Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Te­ški su ovi lan­ci, ze­mlja­če. A Cr­no­gor­ci, valj­da, ne lju­be lan­ce, ro­đa­če. Ili, valj­da, ni­je ta­ko. Ili su ovi sad i ov­dje valj­da-Cr­no­gor­ci. Ili je Onaj što je Ono re­kao o lan­ci­ma ne­što dru­go, a ne Cr­no­go­rac. No, pro­ći će. I sve te di­le­me i gla­vo­lom­ke, pro­ći će. Pro­ći će i mi­ze­ri­ja i sla­va, i prav­da i kr­viv­da, i lo­pov­či­na i po­šte­nja­či­na, i la­žov­či­na i isti­no­lju­bac. Pro­ći će...Pro­ći će i Alek­san­dar Ve­li­ki i Mi­lo Naj­ve­ći. Pro­ći će. Za­pr­lja­će još ma­lo mut­nu Mo­ra­vu i bi­stru Mo­ra­ču, pa će pro­ći. Mi­nu­će kao i sve što mi­ne. Oni je­su što je­su, mi­mo pra­va i za­ko­na, ali ni­je­su mi­mo ko­nač­nog i vječ­nog. Pro­la­ze i oni ko­ji su bi­li ne­pro­la­zni, a ne da ne pro­đu ma­li vječ­ni sko­ro­je­vi­ći. Ma pro­ći će...
Pro­ći će i po­hlep­ni čo­po­ri i pre­je­de­ne le­gi­je i bi­je­sni i raz­dra­že­ni. Pro­ći će. Pro­ći će i mi­ro­tvor­ci, a ka­ko kr­vo­lo­ci da ne pro­đu. Pro­ći će i san o bo­ljem i uz­vi­še­ni­jem, pa ka­ko da ne pr­o­đe ko­šmar za­ga­đen na­bi­gu­zi­ca­ma i du­pe­glav­ci­ma. Mo­ra pro­ći. Sa­mo sti­sni zu­be, ro­đa­če, če­kaj i tr­pi. Sve pro­la­zi, pa i vječ­no od­lju­đe­no i ne­na­si­to sta­do...
Pro­ći će i ono če­ga ne­ma, pa ka­ko ne bi i ovo što, ko­ba­ja­gi, po­sto­ji. Pro­ći će. Pro­ći će i Be­o­grad na vo­di i lu­di­lu i Pod­go­ri­ca na ko­ka­i­nu i ble­sa­vlu­ku. Iako pr­vo­ga ne­ma, a dru­go­ga, valj­da, ima. Pro­ći će Du­bai na Sa­vi i Du­bai na Mo­ra­či, ne­moj da bri­neš, vječ­no za­bri­nu­ti ze­mlja­če. Pro­ći će, uosta­lom, i tvo­je vječ­ne bri­ge, kao što sve vječ­no pro­la­zi, moj bri­goj­lo...Pro­ći će ova ur­ne­be­sna tra­ge­di­ja, ovaj ne­sno­šlji­vi dži­ber­luk, osta­će valj­da sa­mo be­du­in­ski pi­je­sak, po­ko­ji be­du­in i sa­nji­va ka­mi­la, mo­žda i ne­ki na­he­re­ni kr­stić ili dža­mi­ji­ca u go­mi­li­ci na­ne­se­nog pi­je­ska, moj ro­đa­če. Da se ne­ko ne­ka­da spo­me­ne da su ne­ka­da bi­li i oni što ni­je­su ni­ka­da htje­li da bu­du ono što su bi­li...Ili ta­ko ne­ka­ko, ze­mlja­če. Pa će i to pro­ći. I Du­bai na Sa­vi i Du­bai na Mo­ra­či i go­mi­la pi­je­ska i po­bo­de­ni na­he­re­ni kr­stić...Sve će pro­ći. Sve će se ovje­ko­vje­či­ti ne­tra­ja­njem, pa ka­ko da ne pro­đu i ove tra­nje, tri­ce i ku­či­ne ko­je nam sa­da za­kla­nja­ju Sun­ce i ras­pi­nju Ras­pe­to­ga na­no­vo uku­ca­va­ju­ći kli­no­ve ta­mo gdje je već pro­bi­je­no. Pro­ći će klin­ci i ma­tra­ci, pro­ći će za­ki­va­či i ras­pi­nja­či, mo­ra pro­ći i nji­ho­va vječ­nost kao što pro­la­zi gnji­la i cr­vlji­va ja­bu­ka...
Pro­ći će i ovi na ri­je­ka­ma i ovi na oba­la­ma. Pro­ći će i nji­hov ve­se­li spust, i nji­hov ras­po­ma­mlje­ni kar­ne­val. Pro­ći će i ga­lam­dži­je i šap­ta­či, pro­ći će i apla­u­de­ri i zvi­žda­či, pro­ći će i kli­mo­gla­vi i pra­zno­gla­vi, pro­ći će i mu­dro­se­ri i pa­la­mu­di...Sve pro­la­zi, ro­đa­če, pa i nji­hov bes­kraj...
Pro­ći će, a pro­la­zi i tu­žna po­vor­ka i pi­ja­na svad­ba. Pro­ći će i ova ova­kva opo­zi­ci­ja, pa ka­ko da ne pro­đe ova­kva ni­ka­kva vlast. Opo­zi­ci­ja se uža­sno usit­ni­la, već li­či na ni­šta u sve­mu, pa ka­ko da ne pro­đe i vlast ko­ja je odav­no već, u sve­mu-ni­šta. Ve­li­ko pre­pre­de­no i pre­je­de­no ni­šta. Ve­li­ka otrom­bo­lje­na pre­klju­ka­na nu­la. Pro­ći će, ro­đa­če, i ni­šta i nu­la, ma­da to naj­te­že pro­la­zi...
Pro­ći će i Štab vr­hov­ne ko­man­de u Splen­di­du, pro­ći će i Splen­did, pa ka­ko da ne pro­đe ono što je­dva ti­nja. Šta je Vla­da pre­ma Splen­di­du, moj ro­đa­če, ako ni­je tek pe­čur­ka u si­jen­ci ve­li­ko­ga hra­sta. Pa ka­ko da pe­čur­ki­ca osta­ne, a hrast ne­sta­ne. Ni­je to­ga bi­lo ni­ka­da, pa ne­će ni sa­da. Pro­ći će i nji­ho­vo đa­vo­lje mi­lo­sr­đe i sa­tan­sko čo­vje­ko­lju­blje, pro­ći će i nji­ho­va bri­ga i raz­bi­bri­ga. Ne mo­že ni ta vječ­nost baš do­vi­je­ka.
Pro­ći će i svad­be, pa ka­ko ne bi pro­šle i skup­šti­ne. Na svad­ba­ma se vi­je­ća i od­lu­ču­je, ze­mlja­če, a na skup­šti­na­ma ve­ći­na pre­ži­va i hva­ta zja­la. Pa kad mo­ra­ju pro­ći svad­bar­ski stra­šni da­ni, on­da mo­ra­ju i skup­štin­ski noć­ni cvr­ku­ti. Pro­šli su i zma­je­vi ko­ji va­tru blju­ju, pa ka­ko ne­će si­ro­ti gov­nar­ci-vrap­ci...
Pro­ći će jer mo­ra pro­ći. Pro­ći će i ra­ču­ni i nji­ho­ve cr­ne taj­ne. Pro­ći će i po­kra­de­no i ote­to i pa­ri­ce i var­ni­ce, sve će to pro­ći. Kad pro­la­ze me­ga­lo­po­vi, pro­ći će i ši­šnje­raj, moj ze­mlja­če, ove­se­li za­bri­nu­to če­lo. Iako su ti ras­ko­pa­li pro­šlost i po­kra­li bu­duć­nost, opet će pro­ći. Ni­je­su ni kra­dljiv­ci vječ­ni, ma­da ti iz­gle­da ta­ko. A i pro­šlost će pro­ći, ne be­ri bri­ge, kao što je i bu­duć­nost, sve­jed­na­ko pro­šla u ovim dr­ža­vi­ca­ma bez pro­šlo­sti i sa pro­šlom bu­duć­no­sti. Pro­ći će i pre­zent i fu­tur, moj ze­mlja­če, kao što je plu­skvam­per­fe­kat odav­no mi­nuo...
Sve će pro­ći, moj maj­ko­vi­ću. Ni­šta još ni­je iz­mi­šlje­no, a da ne pro­la­zi. Ni­šta ni­je ni­ko na­zi­dao, a da se ne ra­zi­da. I naj­pri­je pro­đu oni što mi­sle da su ne­pro­la­zni. I ta­kvih se klo­ni, ta­kvi­ma po­mo­zi da pro­đu. Jer bi­će lak­še i na­ma i nji­ma. Kad bi zna­li da su pro­la­zni, bi­lo bi ne­što od njih.
Pro­ći će, pro­ći i ta po­ra­že­na voj­ska, i ti po­bi­je­đe­ni po­bjed­ni­ci, pro­ći će i ti pi­ja­ni sva­ti, pro­bi­će se ko­nač­no i taj mi­jeh iz ko­ga ku­lja mrač­no ni­šta­vi­lo. Pre­pu­ni­će mje­ši­nu gri­je­ha, pa će uro­ni­ti u slat­ki dri­je­mež i ta­ko će pro­ći. A kad pro­đu, shva­ti­će da ih ni­je ni bi­lo. Sva­ko­me je to su­đe­no, a na­ro­či­to oni­ma ko­ji su gur­nu­li ho­kli­cu is­pod na­mak­nu­te om­či­ce jad­nom i na­mu­če­nom, po­ni­že­nom i iz­u­bi­ja­nom...
Pro­ći će, ro­đa­če. Ne­moj da bri­neš. Pro­ći će i ži­vot, pa ka­ko on­da da sve tri­ce i ku­či­ne ne pro­đu. Ali ne­će pro­ći po­tre­ba da se ži­vi. Da se čo­vje­ku­je, moj pro­la­zni Čo­vje­če...
(Autor je knji­žev­nik)