Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Do­vi­je­ka dra­gi či­ka Bran­ko, ovo ni­je slo­vo raz­o­ča­ra­nog već tu­žnog ta­ta­ta­tir­ca, jer da­nas sam mo­rao da od­ra­stem, bez ika­kve na­ja­ve, na­pre­čac, bez ri­je­či par­do­na i na­ja­ve za po­sled­nji čin.
Za­što sam tu­žan?! Za­to što se i tvo­je ime de­nu­lo me­đu onih 650 jav­nih po­sle­ni­ka ko­ji su po­dr­ža­li Alek­san­dra Vu­či­ća!
I ni­je to zbog Vu­či­ća, ni to­ga što se ni u če­mu ne sla­žem s tra­gič­nom po­li­ti­kom tog čo­vje­ka, već za­to što si se­bi do­zvo­lio nje­ga, bi­lo kog od njih…
Shva­taš li me, či­ka Bran­ko? Odav­no ti ni­si Bra­ni­slav Mi­li­će­vić - već sto­ti­ne hi­lja­da sreć­nih dje­tinj­sta­va!
Odav­no ti ni­si Bra­ni­slav Mi­li­će­vić, već onaj oblak za ko­ji smo se mi, tvo­ji ta­ta­ta­tir­ci, dr­ža­li vje­ru­ju­ći da iza nje­ga mo­že­mo da se sa­kri­je­mo od sva­kog zla, mu­ke, tje­sko­be, odur­no­sti sta­ri­jih ka­da se ostr­ve na nas „dje­cu“!
Odav­no si ti po­stao in­sti­tu­ci­ja da bi sa­da se­bi do­zvo­lio da po­dr­žiš ne­ko­ga ko Sr­bi­ju svoj­ski že­li da pre­tvo­ri u in­sti­tu­ci­ju za men­tal­no zdra­vlje, do­vi­je­ka dra­gi či­ka Bran­ko!
Zbog svih nas, a re­koh- ge­ne­ra­ci­je su TI, ni­je ti mje­sto u tom bla­tu, ni­je ti sto­li­ca za sto­lom u dru­štvu ni­ko­ga od njih, na­ro­či­to ne onih ko­ji su od sve­ga če­mu si nas učio shva­ti­li sa­mo da: „U sve­tu po­sto­ji jed­no car­stvo“, a po­tom ot­pu­za­li u mrač­ne mi­sli du­ma­ju­ći ka­ko tim car­stvom da za­vla­da­ju do­vi­je­ka i po­ša­lju eki­pe s fan­tom­ka­ma i ba­ge­ri­ma na ku­ći­ce od čo­ko­la­de?
Par­don, uklju­či­li su se i ne­gdje pred kraj pje­sme, na onaj istih: „u nje­mu sva­ko ra­di ono šta ho­će“…pa ta­ko i či­ne- šta ho­će, kad ho­će, ko­me ho­će i ko­li­ko ho­će, po­štu­ju­ći da u car­stvu ca­ru­je i dru­gar­stvo, ali za­sno­va­no na brat­stvo­va­nju po par­tij­skoj knji­ži­ci, di­lu, ta­lu i pa­ra­li­šu­ćem stra­hu od ca­ra!
Ka­žeš, do­vi­je­ka dra­gi či­ka Bran­ko, po­dr­žao si ga jer je u mla­do­sti gle­dao tvo­je emi­si­je, te da čvr­sto vje­ru­ješ ka­ko će u „Be­o­gra­du na vo­di“ bi­ti ono­li­ko­o­o­oo sa­dr­ža­ja za dje­cu!
Pa, ko od nas ni­je ra­stao na „Koc­ki­ci“?! Vje­ru­jem i po­lo­vi­na po­to­njih kri­mi­na­la­ca, se­ci­ke­sa i sva­ko­ja­kih ba­ši­bo­zlu­ka, pa tre­ba li to da im se ra­ču­na kao olak­ša­va­ju­ća okol­nost?!
Baš za­to što smo svi (ili do­o­o­o­bar dio nas ra­sli uz te­be) ni­si smio da iz­daš to­li­ka dje­tinj­stva pre­da­ju­ći ih u ru­ke čo­vje­ku zbog ko­jih su dje­tinj­stva ovih i još ko zna ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja tek koc­ki­ce ko­je ni­ka­da ne­će mo­ći da sa­sta­ve u smi­sa­o­nu cje­li­nu!
Ka­da se to, naš či­ka Bran­ko, pla­ni­na sa­vi­ja­la da bi se ne­ko us­peo na nju i se­i­rio s vr­ha ka­ko je osvo­jio, a ti je­si bio pla­ni­na na ko­ju smo se pe­li ko­rak po ko­rak zna­ju­ći da nam se ni­šta lo­še ne mo­že de­si­ti us­put i da nas ni­šta rđa­vo ne­će su­sti­ći na njoj, no…
Jed­no­stav­no, u ovom bla­tu ni­je bi­lo mje­sta za te­be, jer ako je i pad let- da­nas su mno­gi od nas „po­le­tje­li“ svoj po­sled­nji dje­ti­nji let…
Is­po­sta­vi­lo se da je onaj oblak, iza ko­jeg smo mo­gli da se sa­kri­je­mo, tek mje­hur iz auspu­ha sto­ti­na auto­bu­sa što „spon­ta­no“ pra­te vo­đu kud na­mje­ri…
A, što se „Be­o­gra­da na vo­di“ ti­če, či­ka Bran­ko, iskre­no ti za­vi­dim uko­li­ko vje­ru­ješ u nje­ga, jer zna­či da je ba­rem ne­ko od nas ostao di­je­te…
I, da, ne sa­mo da će u nje­mu bi­ti ono­li­ko sa­dr­ža­ja za dje­cu, već ih uve­li­ko ima: vo­de, go­mi­le pi­je­ska i sva­ko­ja­kih ma­ši­na što ih vri­jed­ne či­ke vo­za­ju na­pri­jed- na­zad kao u lu­na- par­ku auto­mo­bil­či­će na su­da­ra­nje, ta­ko da za dje­cu već ra­do­sti ono­li­ke- ni sku­pljeg ni­ti za­bav­ni­jeg cir­ku­sa i igra­li­šta, ali…
Na­po­slet­ku, valj­da je jed­nom i tre­ba­lo od­ra­sti ma­da ni­sam že­lio!
Tek mi je 41 go­di­na, još s ćer­ka­ma vo­lim da se šću­ću­rim i gle­dam „Koc­ki­cu“ (ku­pio sam im sve di­sko­ve) i gla­sni­je od njih pje­vam him­nu ge­ne­ra­ci­ja: „U sve­tu po­sto­ji jed­no car­stvo…“, s tim što u nje­mu ca­ru­je dru­gar­stvo, a ne „car“ sa svo­jim par­tij­skim dru­ga­ri­ma i tro­gla­vim zma­je­vi­ma ko­ji­ma pri­je­te da će po­ha­ra­ti sve uko­li­ko ko dru­gi kro­či u ca­re­vi­nu!
Ni­sam raz­o­ča­ran već tu­žan, re­koh, jer ni­ko ni­je na­ja­vio da je po­sled­njem tr­za­ju di­vo­te vje­či­tog dje­tinj­stva kraj!
Ni­je ti, či­ka Bran­ko, mje­sto u tom mu­lju- ni­je, sve da si po­dr­žao bi­lo ko­ga od njih!
Ta­ta­ta­ti­ra je bi­la lo­zin­ka za ono skri­ve­no mje­sto u sva­kom od nas, a sve­lo se na po­li­tič­ki us­klik i po­klič!
Pla­ni­na ni­je pod­nož­je bri­je­ga…