Pi­še : Vi­li Vi­mer


Ka­da ana­li­zi­ra­mo nu­kle­ar­ni spo­ra­zum sa Ira­nom ne bi­smo smje­li da is­pu­sti­mo iz vi­da Ku­bu. Jer, sank­ci­je pro­tiv obje ove ze­mlje bi­le su u sva­kom po­gle­du plod či­ste sa­mo­vo­lje SAD. I to su ne sa­mo u slu­ča­ju ove dvi­je dr­ža­ve, već i u slu­ča­ju vi­še od se­dam­de­set dru­gih ze­ma­lja ši­rom svi­je­ta. U pi­ta­nju su ogrom­ni re­sur­si ovog ti­pa na Ze­mlji­nom ša­ru ko­ji­ma SAD ras­po­la­žu da bi mo­gle da po­či­ste na­me­tlji­ve tak­ma­ce iz sop­stve­nog la­ge­ra ka­da je ri­ječ o pre­o­ti­ma­nju tr­ži­šta. Sto­ga je bio do­bar po­tez nje­mač­kog vi­ce­kan­ce­la­ra i mi­ni­stra pri­vre­de Zig­ma­ra Ga­bri­e­la što je, ima­ju­ći u vi­du da će sank­ci­je pro­tiv Ira­na bi­ti uki­nu­te,od­mah po po­sti­za­nju nu­kle­ar­nog spo­ra­zu­ma i pri­je svih ot­pu­to­vao u Iran ka­ko bi osi­gu­rao šan­se nje­mač­koj pri­vre­di. Čak ne mo­ra­mo da se da­lje ni udu­blju­je­mo u sto­ti­nu stra­na sa­mog spo­ra­zu­ma i isto to­li­ko stra­na nje­go­vih anek­sa, ni­ti da osma­tra­mo sa­bor­ne pa­ra­de nad­le­žnih ame­rič­kih advo­kat­skih kon­cer­na da bi­smo shva­ti­li da će bi­ti mo­gu­će da se kon­stru­i­šu no­vi pro­ble­mi. I u ovom slu­ča­ju će se bu­du­će po­li­tič­ke ak­ci­je od­vi­ja­ti po onoj: Go­spod dao, Go­spod i uzeo.
Sa­mo­vo­lja ko­ja se ma­ni­fe­sto­va­la pri­li­kom na­me­ta­nja sank­ci­je, a ko­ja se ma­ni­fe­sto­va­la i pri­li­kom nji­ho­vog uki­da­nja, od­re­đi­va­će i ubu­du­će sli­jed do­ga­đa­ja. Šta će­mo ka­da je svi­jet ta­ko skro­jen, čak i ka­da, ka­ko su ovog vi­ken­da iz­vi­je­sti­le jed­ne nje­mač­ke re­gi­o­nal­ne no­vi­ne, biv­še su­di­je Sa­ve­znog ustav­nog su­da na­đu za shod­no da kao ”an­ti­a­me­rič­ke” glat­ko od­ba­ce tvrd­nje po­put ove. Na­rav­no, us­po­sta­vlja­nje no­vog pri­vred­nog po­ret­ka pu­tem od­red­bi TTIP-a i uki­da­nje de­mo­krat­ske dr­ža­ve, ko­je ide ru­ku pod ru­ku sa njim, pru­ži­će no­va obra­zlo­že­nja sa­mo­vo­lji.
Aspek­ti nu­kle­ar­nog spo­ra­zu­ma sa Ira­nom pred­sta­vlja­ju mo­žda naj­ve­ću vo­do­djel­ni­cu ka­kvu je svi­jet vi­dio od kra­ja Dru­gog svjet­skog ra­ta na­o­va­mo. Pre­stra­vi­će­mo se ka­da shva­ti­mo ko­jom br­zi­nom Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve ši­rom glo­bu­sa iz­vla­če iz du­go­traj­ne izo­la­ci­je po­ten­ci­jal­ne part­ne­re Ru­ske Fe­de­ra­ci­je. Pre­če­sto smo de­se­ti­ne pro­te­klih go­di­na gle­da­li ra­to­vi­ma de­fi­ni­san ru­ko­pis SAD, da bi­smo se ola­ko otre­sli ova­kvih mi­sli. Ovo se ne de­ša­va sa­mo dr­ža­va­ma ko­ji­ma su uve­de­ne sank­ci­je. Je­dan de­mo­krat­ski pred­sjed­nik po ime­nu Bil Klin­ton je ovo de­mon­stri­rao čak i u Sje­ver­noj Ko­re­ji i to pre­ko svo­je ”ne­za­o­bi­la­zne” mi­ni­star­ke spolj­nih po­slo­va, go­spo­đe Me­dlin Ol­brajt, i nje­nog na­stu­pa u jed­nom sje­ver­no­ko­rej­skom cir­ku­su gdje su joj odu­še­vlje­no kli­ca­li. Po­zna­ju­ći po­za­di­nu la­bil­no­sti u Bra­zi­lu ko­ja mo­že da je sna­đe sva­kog tre­na, bra­zil­ska pred­sjed­ni­ca će, tač­no zna­ti ko­li­ko da­le­ko smi­je da se upu­šta u pri­ču sa BRIKS-om, čak i ka­da joj u ve­zi sa tim sle­de­ća Olim­pi­ja­da pru­ža iz­vje­stan rok po­šte­de. Što se bu­de vi­še bli­ži­lo Svjet­sko pr­ven­stvo u fud­ba­lu 2018. u Ru­si­ji, ono će ima­ti sve iz­ra­že­ni­ju funk­ci­ju za­šti­te Ru­ske Fe­de­ra­ci­je od sa­svim pre­ci­zno ci­lja­nih bes­kru­pu­lo­znih po­stu­pa­ka SAD. Ju­žna Afri­ka će zna­ti do kog in­ten­zi­te­ta dest­a­bi­li­za­ci­je će ima­ti sna­ge da se bra­ni. In­di­ja je u sa­ve­zu BRKS upra­vo to - In­di­ja, su­šti stra­teg.
Na­rav­no, u is­ku­še­nju smo da, ima­ju­ći u vi­du svi­jet na­kon pot­pi­si­va­nja nu­kle­ar­nog spo­ra­zu­ma, bli­že ana­li­zi­ra­mo re­gi­o­nal­ne kon­flik­te či­je iza­zi­va­nje od stra­ne Za­pa­da ima za cilj Ru­sku Fe­de­ra­ci­ju po­put ono­ga ko­ji je ras­plam­sao u Si­ri­ji i ko­ji ni­ka­ko ni­je je­di­ni. Tur­ski pred­sjed­nik Er­do­gan je sve uči­nio da se svr­ga­va­njem svog lič­nog pri­ja­te­lja Asa­da na Sred­njem Is­to­ku do­mog­ne no­ve ulo­ge sled­be­ni­ka osman­zi­ma. Me­đu­tim, on je bom­bar­do­va­njem Kur­da, is­pu­stio iz vi­da da će Izra­el pred­u­ze­ti sve da po­dr­ži sve kurd­ske aspi­ra­ci­je. Da li je u pi­ta­nju no­va slo­bo­da dje­lo­va­nja pro­tiv Tel Avi­va ko­ju su SAD ste­kle pu­tem nu­kle­ar­nog spo­ra­zu­mom sa Ira­nom, ka­da je ovo bom­bar­do­va­nje Kur­da usli­je­di­lo po iz­ri­či­tom ame­rič­kom odo­bre­nju?
Ka­da go­vo­ri­mo o nu­kle­ar­nom spo­ra­zmu sa Ira­nom u fo­ku­su se na­la­zi Izra­el. Ovo ne va­ži sa­mo za od­no­se iz­me­đu Tel Avi­va i Te­he­ra­na, ko­ji su ne­ka­da je­dan dru­gom pa­da­li u ze­gr­ljaj, ko­li­ko je usmje­re­no pro­tiv tre­će stra­ne. Izra­el je zna­ča­jan fak­tor u sa­mom Va­šing­to­nu ka­da je riječ o glo­bal­no naj­va­žni­jim pi­ta­nji­ma. Zar je mo­gu­će da su pri to­me u isti mah dva igra­ča: re­pu­bli­kan­ci u SAD i izra­el­ski pre­mi­jer Ne­ta­nja­hu, za­i­gra­la na po­gre­šnu kar­tu? Ni­je pa­la u za­bo­rav či­nje­ni­ca da su u SAD de­mo­kra­te tra­di­ci­o­nal­ni sa­go­vor­ni­ci pri­ja­te­lja Izra­e­la. Na­rav­no, pred­sta­vlja­lo je pra­vu sen­za­ci­ju do ko­je mje­re su re­pu­bli­kan­ci za­o­štri­li stva­ri. Oni su išli čak do jed­nog u či­ta­vom svi­je­tu ne­u­o­bi­ča­je­nog otvo­re­nog na­pa­da na iza­bra­nog pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve, ka­da su bez Oba­mi­ne sa­gla­sno­sti do­pu­sti­li Be­nja­mi­nu Na­te­nja­huu kao pre­mi­je­ru i pri­ja­te­lju re­pu­bli­ka­na­ca, da odr­ži go­vor u Kon­gre­su. Ka­da oslu­šne­mo re­to­ri­ku Se­na­to­ra Me­kej­na on­da mo­ra­mo do­bro da po­raz­mi­sli­mo o na­mje­ra­ma izra­el­skog pre­mi­je­ra u slu­ča­ju nje­go­vog traj­nog fler­ta sa ra­pu­bli­kan­ci­ma.
Na­ja­vlje­ni ve­to pred­sjed­ni­ka Oba­me u slu­ča­ju bi­lo ka­kve op­struk­ci­je od stra­ne Kon­gre­sa u ve­zi sa nu­kle­ar­nim spo­ra­zu­mom sa­svim ja­sno je osvi­je­tlio jed­nu stvar: du­go­go­di­šnja po­li­ti­ka ni­je bi­la uspje­šna. Pod zna­kom pi­ta­nja je da li će u ova­kvim okol­no­sti­ma bu­duć­nost od­re­đi­va­ti bli­skost iz­me­đu re­pu­bi­ka­na­ca i sna­ga na­klo­nje­nih Izra­e­lu. Sa gu­bit­ni­ci­ma se ne­ra­do gr­li­mo. U ova­kvom slu­ča­ju, za krug po­bjed­ni­ka mo­ra se.
Ovo va­ži i za nu­kle­ar­ni spo­ra­zum sa Ira­nom ka­da pra­vi­mo fi­ne ana­li­ze i dru­gih cen­tral­nih kom­po­nen­ti u ame­rič­kom pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma. Kao što se zna svu­da u svi­je­tu, po­sto­ji gru­ba po­dje­la me­đu oni­ma ko­ji fi­nan­si­ra­ju rat­no za­mje­ša­telj­stvo ko­je Ame­ri­kan­ci ozna­ča­va­ju ri­ječ­ju ”iz­bo­ri”. Na stra­ni de­mo­kra­ta to su advo­ka­ti. Eto raz­lo­ga vi­še da se ra­du­je­mo TTIP-u i advo­ka­tu­ri. Tu se ubra­ja i in­du­stri­ja zdra­vlja. Ka­ko nam ot­kri­va­ju raz­ne pu­bli­ka­ci­je, re­pu­bli­kan­ce neo­gra­ni­če­nim mi­li­o­ni­ma do­la­ra po­dr­ža­va­ju lo­bi pro­iz­vo­đa­ča oruž­ja u sva­koj for­mi i naft­na in­du­stri­ja.
Da li će naft­na in­du­stri­ja SAD zbog ono­ga što je pred­sjed­nik Oba­ma nu­kle­ar­nim spo­ra­zu­mom uči­nio mo­gu­ćim i da­lje bi­ti na stra­ni re­pu­bli­ka­na­ca, bu­du­ći da joj je de­mo­krat­ski pred­sjed­nik uči­nio do­stup­nim ras­po­lo­ži­ve ka­pa­ci­te­te ra­fi­ne­ri­ja za pre­ra­du spe­ci­jal­ne iran­ske naf­te, a i vi­še od to­ga? Beč­ki spo­ra­zum je iz te­me­lja pro­mi­je­nio osnov­nu struk­tu­ru pred­sto­je­ćih pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra u SAD. Sa­da je na re­du da sve ovo za­pam­ti sa­mo još go­spo­din Gla­sač, ko­ji tre­ba da pri­ti­sne ta­ster eklek­tron­skih gla­sač­kih ma­ši­na, baš ona­ko ka­ko su de­mo­kra­te pre­po­ru­či­le Ve­ne­cu­e­li. A, re­zul­ta­ti ni­su iz­o­sta­li ni ta­mo!
(Autor je član nje­mač­kog Bu­nde­sta­ga)