-Autor: So­fi­ja Man­dić

To­kom jed­ne ne­dje­lje dva mu­škar­ca su is­pred pro­sto­ri­ja cen­ta­ra za so­ci­jal­ni rad u Be­o­gra­du ubi­li svo­je biv­še part­ner­ke. Je­dan od njih je usmr­tio i svo­je di­je­te. Po­red to­ga što su iz­vr­ši­li go­to­vo iden­tič­ne zlo­či­ne, dvo­ji­ci mu­ška­ra­ca je za­jed­nič­ko i to da su već bi­li osu­đi­va­ni. To smo sa­zna­li iz me­di­ja: pr­vi mu­ška­rac je vi­še­stru­ko osu­đi­van za na­si­lje u po­ro­di­ci; da je dru­gi osu­đi­van po­tvr­dio je mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va, a mi­ni­star­ka prav­de je do­da­la da je raz­log osu­de bi­lo ne­do­zvo­lje­no dr­ža­nje oruž­ja.
Tri re­sor­na mi­ni­stra – za unu­tra­šnje po­slo­ve, za prav­du te za so­ci­jal­na pi­ta­nja – za krat­ko vri­je­me dva pu­ta se zgra­ža­va­ju nad onim što ih je sna­šlo. Po­vrh to­ga, se­be dje­li­mič­no oslo­ba­đa­ju od od­go­vor­no­sti na­ja­vlju­ju­ći da će bi­ti iz­vr­še­ne do­dat­ne kon­tro­le i da će za­ko­ni opet bi­ti pro­mi­je­nje­ni, a da va­že­ći u ovim slu­ča­je­vi­ma ni­su mo­gli bi­ti pri­mi­je­nje­ni. Prav­da­ju se i ta­ko što po­na­vlja­ju da su ubi­ce već bi­le osu­đi­va­ne, te da zlo­čin sto­ga vje­ro­vat­no ni­je mo­gao da se spri­je­či.
Sje­ti­mo se sad dav­ne 2012. Ta­da je na pred­log Vla­de, od­no­sno mi­ni­star­stva prav­de sa Ni­ko­lom Se­la­ko­vi­ćem na če­lu, Skup­šti­na usvo­ji­la Za­kon o am­ne­sti­ji. Na osno­vu ovog za­ko­na, na slo­bo­du je pu­šte­no oko 3.600 za­tvo­re­ni­ka od njih 8.000, ko­li­ko ih je ta­da bo­ra­vi­lo u za­tvo­ri­ma. Da­kle, oslo­bo­đe­na je go­to­vo po­lo­vi­na za­tvo­re­ni­ka. Taj akt mi­lo­sti za uči­ni­o­ce raz­li­či­tih kri­vič­nih dje­la na­ja­vljen je u vi­du pred­iz­bor­nog obe­ća­nja on­da­šnjeg kan­di­da­ta za pred­sjed­ni­ka To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća. Ni­ko­lić je iza­bran za pred­sjed­ni­ka, pri če­mu je nje­gov iz­bor u srp­skim za­tvo­ri­ma oba­vljen akla­ma­ci­jom. Hel­sin­ški od­bor za ljud­ska pra­va, ko­ji pra­ti rad u za­tvo­ri­ma od 2000, ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sle iz­bo­ra upo­zo­rio je na ve­li­ko ne­za­do­volj­stvo za­tvo­re­ni­ka: oni su če­ka­li da no­vi pred­sjed­nik is­pu­ni svo­je pred­iz­bor­no obe­ća­nje. Ši­ri­le su se i gla­si­ne o to­me da se spre­ma po­bu­na u KPZ Po­ža­re­vac. Za­pa­lji­va si­tu­a­ci­ja ipak ni­je eska­li­ra­la, jer je ubr­zo usvo­jen Za­kon o am­ne­sti­ji.
Taj za­kon je omo­gu­ćio skra­će­nje ka­zne za­tvo­ra za če­tvr­ti­nu, po­lo­vi­nu ili u cje­lo­sti, u za­vi­sno­sti od uči­nje­nog kri­vič­nog dje­la i iz­re­če­ne ka­zne za­tvo­ra. Am­ne­sti­ja je bi­la po­volj­na čak i za uči­ni­o­ce te­ških kri­vič­nih dje­la, kao što su ubi­stvo, te­ško ubi­stvo i raz­boj­nič­ka kra­đa, ko­ji­ma je opro­šte­no de­set od­sto za­tvor­ske ka­zne. Za­kon je usvo­jen iz kraj­nje neo­bič­nih raz­lo­ga. U obra­zlo­že­nju je pi­sa­lo da su se „iz­mi­je­ni­le dru­štve­ne, eko­nom­ske i po­li­tič­ke pri­li­ke“, a po­red to­ga i da su „u po­sled­nje vri­je­me usvo­je­na no­va za­kon­ska rje­še­nja ko­ji­ma su pri­hva­će­ni me­đu­na­rod­ni stan­dar­di u obla­sti iz­vr­še­nja kri­vič­nih sank­ci­ja“. Zbog to­ga se „pred­la­že do­no­še­nje Za­ko­na o am­ne­sti­ji ko­jim će od­re­đe­na gru­pa osu­đe­nih li­ca bi­ti dje­li­mič­no ili pot­pu­no oslo­bo­đe­na od iz­vr­še­nja prav­no­sna­žno iz­re­če­ne ka­zne za­tvo­ra“. Skup­šti­na je usvo­ji­la za­kon bez jav­ne ras­pra­ve i po hit­noj pro­ce­du­ri. Ni­ka­da ni­smo ču­li ko­je su to no­ve okol­no­sti i me­đu­na­rod­ni stan­dar­di uti­ca­li da se za­kon do­ne­se. Sva je pri­li­ka da su te pro­mi­je­nje­ne dru­štve­ne, eko­nom­ske i po­li­tič­ke pri­li­ke za­pra­vo pred­sta­vlja­le pro­mje­nu do­ma­ćih iz­vr­šnih vla­sti. Po­red to­ga, kao ključ­ni raz­log za am­ne­sti­ju osu­đe­ni­ka na­vo­di se i pre­na­tr­pa­nost srp­skih za­tvo­ra, te po­ten­ci­jal­ne bu­džet­ske ušte­de od oko 127 mi­li­o­na di­na­ra. Ve­sna Ra­kić Vo­di­ne­lić se ta­da pi­ta­la da li na svi­je­tu po­sto­ji ijed­na dr­ža­va ko­ja je am­ne­sti­ju prav­da­la bu­džet­skim ušte­da­ma, pre­na­tr­pa­no­šću za­tvo­ra ili sop­stve­nom pre­za­du­že­no­šću? Tra­ži­la je i da oni ko­ji zna­ju za ta­kve slu­ča­je­ve bez od­la­ga­nja o nji­ma in­for­mi­šu jav­nost. Zah­ti­je­va­la je i da se jav­no iz­ne­su mo­gu­će po­sle­di­ce am­ne­sti­je pro­is­te­kle iz eko­nom­ske nu­žde i pre­op­te­re­će­no­sti ka­pa­ci­te­ta.
Da­nas gle­da­mo po­sle­di­ce. Za pri­mje­re dru­gih ze­ma­lja još ni­smo ču­li, ali za­to Sr­bi­ja po­sta­je pri­mjer za po­sle­di­ce ma­sov­ne po­li­tič­ke am­ne­sti­je. Još ne zna­mo da li su dvo­ji­ca mu­ška­ra­ca ko­ji su ubi­li svo­je ne­ka­da­šnje part­ner­ke, a je­dan od njih i di­je­te, bi­li ob­u­hva­će­ni am­ne­sti­jom. Me­đu­tim, sa­svim je do­volj­no da za ovo po­sto­ji re­al­na mo­guć­nost. Po­ru­ka am­ne­sti­je je sva­ka­ko sti­gla i do dvo­ji­ce mu­ška­ra­ca o ko­ji­ma ov­dje go­vo­ri­mo – na­si­lje i kri­mi­nal su do­zvo­lje­ni, opro­sti­vi i mo­gu se in­stru­men­ta­li­zo­va­ti u po­li­tič­ke svr­he. Istu ovu po­ru­ku ču­lo je još naj­ma­nje 3.600 ne­ka­da­šnjih za­tvo­re­ni­ka.
Po­red osta­log, za­to da­nas in­sti­tu­ci­je ne­ma­ju do­volj­no do­bar od­go­vor na na­si­lje. Ka­da je na­si­lje jed­nom usto­li­če­no kao naj­va­žni­ji na­čin ko­mu­ni­ka­ci­je i rje­ša­va­nja pro­ble­ma u dru­štvu i ka­da je pro­gla­še­no pri­hva­tlji­vim, vla­sti ga ne mo­gu ta­ko la­ko pro­gla­si­ti svo­jim ne­pri­ja­te­ljem on­da ka­da se iz­mak­ne kon­tro­li, što mi­ni­stri ovih da­na po­ku­ša­va­ju da uči­ne. Slab je iz­go­vor to što je ne­ko već bio osu­đen: na­vod­no su in­sti­tu­ci­je do­volj­no uči­ni­le ti­me što su pre­kr­ši­o­ca (naj­ma­nje jed­nom) kri­vič­no osu­di­le. Me­đu­tim, te iste vla­sti su, ka­ko vi­di­mo, ak­tiv­no ra­di­le i na oslo­ba­đa­nju osu­đe­nih li­ca u na­šoj ze­mlji. Da li su ta­kve vla­sti spo­sob­ne da osu­je­te na­si­lje ka­da ono poč­ne da im se vra­ća kao bu­me­rang? Oči­to je da ni­su i da i ov­dje va­ži ona – sku­va­li ste ri­be, go­to­vo je. Ka­ko će­mo se mi gra­đa­ni no­si­ti sa ovim sa­zna­njem, osta­je da vi­di­mo.Pe­šča­nik.net