-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Si­ja­set vje­ro­va­nja, uglav­nom lo­ših... upo­zo­ra­va­ju­ćih. Mno­go ma­nje ri­tu­a­la - a ima­li smo ih. Ovo su ne­ka (ne za­bo­ra­vi ih).

* * *
Pri­je ne­go odeš na spa­va­nje, na­to­či u sta­kle­nu ča­šu mli­je­ka (tek do po­la) i osta­vi sa de­sne stra­ne kre­ve­ta. Da usniš ono­ga ko te če­ka.
Li­zni ka­ži­prst i pre­vu­ci nji­me po obr­va­ma, pa on­da leg­ni. Ta­ko ti se ko­šma­ri ne­će za­vu­ći is­pod tre­pa­vi­ca.
Na de­sno ra­me za­spi - da ti se du­ša ne slo­ži po ru­bo­va, da se ne pro­bu­diš umo­ran u gru­di­ma.
Pri­je ne­go usta­neš, po­lju­bi pr­ste i smje­sti ih sa unu­tra­šnje stra­ne ja­stu­ka; sa­če­kaj ko­ji tren... Ne­ko će tog da­na da te za­vo­li.
Kad se umi­vaš, obra­ze štip­ni tri pu­ta, po­tom oči i uši na­str­caj hlad­nom vo­dom - ona­ko, kao iz­ne­na­da. Ta­ko ćeš Ba­ba Džu­ni da za­bra­niš da te osta­ra.
Pr­vo se na­zu­va li­je­va, pa on­da de­sna ča­ra­pa - i ni­ka­da se ne za­te­že do kra­ja. Ka­žu da će tog da­na sva­ka oba­ve­za da ti bu­de la­ba­va.
Ni­ka­da ne sta­vljaj če­šalj u ko­su, pri­je ne­go pr­sti­ma pro­mr­siš gla­vu. Da ti se mi­sli ne za­ve­žu.
Za­gri­zi je­zik bla­go - da dru­go­ga slu­čaj­no ne otru­ješ ri­je­či­ma.
Ko­šu­lju tre­sni put otvo­re­nog pro­zo­ra, pa je on­da obu­ci. Da se uspo­me­ne pro­vje­tre, i da se de­se svje­že stva­ri.
Zad­nji­cu plje­sni dva pu­ta, da se ma­lo ka­zniš. Ta­ko te vrag ne­će is­ku­ša­ti na po­gre­šne stva­ri.
Kad se po­gle­daš u ogle­da­lu, pr­vo po­mi­sli na svo­je ko­ji vi­še ni­su na Ze­mlji... Po­me­ni lik i ime­na, pa im se za­hva­li. Pri­mi­je­ti­ćeš da će jed­na od ze­ni­ca da ti za­ca­kli. Tog da­na ćeš mi­ri­sa­ti kao da su te ku­pa­li an­đe­li. I vi­dje­ćeš ne­što što će da te... ma vi­dje­ćeš, da ne kva­rim.
Na ta­njir pro­spi ma­lo bi­be­ra, pa tek sta­vi za do­ru­čak ono što ka­niš. Čak i ako je­deš med ili džem, li­zni lju­ti prah... Ta­ko ćeš otje­ra­ti zlog du­ha od ne­kog ko je bo­le­stan (dje­lu­je u kru­gu od osam ši­ro­kih po­gle­da - tvr­di­li su sta­ri).
Uvi­jek sku­vaj dvi­je ju­tar­nje ka­fe (ako si sam ili sa­ma). Onu tvo­ju ope­ri, dru­gu osta­vi ka­da se vra­tiš (pa je on­da pro­spi). Ta­ko se lju­bav ma­mi.
Ako me­ćeš ka­iš, gaj­ku pre­sko­či - osta­vi pro­sto­ra da se ta­man prst za­gla­vi. Mno­ge su se ta­ko uda­le, a mom­ci za­ša­ra­fi­li.
Na ka­put ili jak­nu vik­ni “mrš odav­de!” - da te ka­da osta­raš ne osta­ve i ne za­bo­ra­ve.
Kad iz ku­će iz­la­ziš, po­ku­caj pri­je ne­go vra­ta za­klju­čaš. Usko­ro će da ti se ja­vi ne­ko za ko­ga ni­si ni znao da ti je po­tre­ban... ne­ko pra­vi.
Ako tog ju­tra pr­vo mu­škar­ca ili dje­ča­ka sret­neš - trep­ni tri pu­ta (da ti se tri zgo­de de­se); ako bu­de že­na, do­dir­ni se do no­sa (da sa­znaš ne­što što ni­ko ne zna); a ako na ku­če na­ba­saš lup­ni se po dže­pu (da stig­nu pa­re); za ma­cu tre­ba da kre­neš put nje, kao da se je­diš (da se du­šma­ni sklo­ne ta­mo ku­da ga­ziš); a ako go­lu­ba pri­je sve­ga ovo­ga vi­diš - on­da je to baš zgod­na pri­li­ka - plje­sni dla­no­vi­ma (ni­ka­da te ne­će za­ro­bi­ti ne­ka bu­da­la); za ko­nja do­du­še ne­ma ni­ka­kva po­ru­ka?, isto je i sa kra­va­ma.
Kad god i gdje god vi­diš cuc­lu - ti je ku­pi. Ne­koj ne­rot­ki­nji ko­ja se pre­zi­va kao ti po­mo­ći će da za­trud­ni.
Okra­jak hlje­ba ili ki­fle ne žva­ći - ba­ci ga iza se­be. Da de­mo­ni do­đu glad­ni i da se me­đu so­bom po­ka­ra­ba­se.
Ako na či­stom pu­tu kr­ši­nu pri­mi­je­tiš, sklo­ni ga da se ne­ko ne po­vri­je­di. Ti­me ćeš se­be da sa­ču­vaš od ne­ke lju­te ne­vo­lje što je htje­la da te pri­da­vi. Ko­li­ko ka­me­nja sklo­niš, to­li­ko ćeš pu­ta da se spa­siš. Pa ti vi­di vri­je­di li se sa­gi­nja­ti.
Pri­je ne­go ne­gdje uđeš, po­seb­no ako je ku­ća ve­li­ka, ili zgra­da go­le­ma, po­gle­daj u ne­bo. Da te svje­tlost pra­ti i da se ne za­gu­biš po tu­đih ži­vo­ta.

A ako te ne­što bo­li - te ta­jiš; ako te ne­ko tu­če - a ne mo­žeš da pri­ja­viš; ako te tu­ga gr­li - pa te pa­ti... po­đi do zi­da gdje ne­ma ni­šta, na­slo­ni če­lo i uz­dah­ni. Sklo­pi oči i iz­re­ci “mno­go mi je ovih lo­ših stva­ri... ski­ni s me­ne te­re­ta ili mi po­daj le­đa od ka­me­na”. Ne­što od to dvo­je će da se ostva­ri. Obe­ća­vam. Zi­do­vi su sta­ri ču­va­ri.
* * *
Eto ta­ko... iako ovo ni­je sve, mo­ram da za­vr­šim. Do­bro de, mo­žda još sa­mo ovo... jer ste mi dra­gi. Sva­ke go­di­ne u ma­ju, ri­je­ke te­ku od­o­zdo i ka go­re. Ka ne­bu. Ma­lo ko to zna. Da­nas mno­go to­ga ma­lo ko zna - jer su po­bi­je­di­le sit­ne stva­ri. Elem, po­ma­zi joj ta­las i daj joj ša­ku še­će­ra, ne­ka spe­re sva­ko zr­no po­klo­na. Da od­ne­se sa so­bom. Ona će ja­vi­ti go­re pri­ču s tvo­jih dla­no­va, za­u­ze­će se za te­be i re­ći će mno­go to­ga... pred­lo­ži­će gro­mo­vi­tim si­la­ma da ti do­pu­ste da pli­vaš kroz ži­vot kao ri­bi­ca... “ma ne­ma ve­ze što je bi­lo gre­ša­ka i ne­ko­li­ka gri­je­ha”, dr­ža­će stav i tvr­di­će da je­si!, ono što mo­žda i ni­je­si. Bi­će baš tvr­do­gla­va. Re­ći će... re­ći... da si re­dov­no gri­zao je­zik, gu­tao bi­ber i skla­njao krš sa dru­mo­va. Po­me­nu­će da si tu i ta­mo bio slo­mljen i da ni­si imao oslon­ca... pri­zna­će da je sve to sa­zna­la od br­blji­vih zi­do­va... a on­da će spu­sti­ti po­gled, za­ću­ta­ti i tek na­kon ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka re­ći: Vi­di­te, ja stvar­no mi­slim da je is­pao ka­ko tre­ba.
I je­si, zbi­lja. Sa­mo ti je san o ži­vo­tu za dva bro­ja ve­ći od ži­vo­ta.
(Autor je knji­žev­nik)