj, skorz obes­tva­re­ni svi­jet, iz­vu­ći iz fik­tiv­ne kri­ze. Sve dok smo bo­lo­va­li stvar­nu kri­zu, obr­ti su još bi­li mo­gu­ći, te s nji­ma i na­še šan­se za re­al­no. Od po­ja­ve to­tal­ne mre­že, me­ta­mre­že, ne­mi­nov­no uko­rak s njom i lo­gi­ka se po­vje­šta­či­la. Pre­sje­ci gu­be, tra­že se ve­li­ka pre­ska­ka­nja.
Mre­ža ni­je ni­gdje osta­ju­ći pri­tom u se­bi, i ako ne­što is­tra­ja­va u ne­po­jav­no­sti, on­da je to ona. Nje­no po­sto­ja­nje ni­je mo­gu­će, kao što ni­je ni od ono­ga svi­je­ta, pa ipak, bi­li­o­ni sig­nal­nih če­sti­ca i ovog je tre­nut­ka opra­šu­ju: u va­zdu­hu, kroz ze­le­ni­lo, uz kič­mu ko­ja ne dr­ži ni­šta.
I va­zduh je kli­ma­ti­zo­van, i ze­le­ni­lo či­po­va­no, i ver­ti­ka­la ši­for­va­na...
Ka­kav mi­kro­u­ni­ver­zum ko­ji je na­po­kon mo­guć bez ijed­nog po­da­tka. Ne­ma Dru­gog, li­ca, sjen­ke, ne­ma ni smr­ti: – mi­sao vi­še ni­je stvar fi­zič­kog im­pul­sa. Pre­ko za­ne­svje­šću­ju­će br­zih di­o­ni­ca (br­žih i od od­ra­za, ko­ji je upra­vo iz tog raz­lo­ga naj­u­sa­mlje­ni­ji su­sret), pre­ko re­le­ja ne­sta­ju­ći, ni­ko ne na­pu­šta svo­ju utro­bu mre­žu. Bi­ti u do­me­tu i za­to ne mo­ći re­a­li­zo­va­ti ni­šta.
Ta­ko se za­mi­šlja raj, do­li­na ko­ja pra­znu­je, baš po­put ne­ba u ko­jem pre­sta­ju sve pred­sta­ve. A ri­ječ?! Mre­ža je onaj tran­sfer ko­ji je po­go­đen na ne­kom dru­gom ni­vou, mo­žda upra­vo ovom ko­ji još ni­je za­do­bio bo­žan­ski sta­tus i vje­ru u moć ko­ja vla­da u mi­šlje­nju okre­nu­tom onoj stra­ni.