Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Kad god se go­vo­ri o teh­no­lo­gi­ji, u sjen­ci ovog fe­no­me­na na­la­zi­mo rat, ta­ko da rat u pu­noj mje­ri pred­sta­vlja ras­tva­ra­nje teh­no­lo­škog po­lja kao i nje­go­vog ukup­nog po­ten­ci­ja­la, ka­ko po­zi­tiv­nog, ta­ko i ne­ga­tiv­nog.
Dje­lu­je fa­sci­nant­no da ot­kri­va­mo isti­nu pre­ma ko­joj je rat još čvr­šće skop­čan sa gra­dom ne­go što je to teh­no­lo­gi­ja. Uko­li­ko na­sta­nju­je­mo uvi­jek već rat­nu stra­te­gi­ju, uto­li­ko pri­je ži­vi­mo u teh­nič­kom gra­du! Uisti­nu, mi smo ur­ba­ni­sti po jed­nom Al­bert Špe­ro­vom pla­nu, i pri­vo­lja­va­ju­ći ru­še­vi­ne, pu­tem njih iz­vr­ša­va­mo kon­tra kre­ta­nje.
Sva­ka­ko, ovo kre­ta­nje pri­je sve­ga je­ste kre­ta­nje po kon­tro­li. To zna­či i da pred­sta­vlja je­dan ne­vi­dlji­vi rat ko­ji se vo­di u gra­du ko­ji je stvar teh­nič­kog pre­gle­da.
Teh­no­lo­gi­ja se na sva­kom ko­ra­ku de­talj­no sta­vlja na pro­vje­ru, ta uni­ver­zal­na po­ve­za­nost či­ni da pri­pa­da­mo pa­ra­no­id­noj eri, pri­mje­nju­ju­ći na nju ne­ku vr­stu mi­stič­ne lo­gi­ke. Da, tu je pri­je sve­ga i Vi­ri­li­o­va „lo­gi­sti­ka“ ko­ja je pre­mre­ži­la sve: nje­ni pip­ci su zvje­zda­ni, njen to­čak je bes­kra­jan, ta­ko da se čak okre­će i na ne­svje­snom pla­nu.
Ni­je mo­gu­će sa pri­bli­žnom si­gur­no­šću od­go­vo­ri­ti na po­tu­re­no pi­ta­nje: gdje se to, u stva­ri, da­nas vo­di rat? Na ko­joj to, da­kle, te­ri­to­ri­ji?
Ako je stvar­nost uvi­jek (jed­nim) di­je­lom stvar ide­o­lo­gi­je, šta bi on­da pred­sta­vlja­lo nje­no iš­če­za­va­nje? Ili, pre­for­mu­li­ši­mo: šta pred­sta­vlja ra­di­kal­no na­me­ta­nje ne­do­stat­ka stvar­no­sti u jed­noj tra­u­ma­tič­noj či­nje­ni­ci ko­jom se iz­la­že? (Pi­taj­mo ova­ko: da li je ne­do­sta­tak stvar­no­sti, jed­no­stav­no go­vo­re­ći, pro­du­že­tak mo­ći? He­ge­mo­ni­ja na­stu­pa on­dje gdje se ot­kri­va ne­do­sta­tak, gdje moć dje­lu­je kraj­nje per­for­ma­tiv­no, nat­kri­vlju­ju­ći svo­jim he­pe­nin­gom iz­mje­šte­nu lo­gi­ku stva­ri. Ta­ko rat ope­ri­še pri­vid­no bez­na­de­žnim te­ri­to­ri­ja­ma, oni­ma ko­je su, u stva­ri, pre­pu­šte­ne sa­me se­bi, te u tom smi­slu pa­te od ne­do­stat­ka ko­jeg mo­ra na­do­mje­sti­ti pro­du­že­tak li­ni­je mo­ći.)
Bu­du­ći da je sve pre­kri­ve­no rat­nom zo­nom, ili po­kret­nim to­tal­nim gra­dom, teh­no­lo­gi­ja je uči­ni­la da lo­ka­ci­ja smr­ti bu­de pre­se­lje­na s onu stra­nu. Sve što ima­mo je­ste to pu­ko in­for­mi­sa­nje o tre­nut­nom rat­nom sta­nju, o for­mu­la­ci­ja­ma ne­re­ver­zi­bil­ne mo­ći, o mo­guć­no­sti­ma i sjen­ko­vi­tim pre­go­vo­ri­ma, dok rat osta­je pot­pu­no stran, kao da se od­vi­ja u ne­koj pa­ra­psi­ho­lo­škoj di­men­zi­ji, ni­kad i ni­čim ne do­ku­ču­ju­ći nje­go­vog is­ko­nek­to­va­nog kon­zu­men­ta.
Isto­vre­me­no ži­vi­mo u teh­nič­kom gra­du i in­for­ma­tič­kom ra­tu, me­đu­tim, ne po­sto­ji ade­kvat­na stvar­nost ko­ja bi svo­jim ne­svo­di­vim pri­su­stvom mo­gla to po­sta­vi­ti na sce­nu ko­ja već ni­je glo­bal­na. Otud, ne po­sto­ji gra­ni­ca gra­da, kao što ne po­sto­ji ni in­for­ma­ci­ja ra­ta. Is­klju­če­nje stvar­no­sti u ne­ku ru­ku bi pred­sta­vlja­lo geo-pro­te­zu, ili ide­o­lo­gi­je bez po­li­ti­ke, što ja­sno uvi­đa­mo već s po­ja­vom ko­mu­ni­zma. (In­tro­jek­ci­ja: li­be­ra­li­zam „fun­cki­o­ni­še“ je­di­no ona­mo gdje još ni­je uve­ze­na stvar­nost, baš tu gdje je sve otvo­re­no pre­ma mo­guć­no­sti­ma ne­svo­di­vim na bi­lo ka­kve gra­ni­ce.)
Te­ro­ri­zam ni­je utva­ra iz­nje­dre­na po uzo­ru na ka­kve re­li­gij­ske pro­pa­gand­ne še­me (Kur­di su, po­gu­biv­ši ne­dav­no za­ro­blje­ni­ke u gra­du Ra­ka, mr­tva ti­je­la nu­di­li po­ro­di­ca­ma žr­tva po ci­je­ni 10.000 do 2.000 do­la­ra) na­pro­tiv, ka­da je ri­ječ o ra­tu, to jest o gra­du, te­ro­ri­zam je za­pra­vo od­blje­sak stvar­nog re­a­go­va­nja na ne­vi­dlji­vi rat vo­đen u ime do­bra ci­je­log svi­je­ta. (In­tro­jek­ci­ja: shod­no ovo­me, sa­mo na jed­nom dru­gom po­lju ko­ji je no­si­lac post­sa­vre­me­nog to­ta­li­tar­nog si­ste­ma, ni­smo li za­pra­vo du­žni da uvi­di­mo da sa vir­tu­al­nim do­ga­đa­jem ni­šta vi­še ni­je ak­tu­el­no, ta­ko da se i sam to­ta­li­tar­ni si­stem uru­ša­va u ha­o­su is­frag­men­ti­ra­nih po­li­ti­ka i slo­mo­vrat­nih pre­lo­ma.)
Da­le­ko od eks­tre­mi­stič­kog dis­kur­sa (me­đu­tim, ako je ne­što za­i­sta po­treb­no, on­da bi to upra­vo bio taj eks­tre­mi­stič­ki dis­kurs, pro­žet za­ne­svje­šću­ju­ćim frag­men­ti­ma ko­ji bi u sva­kom prav­cu gu­bi­li sva­ku mje­ru, jer šta do­bi­ja­mo od lje­vi­čar­skog in­te­lek­tu­a­li­zma: pred­log ka­ko bi tre­ba­lo da bu­de, i stvar­nost na dje­lu ka­ko je to ne­mo­gu­će; stvar ver­bal­nog ste­pe­na i ni­šta vi­še, te pre­ma to­me – lje­vi­ca je utva­ra!), iz­vo­di­mo ra­ču­ni­cu pre­ma ko­joj ži­vi­mo u – osta­ci­ma nu­kle­ar­nog epi­lo­ga. On je već okon­čan, i sve što je osta­lo je­su za­ka­šnje­le epi­zo­de ko­je in­for­ma­tiv­ni rat su­mi­ra i raz­la­že već pre­ma teh­nič­kim po­tre­ba­ma.
U jed­na­koj mje­ri, ži­vi­mo kraj gra­da, i ovo ni­je me­ta­fo­ra, već či­nje­ni­ca ko­ja se ti­če sva­ke teh­nič­ke mo­bi­li­za­ci­je: sve je stvar kon­tro­le (me­ta­vi­ru­sa), pa i kon­tro­le iste kon­tro­le, te se te­ri­to­ri­ja sa­te­li­zu­je ra­ču­na­ju­ći s raz­mje­ra­ma nje­ne ka­ta­stro­fe.
U tre­nut­ku ka­da je Šper ra­zo­rio Ber­lin pre­tvo­riv­ši ga u bun­ker, ota­da ži­vi­mo u gra­du-bun­ke­ru, bi­va­ju­ći pr­va i po­sled­nja li­ni­ja oklop­nja­če, is­tu­re­ni jed­nom ne­vi­dlji­vom oruž­ju ko­je je, iz­me­đu osta­log, i NA­TO de­mon­stri­rao ka­da je iz­vr­šio agre­si­ju na SRJ.
U teh­nič­kom gra­du ko­ji je okru­žen ne­vi­dlji­vim ra­tom, sve je stvar ubr­za­nja ko­je do­sti­že ur­ba­nu ne­vi­dlji­vost. In­for­ma­ci­ja, na­pro­sto, ne su­sti­že isto­ri­ju! Pre­di­men­zi­o­ni­ra­ni do­ga­đaj da­nas je­ste je­di­ni „stvar­ni“ do­ga­đaj. Osta­je sa­mo pi­ta­nje: ko­ji je to ho­ri­zont još u sta­nju da ga po­dr­ži?!