Pi­še: Mi­o­drag Trip­ko­vić


Ne mo­ra se ži­vje­ti, ali se mo­ra pu­to­va­ti, po­na­vljao je u se­bi jed­nu sta­ru grč­ku po­slo­vi­cu Pa­na­it Is­tra­ti, ba­ca­ju­ći po­sled­nji po­gled na ono što bi­ja­še ne­po­pra­vlji­vo tu­žan ži­vot, pre­pun sun­ca, su­za i ski­ta­nja.
Osje­ćao je ka­ko svi­jet po­sta­je to­li­ko si­tan i ma­len da se go­to­vo či­tav mo­gao smje­sti­ti u ka­kvu si­ću­šnu ku­ti­ju ši­bi­ca i ka­ko rav­no­du­šno svje­tlu­ca­nje zvi­je­zda po­la­ga­no ula­zi u nje­go­vu so­bu, hlad­nu i tam­nu po­put beš­ćut­ne va­se­lje­ne.
Ka ko­joj lju­ba­vi bi sa­da mo­gao po­ći, po­mi­šljao je pri­je ne­go što se po­sljed­nji put upi­tao za­što se sve to mo­ra­lo ta­ko do­go­di­ti. Po­tom je osje­tio ka­ko mu an­đeo ta­me la­ga­no spu­šta ru­ku na umor­ne i te­ške oč­ne kap­ke i ka­ko za­u­vi­jek to­me u jed­no pu­sto i pra­zno ni­šta.
Svi­jet odav­no bi­ja­še za­bo­ra­vio na Is­tra­ti­ja i nje­go­va ga se smrt, či­ni­lo se, ni­čim ni­je do­ti­ca­la. Oni ko­ji su ga, ko­li­ko ju­če, uve­li­ko sla­vi­li i glo­ri­fi­ko­va­li ge­nij nje­go­vog du­ha, sa­da su go­to­vo ne­za­in­te­re­so­va­no od­ma­hi­va­li gla­vom; dru­gi su, pak, još uvi­jek ospo­ra­va­li sva­ki zna­čaj nje­go­va ime­na, ne li­ša­va­ju­ći te­ških pa­skvi­la i naj­gr­đih po­gr­da ni nje­gov mr­tvač­ki kov­čeg.
Is­tra­ti­je­va kri­vi­ca je naj­već­ma le­ža­la u nje­go­vom spi­sa­telj­skom da­ru i ne­pot­ku­plji­vom pje­snič­kom po­gle­du, ko­jim je hra­bro, pri­je to­li­kih dru­gih pje­sni­ka, uspio da sa­zna i po­svje­do­či isti­nu o jed­nom vi­je­ku, te etič­no­sti onih ko­ji su ži­vje­li u nje­mu.
U vri­je­me ka­da je či­ta­va Evro­pa ću­ta­la pred po­ja­vom mrač­nih i ne­či­stih si­la ko­je će obi­lje­ži­ti ci­je­lo jed­no sto­lje­će, i ko­je će se, na kon­cu, sa­me ugu­ši­ti u vla­sti­tom mra­ku, Pa­na­it Is­tra­ti je, vra­tiv­ši se iz So­vjet­skog Sa­ve­za, jav­no obje­lo­da­nio isti­nu o ta­mo­šnjim pri­li­ka­ma, pro­go­ni­ma i kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma, us­tvr­div­ši u tek­stu Is­po­vi­jest za po­ra­že­ne ka­ko pu­te­vi u pa­kao po­če­sto mo­gu bi­ti po­plo­ča­ni upra­vo naj­bo­ljim uto­pij­skim na­mje­ra­ma i ide­ja­ma.
Fran­cu­ska lje­vi­ca, ko­ja se tih go­di­na la­ga­no ba­ška­ri­la po svo­jim cr­ve­nim fran­cu­skim sa­lo­ni­ma, zbog tog nje­go­vog sta­va na­zva­la ga je iz­daj­ni­kom i fa­ši­stom, a de­sno i umje­re­no ori­jen­ti­sa­ni in­te­lek­tu­al­ci su mu­dro ću­ta­li i gric­ka­li svoj ba­get, pi­li fran­cu­ski ko­njak, ne mi­je­ša­ju­ći se u stva­ri ko­je ih ni­čim ni­su do­ti­ca­le. Vla­sti­tim ću­ta­njem oni su, za­pra­vo, ne sa­mo za­pe­ča­ti­li ne­ve­se­lu sud­bi­nu ovog pi­sca, ne­go i sud­bi­nu či­ta­vog jed­nog vi­je­ka, ko­ji će se po svo­joj stra­vič­noj hi­po­kri­zi­ji i ne­čo­vječ­no­sti iz­jed­na­či­ti sa naj­cr­njim od svih vje­ko­va ko­je je čo­vje­čan­stvo upo­zna­lo. Po ko zna ko­ji put po­ka­za­lo se da istin­ski pje­sni­ci naj­če­šće vla­sti­tom kr­vlju mo­ra­ju pla­ti­ti svo­ja sop­stve­na uvje­re­nja.
Evro­pa se da­nas po­no­vo sje­ća ovog ukle­tog ru­mun­skog pi­sca, ko­ji je sva svo­ja dje­la, po­put svo­jih ze­mlja­ka Jo­ne­ska, Eli­ja­dea i Si­o­ra­na, na­pi­sao na fran­cu­skom je­zi­ku. Za knji­žev­no us­pe­nje i sla­vu ovog neo­bič­nog stva­ra­o­ca, ro­đe­nog u Bra­i­li, u Ru­mu­ni­ji (1884), od maj­ke Ru­mun­ke i oca Gr­ka, kri­jum­ča­ra, naj­za­slu­žni­ji je sva­ka­ko Ro­men Ro­lan, ko­me je slu­čaj­no, ka­ko sam pi­še, pr­vih da­na ja­nu­a­ra 1921. pre­da­to jed­no pi­smo iz bol­ni­ce u Ni­ci, na­đe­no kod jed­nog očaj­ni­ka ko­ji je se­bi pre­re­zao gr­kljan.
„Bi­lo je ma­lo na­de da će pre­ži­vje­ti“, pi­še Ro­lan. „Pro­či­tao sam to pi­smo, i po­ni­je­la me bu­ra ge­ni­ja, kao žar­ki vje­tar kad pa­li rav­ni­com. Bi­la je to is­po­vi­jest jed­nog no­vog Gor­kog bal­kan­skih ze­ma­lja. Po­že­lio sam da se upo­znam sa njim. Za­po­če­la je pre­pi­ska. Po­sta­li smo pri­ja­te­lji… On je ro­đe­ni pri­po­vje­dač, is­toč­njač­ki pri­po­vje­dač, ko­ji sam se­be op­či­nja­va i uz­bu­đu­je svo­jim pri­ča­njem, i to­li­ko se za­ne­se da kad pri­po­vi­jest jed­nom poč­ne ni­ko ne zna, pa ni on sam, ho­će li tra­ja­ti je­dan sat ili hi­lja­du i jed­nu noć… Taj pri­po­vje­dač­ki duh je ta­ko neo­do­ljiv da u pi­smu na­pi­sa­nom pred sa­mo­u­bi­stvo dva­put pre­ki­da svo­je očaj­nič­ke žal­be da bi is­pri­čao dvi­je hu­mo­ri­stič­ke pri­če iz svog mi­nu­log ži­vo­ta“.
Pa­na­it Is­tra­ti je po­slu­šao sa­vjet Ro­me­na Ro­la­na da se ma­ne pi­sa­nja eg­zal­ti­ra­nih pi­sa­ma i ostva­ri dje­lo ko­je će bi­ti bit­ni­je od nje­ga sa­mog. Ta­ko će, za­pra­vo, na­sta­ti doc­ni­je po mno­go če­mu po­zna­ta i sla­vlje­na Is­tra­ti­je­va ‘’Pri­ča­nja Adri­je­na Zo­gra­fa’’, sa­či­nje­na od dva krat­ka ro­ma­na (‘’Ko­din’’ i ‘’Ki­ra Ki­ra­li­na’’), u ko­ji­ma će ovaj pje­snik ljud­ske du­še, na nje­mu svoj­stven na­čin, do­ta­ći jed­nu od naj­sup­til­ni­jih te­ma čo­vje­ko­vog biv­stvo­va­nja: pro­blem pri­ja­telj­stva, ljud­skog ra­zu­mi­je­va­nja, pra­šta­nja i sa­mi­lo­sti.
Stra­ni­ce nje­go­ve pro­ze na­to­plje­ne su te­škom li­ri­kom, mi­ri­som usta­ja­le bal­kan­ske kr­vi, ira­ci­o­nal­no­šću, žud­njom za do­bro­tom… U ro­ma­nu ‘’Ko­din’’, toj ve­li­koj po­e­mi o pri­ja­telj­stvu i lju­ba­vi, glav­ni ju­nak ove pri­po­vi­je­sti, ro­bi­jaš Ko­din, ko­ga ovaj svi­jet ni­kad ni­je vo­lio, obra­ća se svom ma­lom pri­ja­te­lju, Adri­je­nu Zo­gra­fu, ri­je­či­ma: „Mo­lim te, Adri­je­ne, imaj uvi­jek jed­nu mi­lo­sti­vu mi­sao za me­ne. Jer, ako mi je ži­vot bio pun zlo­či­na, že­lja da či­nim do­bro ni­je mi ne­do­sta­ja­la. Sa­mo, ni­ko me ni­je htio… Upam­ti to, Adri­je­ne, i sje­ćaj se ka­sni­je: lju­di ne mo­gu da vo­le, lju­di ne umi­ju da su­de! O Adri­je­ne, bra­te moj, ve­li­ko je ču­do lju­bav čo­vje­ko­va!“
Ove ri­je­či iz­go­vo­rio je kri­mi­na­lac Ko­din u tre­nut­ku ka­da se spre­mao da se zbog zlo­či­na pre­da po­li­ci­ji, i ka­da je sa­njao da će mo­žda bi­ti oslo­bo­đen op­tu­žbe i us­pje­ti da ode u Sve­tu Go­ru, gdje je na­mje­ra­vao da se za­mo­na­ši i pro­na­đe u se­bi onaj još uvi­jek za­pre­te­ni ži­žak ljud­ske svje­tlo­sti u sr­cu. Ali, avaj, prst sud­bi­ne je po­ne­kad ta­ko ne­mi­lo­stiv.
Maj­ka Ana­sta­zi­ja, ko­ju je Ko­din sma­trao ne svo­jom maj­kom ne­go krv­nič­kom zmi­jom, usu­la je Ko­di­nu, dok je spa­vao, dva li­tra klju­ča­log ulja u gr­lo. (Autor je knji­žev­nik)