Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić


Sva­kog da­na slu­ša­mo ka­ko smo naj­bo­lji ili pr­vi u ne­če­mu ili nam se ma­kar ne­što de­ša­va po pr­vi put u no­vi­joj isto­ri­ji ako ne i u cje­lo­kup­noj isto­ri­ji (od ne­dav­no po­zna­toj pod poj­mom ”ika­da”), a sa­da, kad nam je pred no­som je­dan re­al­ni re­kord – kao da to ni­ko ne pri­me­ću­je. Na­i­me, sa­svim je mo­gu­će da će­mo bi­ti na­ci­ja ko­ja ”obi­lje­ža­va” naj­vi­še da­na u mar­tu. Do­du­še, ve­ći­na tih da­na su ža­lo­sni da­ni. Kao da ih mart i do­sad ni­je imao do­volj­no, ne­go su mu od ove go­di­ne pri­do­da­ti još ne­ki. Pr­vo smo ža­li­li od­la­zak Vla­de Di­vlja­na. Oža­li­li smo do­stoj­no i do­sto­jan­stve­no. S ne­ča­snim iz­u­zet­kom. Ali, ne­ča­sni iz­u­ze­ci ni­su iz­u­ze­tak ni osta­lih da­na. Na­ro­či­to onih ko­je već tra­di­ci­o­nal­no obi­lje­ža­va­mo kao tu­žne.
Obi­lje­ži­li smo, ali ne­do­volj­no oža­li­li i 8. mart – dan ko­ji smo ne­kad sla­vi­li i sve­čar­ski i cvje­ćar­ski, a ko­ji sa­da ne zna­mo ka­ko da obi­lje­ži­mo, dje­li­mič­no iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga, dje­li­mič­no iz ma­te­ri­jal­nih. Iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga ni­smo zna­li ni ka­ko da ove go­di­ne obi­lje­ži­mo de­ve­ti mart, ali je to sa­svim ra­zu­mlji­vo kad ima­mo u vi­du da je on sim­bol ot­po­ra jed­nom re­ži­mu. Mal­te­ne ovom.
Sle­de­će dvi­je go­di­šnji­ce, 11. i 12. mar­ta, obi­lje­ži­li smo ka­ko ko i ka­ko ko­ju. Na dva gro­ba – je­dan, s pra­vom, u Ale­ji ve­li­ka­na i dru­gi, s pra­vom, pod li­pom – oti­šli su, osim stvar­nih po­što­va­la­ca, i oni ko­ji su sa­mo htje­li da bu­du vi­đe­ni. I obr­nu­to, ni­su oti­šli oni ko­ji ni­su htje­li da bu­du vi­đe­ni.
A u ne­dje­lju smo, zbog tra­gič­nog gu­bit­ka ne­du­žnih ži­vo­ta, ima­li i zva­ni­čan dan ža­lo­sti. Ali, da­ni ža­lo­sti zbog tra­gič­ne dr­ža­ve nam tek pred­sto­je ako i ovaj do­ga­đaj bu­de pro­gla­šen voj­nom taj­nom ili se is­po­sta­vi da je do ne­sre­će do­veo tra­gič­ni gu­bi­tak ča­sti i mje­re u po­ku­ša­ju pro­mo­vi­sa­nja vla­sti (tra­gič­ni gu­bi­tak ča­sti i mje­re u oba­vlja­nju no­vi­nar­ske pro­fe­si­je smo već vi­dje­li kad su ob­ja­vi­li da je voj­ni he­li­kop­ter uspje­šno do­ve­zao be­bu).
I sve ovo, a je­dva da smo do­gu­ra­li do po­lo­vi­ne mar­ta.
Ne bu­de li no­vih po­vo­da, do sle­de­ćeg da­tu­ma ko­ji će­mo obi­lje­ži­ti ima­mo bar ne­dje­lju da­na pre­da­ha. A ta­da, 24. mar­ta, obi­lje­ži­će­mo sve­ča­ni po­če­tak ”ši­ze­le” i ”mi­re­le”, ko­je su nam na­ja­vlji­va­le ili od­ja­vlji­va­le op­štu opa­snost iza­zva­nu bom­bar­do­va­njem. Tri da­na ka­sni­je ima­će­mo pri­li­ku da obi­lje­ži­mo i op­šte­na­rod­ne de­mon­stra­ci­je ko­je su pret­ho­di­le dru­gom bom­bar­do­va­nju, onom ko­jim je kod nas za­po­čeo Dru­gi svjet­ski rat.
Ali ta dva da­tu­ma, za­ču­do, ne­će­mo obi­lje­ži­ti ni sve­ča­nim aka­de­mi­ja­ma ni po­zo­ri­šnim spek­ta­kli­ma. Ka­žem: za­ču­do, jer, ako smo ono­li­ko pa­ra spi­ska­li u pro­sla­vu (mal’ne re­koh ”u obi­lje­ža­va­nje”) po­čet­ka Pr­vog svjet­skog ra­ta, za šta ne­ma­mo za­slu­ga jer smo bi­li tek pu­ki po­vod – za­što ne­će­mo i u po­če­tak Dru­gog svjet­skog u Ju­go­sla­vi­ji i pr­vog lo­kal­nog (u Evro­pi) pro­tiv NA­TO-a za šta i te ka­ko ima­mo za­slu­ge? Pa za­to što to ni­je po­pu­lar­no. Ono pr­vo je iza­šlo iz mo­de još za vri­je­me ra­ni­jih vla­sti (dok ovoj ni­ka­da ni­je ni ušlo u mo­du), a ovo dru­go, ko­je ovoj vla­sti je­ste bi­lo u mo­di, sad je to­tal­no de­mo­de.
Pe­šča­nik.net