-Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić

Na­ša in­te­lek­tu­al­na, aka­dem­ska, no­vi­nar­ska, umjet­nič­ka kri­ti­ka ba­vi se mar­gi­nal­nim po­ja­va­ma, jer ne­ma hra­bro­sti da uka­že na glav­nu kon­tra­dik­ci­ju dru­štve­nog si­ste­ma, na tr­ži­šnu eko­no­mi­ju neo­li­be­ral­nog ti­pa ko­ja se za­sni­va na eks­plo­a­ta­ci­ji, ne­si­gur­no­sti, ga­že­nju ljud­skog do­sto­jan­stva. Ona ne­ma hra­bro­sti da is­po­sta­vi vla­da­ju­ćoj ka­sti za­htjev da se ri­je­še so­ci­jal­na pra­va, već ste­ril­no tra­bu­nja o ljud­skim pra­vi­ma. A ne­ma ljud­skih pra­va, ako ne po­sto­je so­ci­jal­na pra­va.
Čim se ne­ko su­prot­sta­vi tom na­me­tu, neo­li­be­ral­ni hor ga ocr­ni da je re­ak­ci­o­nar, fa­ši­sta, pa­tri­o­ta, ne­de­mo­kra­ta, ho­mo­fob, po­pu­li­sta, to­ta­li­ta­ri­sta, jer on že­li, ra­di oču­va­nja svog sta­tu­sa, da sve ni­ve­li­še u svo­joj jed­no­um­noj rav­ni svo­de­ći in­te­lek­tu­al­ca na po­tro­ša­ča, bez ko­ri­je­na, ko­ji zna (ako zna) sa­mo en­gle­ski, ima ame­ri­ka­ni­zo­va­nu svi­jest, bez na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. On ne­gi­ra plu­ra­li­stič­ke spe­ci­fič­no­sti, obi­ča­je, na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, plu­ri­lin­gvi­zam. On go­vo­ri o plu­ra­li­zmu u kul­tu­ri, a pro­pa­gi­ra evro­u­nij­ski bri­se­lo­krat­ski mo­no­kul­tu­ra­li­zam is­klju­či­vo na en­gle­skom je­zi­ku. On je za­to pro­tiv na­ci­o­nal­nog su­ve­re­ni­te­ta kao iz­vo­ra po­li­ti­ke oču­va­nja raz­li­či­to­sti u svi­je­tu.
Na­ši in­te­lek­tu­al­ci ver­bal­no kri­ti­ku­ju stvar­nost, ali već­ma ne­gi­ra­ju prak­tič­nu mo­guć­nost tran­sfor­ma­ci­je dru­štva, što je čin in­di­rekt­ne apo­lo­ge­ti­ke. Uto­nu­li u neo­li­be­ral­ni ame­rič­ki san, oni kri­ti­ku­ju da­na­šnji svi­jet sa sta­no­vi­šta otu­đe­no­sti, ne­a­u­ten­tič­no­sti, ne­prav­de, ali on­da tvr­de da je taj neo­li­be­ral­ni sta­tus svi­je­ta, iako da­le­ko od naj­bo­ljeg, ipak je­di­ni mo­guć, i to onaj po is­klju­či­vo glo­ba­li­stič­kom obras­cu pro­te­stant­ske Ame­ri­ke. Na taj na­čin se is­ka­zu­ju kao apo­lo­ge­te, a ne kri­ti­ča­ri vla­sti. Ri­ječ je o kon­zer­va­tiv­noj kri­ti­ci ste­ril­nih mi­sti­fi­ka­to­ra, jer sa jed­ne stra­ne kri­ti­ku­ju stvar­nost, a on­da tvr­de da je ona ne­pro­mjen­lji­va. Ti­me ostva­ru­ju sta­tus kvo tog sta­nja, što je upra­vo za­htjev vla­sti ko­ja ne že­li pro­mje­ne, jer pr­va pro­mje­na u si­stem­skim pro­mje­na­ma bi­la bi ka­drov­ska pro­mje­na vla­da­ra i pre­ra­spo­dje­la ka­pi­ta­la. A mo­guć­nost pre­ra­spo­dje­le ka­pi­ta­la uža­sa­va bank­ste­re ko­ji vla­da­ju sv­ije­tom. Na­ši in­te­lek­tu­al­ci po­sta­ju or­gan­ski dio vla­sti, da­ju­ći joj pri­li­ku da is­ka­že čak i svo­ju „ši­ri­nu“, jer na­vod­no to­le­ri­še ta­kvu kri­ti­ku, a to­le­ri­še je, jer ona tvr­di da ta vlast mo­žda ni­je naj­bo­lja, ali je­ste ne­za­mjen­lji­va. Svi oni ko­ji tvr­de da de­mo­kra­ti­ja ni­je naj­bo­lji dru­štve­ni si­stem, što je čin kri­ti­ke, ali da je naj­bo­lji od svih po­sto­je­ćih, pa sa­mim ti­me i je­di­no mo­guć, što je „li­je­ga­nje na ru­du“, za­tva­ra­ju vra­ta pro­mje­na­ma i naj­bo­lja su ga­ran­ci­ja op­stan­ka vla­da­ju­će ka­ste ko­ju „kri­ti­ku­ju“. Da­kle, umje­sto di­rekt­ne, oni vr­še in­di­rekt­nu apo­lo­gi­ju stvar­no­sti, što nji­ho­vu kri­ti­ku či­ni pod­mu­klom. Po­li­tič­ka stvar­nost je ne­pra­ved­na, ne­pri­rod­na, čak op­sce­na, ka­žu oni u svo­joj kri­ti­ci, ali je ne­pro­mjen­lji­va is­ti­ču oni u svo­joj prak­si. Za­to su na­ši in­te­lek­tu­al­ci već­ma sa­mo po­da­ni­ci vla­da­ju­će ka­ste. Oni ima­ju „ka­pi­tal“ um­no­sti i umjet­nič­ke vje­šti­ne da ga po­nu­de, ali taj ka­pi­tal mo­ra­ju ne­ko­me da pro­da­ju, pa za­to ži­ve u stra­hu od su­ko­ba sa vla­da­ju­ćom ka­stom ko­ja je po­ten­ci­jal ma­te­ri­jal­nog ot­ku­pa nji­ho­ve in­te­lek­tu­al­ne po­nu­de. Za­to ne zah­ti­je­va­ju stvar­nu pro­mje­nu. Ta­ko se nji­hov kul­tur­ni ka­pi­tal pre­tva­ra u ka­pi­tal le­gi­ti­mi­za­ci­je po­sto­je­ćeg sta­nja.
Na­me­ću in­di­vi­du­a­li­stič­ki ego­cen­tri­zam uz is­kor­je­nji­va­nje iden­ti­te­ta bi­lo ko­je vr­ste, ako on ne spa­da u kor­pus neo­li­be­ral­nog i ban­kar­skog kon­cep­ta eko­no­mi­je, pri če­mu je kul­tu­ra ro­ba, a ne du­hov­na vri­jed­nost. A in­te­lek­tu­a­lac rob, a ne slo­bod­no­mi­sle­će bi­će.
Na­ši in­te­lek­tu­al­ci su već­ma kli­mo­glav­ci.
(Autor je ne­ka­da­šnji ge­ne­ral­ni kon­zul SRJ u Ba­ri­ju)